Šta je sporazum START II o nuklearnom naružanju i zbog čega nikada nije stupio na snagu?

Nekoliko godina nakon završetka Hladnog rata, predsednici Rusije i SAD izrazili su spremnost da trku u nuklearnom naoružanju ostave iza sebe. Kada su Boris Jeljcin i Džordž Buš (stariji) u Moskvi potpisali sporazum START II o demontiranju nuklearnih sistema dugog dometa, nazdravili su.

Trideset godina kasnije, predsednik Vladimir Putin je bez razloga napao susednu Ukrajinu i terorizuje tamošnje civilno stanovništvo. SAD i druge zapadne zemlje masovno naoružavaju Ukrajinu. Predsednik Bajden naziva Putina „kasapinom“ i „ratnim zločincem“. Ovaj opet preti da će upotrebiti nuklearno oružje. To je trenutna situacija između dve velike nuklearne sile tri decenije kasnije – početkom 2023. godine.

„Procvat bilateralne kontrole naoružanja“

START je skraćenica od „Strategic Arms Reduction Treaty“. To je bio sporazum o smanjivanju i ograničavanju strateškog, ofanzivnog naoružanja, odnosno oružanih sistema i raketa dugog dometa, odnosno nosača nuklearnih bojevih glava. START II je zahtevao deaktiviranje svih interkontinentalnih raketa sa više bojevih glava. Osim toga, SAD i Rusija su dogovorile do 2003. godine smanjenje strateških nuklearnih bojevih glava na maksimalno 3.000 do 3.500 po zemlji.

Politikolog Johanes Varvik sa Univerziteta u Haleu kaže da je START II predstavljao „procvat bilateralne kontrole naoružanja“ nakon završetka sukoba između Istoka i Zapada. START II je bio i rezultat poboljšanja političkih odnosa između dve supersile i pokretačka snaga „za dalje mjere u pravcu izgradnje poverenja“.

Prethodni sporazum – START I inicirao je predsednik Ronald Regan u jeku Hladnog rata, a potpisali su ga 1991. pet meseci pre raspada Sovjetskog Saveza, Mihael Gorbačov i Reganov nasjednik Džordž Buš. START I je stupio na snagu krajem 1994. Gledajući unazad, značajno je da se u dodatnom protokolu, pored Belorusije i Kazahstana – i Ukrajina obavezala da preda svo nuklearno oružje iz sovjetske ere, zbog čega današnje ukrajinsko vodstvo gorko žali.

START II nikada nije stupio na snagu

Međutim, za razliku od sporazuma START I, START II nikada nije stupio na snagu. Tenzije između Moskve i Vašingtona ponovo su porasle zbog američkih vojnih operacija na Kosovu i u Iraku i zbog širenja NATO na istok. Na kraju je Rusija povezala ratifikaciju sporazuma sa održavanjem na snazi Sporazuma o ABM-u iz 1972. koji se odnosio na smanjivanje sistema protivraketne odbrane.

„Kada su se SAD povukle iz ABM sporazuma 2002. godine, START II je takođr bio mrtav“, kaže Hening Hof iz Nemačkog društva za spoljno-političke odnose. Bilo je doduše pregovora sporazumu START III, ali to je brzo obustavljeno.

Međutim, u Vašingtonu i Moskvi je ostao interes za strateško nuklearno razoružanje. Usledio je Moskovski sporazum iz 2002. kojim se ograničio broj nuklearnih bojevih glava na obe strane: od 1.700 do 2.200. No to je „i dalje više nego dovoljno da uništi celu planetu“, kaže Hening Hof. Na kraju je zaključen sporazum – Novi START, koji je stupio na snagu u februaru 2011. – i zvanično važi do danas.

Sporazum obavezuje obe zemlje da smanje svoje nuklearne bojeve glave na maksimalno 1.550 svaka, a broj nosača raketa, u koje spadaju ICBM-sistemi, rakete za podmornice i bombarderi – na 800 komada po zemlji. Svaka strana je mogla da vrši inspekcije u drugoj zemlji. Poslednje produženje sporazuma na još pet godina potpisali su Putin i Bajden 2021. tako da ugovor važi do 2026. godine.

Novi START važi i za rat u Ukrajini

U principu, rat u Ukrajini tu ništa nije promenio. U avgustu 2022. Rusija je „privremeno“ obustavila pravo na inspekcije njenih nuklearnih arsenala, ali ne i službeno: ne zbog rata, već zbog sankcija i zabrane preletanja ruskim avionima, koje su onemogućavale Rusiji da pošalje svoje inspektore u SAD. Međutim, oni će se pridržavati odredbi sporazuma i ceniti njegovu „posebnu ulogu“ kao „važnog instrumenta za održavanje međunarodne sigurnosti i stabilnosti“, saopšteno je u Moskvi u avgustu – skoro šest meseci nakon početka rata u Ukrajini.

Zapravo, Novi START je jedini preostali bilateralni sporazum o nuklearnom razoružanju između SAD i Rusije. Predsednik Donald Tramp istupio je 2019. iz dela sporazuma o Zabrani korišćenja kopnenih raketa srednjeg dometa i 2020. raskinuo „Sporazum o otvorenom nebu“, koji je dozvoljavao međusobne izviđačke letove kao meru izgradnje poverenja.

Mračni izgledi

U kojoj situaciji je svet danas – kada je reč o kontroli nuklearnog naoružanja? U najnovijem izveštaju Instituta za istraživanje mira SIPRI još od početka 2022. odnosno neposredno pre početka rata u Ukrajini, vide se „jasne naznake da je došao kraj smanjenju globalnog nuklearnog arsenala od kraja Hladnog rata“. Dalje se kaže: „Sve nuklearne sile su u procesu proširenja (izgradnje) ili modernizacije svojih arsenala oružja (…), što je vrlo zabrinjavajući trend.“

To je posebno zabrinjavajuće od 24. februara, kada je Rusija napala Ukrajinu. „Današnja Rusija, koja rutinski krši sporazume i međunarodno pravo i, osim toga, stalno preti upotrebom nuklearnog oružja, nije ozbiljan pregovarački partner kada je reč o strateškom razoružanju“, kaže se dalje u izveštaju Instituta SIPRI. Ruska invazija je takođe pokazala „da se samo nuklearne sile ili one koje, kao članice NATO, imaju koristi od nuklearnog zaštitnog štita SAD, mogu unekoliko osećati bezbedno“. Na kraju krajeva, kako se zaključuje u izveštaju, mnogo toga ukazuje na to da je postojanje nuklearnog oružja „sprečilo ‘veliki rat’ između SAD i Sovjetskog Saveza, odnosno današnje Rusije, i da će to tako i ostati“.

Za Johanesa Vavika, „kontrola naoružanja izgleda kao relikt iz daleke prošlosti“. Osim konfrontacije između Moskve i Vašingtona, tu su i rastuće tenzije s Kinom, „koja do sada nije bila uključena ni u jedan sporazum u nuklearnom sektoru, osim u Ugovor o neširenju nuklearnog oružja“.

„Ako danas želite nešto postići u ovoj oblasti“, kaže Varvik, „prvo morate poboljšati početnu poziciju u pogledu strateškog razoružanja. „A to je moguće samo uz poboljšanje političkih odnosa u trouglu Vašington-Moskva-Peking, što je, iz današnje perspektive, utopija. Sada se radi samo o ograničenju štete, a ne o velikim vizijama.“