Pričao o Izraelu i Palestini, ali i Radovanu Karadžiću: Šta je sve rekao Slavoj Žižek u Frankfurtu što je uzburkalo javnost? (VIDEO)

Slovenački filozof Slavoj Žižek opravdao je svoju reputaciju provokatora kada je u utorak na otvarenju sajma u Kongresnom centru teorijski obrazložio i praktično predstavio „cancel kulturu“ te izazove koje ona predstavlja miru na Bliskom Istoku, piše lupiga.com. Pri tome je, kako pišu nemački mediji, izazvao bes brojnih gostiju. Državni sekretar Uve Beker je protestovao i prekinuo ga dok je gradonačelnik Frankfurta Majk Jozef u znak protesta napustio salu.

Poslušali smo i pogledali snimku Žižekovog nastupa, navodi Lupiga, te vam donosimo ceo prepis obraćanja slovenačkog filozofa.

Uz burni aplauz publike, Žižek izlazi na binu i staje za govornicu.

„Pričekajte s aplauzom. Na kraju nećete pljeskati. Ponosan sam, da sam tu, na knjiškom sajmu. Knjige su, kako smo danas opet iznova čuli, potrebnije nego ikada pre. Bez njih nema rešenja za grozni rat u Gazi. Bezuslovno osuđujem Hamasov napad na Izraelce uz granicu s Gazom – bez ikakvih ‘ako’ i ‘ali’. Izraelu priznajem pravo da se brani i osujeti pretnju.

Ipak, opažam nešto neobično. Čim čovek spomene kako treba analizirati zamršenu pozadinu situacije, u pravilu je odmah optužen kako podupire ili opravdava Hamasov terorizam. Da li smo svesni koliko je čudna ta zabrana analize koja bi nam bolje predočila kompleksnost trenutka? Kakvom društvu je svojstveno takvo ponašanje?

Moja prva provokacija – društvu koje je ustrojeno poput košnice za pčele! Koji idiot je izabrao takav primer? Znate li kako žive pčele? To je najtotalitarnije društvo koje možete zamisliti. Više od 80 posto su ženskog spola, kastrirane su, nije im dozvoljen seksualni razvoj, one samo rade! Tu je i kraljica koja jednom u životu opšti s deset mužjaka. Čim ovi dožive orgazam, odmah im proguta penise! Ne, hvala, ne želim živeti u takvom društvu!

Da pređem na stvar.

Naslov nedavne polemike, o antisemitizmu i BDS-u (Palestinski pokret za ekonomske sankcije protiv Izraela op. prevod.), u Der Špigelu na nemačkom je glasio: ‘Wer Antisemit ist, bestimmt der Jude und nicht der potenzielle Antisemit’, prevodim ‘Tko je antisemit odlučit će Jevrej, a ne potencijalni antisemit’. Dobro, zvuči logično. Sama žrtva trebalo bi da odluči da li je uistinu žrtva. Ali zar isto ne vredi i za Palestince koji bi trebalo moći da odrede ko im oduzima zemlju i elementarna prava?

U ovom trenutku želim vam usmeriti pažnju na divan detalj koji sam danas opazio na Sajmu. Poslednja reč govora slovenačkog predsednika, ispravite me ako grešim, bila je Palestina! To je ujedno bio i jedini spomen Palestine. Sve ostalo odnosilo se na Hamas protiv Izraela. Oprostite, ali u ovom trenutku, morate uključiti i milione Palestinaca.

Da se vratim na temu. Analizirajući pozadinu, ne mislim na gluposti maskirane u duboke misli. Znate one banalne parole koje, na primer, kažu ‘neprijatelj je neko čiju priču nisi čuo’. Znate šta? Pročitao sam Hitlerov ‘Majn Kampf’, pročitao sam njegovu priču i naciste volim još manje nego prije.

Danas se u Izraelu odvijaju dve bitne stvari. Ismail Hanije, lider Hamasa koji, naravno, udobno živi u hotelu s pet zvezdica u Dubaiju, na dan napada je poručio sledeće, citiram: ‘Imamo vam reći samo jednu stvar, maknite nam se sa zemlje, maknite nam se s očiju. Ova je zemlja naša, Al Quds (Sveti op.prev.), njihov naziv za Jerusalim je naš. Sve ovde je naše! Za vas ovde nema ni mjesta ni sigurnosti’. Završavam citat.

Jasno i odvratno! No, nije li izraelska vlada rekla nešto slično, iako naravno na puno civilizovani način? Ovo je jedan od prvih principa na kojima počiva izraelska aktualna vlada. Citiram iz službenog izvora: ‘Jevrejski narod ima ekskluzivno i neotuđivo pravo da obitava u svim zemljama Izraela. Vlada će promovisati i razvijati naseljavanje svih zemalja Izraela. U Galileji, Negevu, Golanu, Judeji i Samariji’, završavam citat.

Ili, izjava Benjamina Netanjahua, citiram: ‘Izrael nije zemlja svih svojih građana, već je zemlja jevrejskog naroda, i samo njega’. Završavam citat. Zar ovakvi principi ne isključuju bilo kakve pregovore? Palestinci su isključivo tretirani kao problem dok im država Izrael ne daje nikakvu nadu u zemlji u kojoj žive.

Ispod svih polemika o tome ko je veći terorista, leži teški crni oblak ili, bolje, močvara. Masa palestinskih Arapa koji su dekadama držani u limbu i izloženi dnevnim maltretiranjima naseljenika i izraelske države. Ko su oni i koja je to zemlja u kojoj žive? Da li je to Judeja i Samarija, Zapadna Obala ili država Palestina koju priznaje 139 od 193 članica Ujedinjenih Naroda?

Prva generacija izraelskih lidera od Bena Guriona do Moše Dajana, ovde ih želim pohvaliti, govorila je posve drugačiji, iskren jezik. Otvoreno su priznali da pravo Izraela na zemlju ne može biti utemeljeno u nekakvoj univerzalnoj pravdi.

Na primer, 29. aprila 1956. godine, dogodio se incident u Gazi. Grupa Palestinaca iz Gaze prešla je u Izrael kako bi opljačkali žetvu u kibucu Nahal Oz. Tamo ih je zatekao čuvar koji ih je progonio, ali je na kraju završio u rukama Palestinaca. Telo je, bez očiju, vraćeno preko UN-a. Ovako je reagovao Moše Dajan (tadašnji načelnik Glavnog stožera Izraelskih obrambenih snaga, op. prev.), na sahrani: ‘Nemojmo danas kriviti ubice. Kakav argument mi imamo protiv njihove smrtne mržnje prema nama? Oni su živeli u izbegličkim kampovima u Gazi poslednjih osam godina dok smo im mi pred očima menjali zemlju, sela u kojima su im nekada živeli preci … Sve smo to promenili u vlastitu ostavštinu’.

Možete li uopće zamisliti sličnu, jednako iskrenu, izjavu danas? Koliko smo daleko od komplikovane situacije koja se odvijala pred koju dekadu? Tada smo govorili ‘Zemlja za mir’ (sporazum iz 1979. godine o miru između Izraela i Egipta, op. prev.), ‘Rešenje dve države’ …

Izrael je 1994. godine izgradio zid da odvoji Zapadnu obalu od Izraela u granicama iz 1967. godine svejedno priznajući ju kao poseban entitet. Sve je to u međuvremenu nestalo. Danas je izraelska vlada prepoznatljiva po Itamaru Ben-Gviru (izraelski ekstremno desni političar i član Kneseta, op. prev.). U politiku je ušao u omladinu stranke Kach koju je izraelska vlada proglasila terorističkom organizacijom i zabranila.

Kada je Ben-Gvir došao na regrutovanje u IDF (Izraelske obrambene snage, op.p.) odbijen je zbog ekstremno desnih stavova. I pazite sad! Osoba koju je sam Izrael osudio kao rasistu i teroristu, danas je ministar nacionalne bezbednosti koji bi trebalo da pazi da se sprovode zakoni.

Sećate li se velikog sukoba koji je podelio Izrael prošloga meseca? Komentarišući mere koje je predložila Netanjahuova vlada, Yuval Harari (izraelski profesor istorije i međunarodno priznati autor, op. prev.) bio je brutalan. Citiram: ‘Ovo je definitivno puč. Izrael je na putu da postane diktatura’. Kraj citata. Izrael je bio podeljen između nacionalističkih fundamentalista, koji pokušavaju ukinuti glavne poluge legalne državne moći, i članova civilnog društva svesnih sledeće pretnje: S napadom Hamasa, i to smatram istinskom tragedijom, kriza je gotova! Prevagnut će nacionalni duh! Uvek je tragično kada se unutrašnji sukob prevlada na račun spoljnog neprijatelja.

Dakle, možda je prvo što možemo napraviti to da prepoznamo ogromni očaj i nered iz kojega se može izroditi zlo. Ukratko, neće biti nikakvog mira na Bliskom istoku dok se ne reši Palestinsko pitanje. Ovo sam poslednjih dana pročitao u izraelskim novinama. Ni u jednom trenutku ne opravdavam, to je kriminalni čin. Istina, Izrael ima puno pravo na protivnapad. No, nemojmo zaboraviti ovu mračnu pozadinu.

Mnogi moji prijatelji kažu: ‘Da, Palestinci imaju pravo biti pomalo antisemiti jer, vidiš što im rade Izraelci’. Ili, s druge strane: ‘Izraelci imaju pravo biti malo nasilni jer, vidi što smo mi njima radili u holokaustu…’

Mislim da se tu nema što razumeti. Treba ići do kraja u oba smera. Stati u obranu palestinskih prava, kao i u borbi protiv antisemitizma.“

Govor prekida netko iz publike: „Ne možete upoređivati ovaj Hamasov teror s onim što Izrael radi na izraelskoj teritoriji, izvinjavam se“.

Prema pisanju nemačkog Die Zeita, osoba koja je prekinula Žižeka je Uve Beker, nemački državni zvaničnik za evropske poslove i poverenik za antisemitizam. Kako navodi Die Zeit, osim što je prekidao slovenačkog filozofa, Beker je nekoliko puta protestno napuštao dvoranu.

„Ne činim to. Ne uspoređujem“, odgovara Slavoj Žižek s pozornice.

„Relativizujete!“, upozorava neko iz mase dok se množe upadice iz publike.

Nakon kraće pauze, Žižek se obraća publici: „Sada vidite u praksi što znače slogani ‘Različitost, inkluzivnost …,’“ na što publika reaguje dugim pljeskom. Žižek nastavlja nadglasavajući se s pljeskom.

„To je logika cancel kulture (fraza kojom se opisuje kultura odnošenja prema neprihvatljivim stavovima koje nastoji izbrisati iz javnog prostora, op. prev.). Da bi imali našu raznolikost, neki naravno, moraju prvo biti isključeni. Govorim o brojnim Palestincima koje poznajem, oprostite mi ako sada malo eksplodiram. Ukoliko postoji osoba u ovoj prostoriji koja je učinila više za mirnu suradnju između Palestinaca i Izraelaca, ja im skidam kapu. Ali nema ih! Što možete učiniti više? S prijateljima sam u Ramalahu organizovao veliki skup u čast Jevreju Walteru Benjaminu (nemački filozof, kulturni kritičar i esejist iz prve polovice 20. veka, op. prev.)! Nikakvih problema nije bilo! U Ramalahu sam organizovao i školu filma zajedno sa jevrejskim profesorima…

Dakle, da se vratim na poređenje … Naravno da ne mogu porediti nasilje. Hoću reći, Hamasov napad je apsolutno nemilosrdan i brutalan. Ali hoću li pasti toliko nisko da citiram nekoga, s kime se u ovom slučaju i slažem – Entonija Blinkena, američkog državnog sekretara koji je rekao: ‘Da, Izrael ima puno pravo da uzvrati, ali način na koji će to učiniti tiče se svih’. Dakle, ne radi se tu samo o problemu između Izraela i Hamasa.

Znači, trenutak u kojem prihvatite da je nemoguće boriti se za obe strane istovremeno, izgubili ste dušu! Posebno danas kada živimo u vremenima koja moram nazvati antisemitskim cionizmom. Znate li zašto evropska desnica podržava Izrael? Reinhard Heydrich (čelnik Gestapoa, šef sigurnosti Rajha, protektor Češke i Moravske i šef Interpola, op. prev.), da, taj Heydrich, napisao je izjavu u kojoj kaže: ‘Izraelci su divna nacija, spremni smo sarađivati s njima, ali ne tu u Nemačkoj. Oni bi trebalo da odu tamo…“. Sećate se Brejvika (Anders Breivik, norveški ekstremni desničar i terorist koji je 2011. godine ubio 69 članova mladeži Laburističke stranke norveške)? Sećate se ludog Norvežanina? On je imao isto antisemitski stav, podržavamo ih (Jevreje), ali ako su tamo …“

Slavoja Žižeka opet prekida netko iz publike „Sramota je da na dan ubistva i masakra…“

„Gde? U Gazi takođe!“, odgovara Žižek.

„Relativizujete šta se događa!“, javlja se ponovo državni komesar Beker, ovoga puta popraćen blagim pljeskom publike.

„Ne relativizujem. Želim samo reći da vaš način razmišljanja milione Palestinaca stavlja u nemoguću poziciju što će samo rezultirati rastom antisemitizma! Dozvolite mi da se vratim na kraj svoga obraćanja. Arthur Koestler (mađarski Jevrej, pisac i novinar, razočarani komunist te engleski špijun iz sredine 20. stoljeća, op. prev.), rekao je gorku istinu. Citiram: ‘Da li je moć korumpirana? Obratno je takođe točno. Progon korumpira žrtvu, iako možda na suptilniji i tragičniji način’. Kraj citata.

To vredi za obe strane u tekućem ratu. Moj najveći, apsolutni, heroj 20. stoljeća je Marek Edelman, poljski Jevrej koji je sve to jasno video. Edelman je učestvovao u ustanku u Varšavskom getu 1943. godine kao i u širem ustanku čitave Varšave 1944. godine. Nakon rata, 1968. godine, njegovi su supruga i deca emigrirali zbog rastućeg antisemitizma u Poljskoj dok je on odlučio ostati. Odluku je obrazložio sledećim riječima: ‘Neko treba da ostane sa svima onima koji su ovde nestali’. Od 1970-ih sarađivao je s Radničkim obrambenim komitetom (poljski društvenoneolitički pokret za pomoć radnicima koji su nakon štrajka 1976. godine završili u zatvoru, op. prev.), kasnije i kao član Solidarnosti učestvovao u Dogovoru za okruglim stolom (dogovor između Solidarnosti i Vlade koji su od aprila 1989. godine vodili demokratskim promenama, op. prev.). Pri kraju svog života, Edelman je javno branio palestinsko pravo na otpor smatrajući kako jevrejska samoobrana dolazi u opasnost da pređe granicu i postane ugnjetavanje. Opsceno bi bilo diskvalifikovato Edelmana kao samoprezrenog Jevrejina.

Zašto to govorim ovde u Frankfurtu na sajmu knjiga?

Zato jer, i tu se slažem s prethodnim govornicima, samo čitajući knjige možemo biti svesni situacije. Literatura je privilegiran medij koji nam čini opipljivima duboke dvosmislenosti i kompleksnosti našeg problema. Ne mistificiram poeziju. S druge strane moja je teza, i opet ću vas šokirati – nema etničkog čišćenja bez poezije!

Setite se Ruande, tamo je bio veliki lokalni pesnik. Setite se ratova u bivšoj Jugoslaviji – Radovan Karadžić! Prilično cenjen pesnik, ako ne računamo rat! Da ne spominjem ljude poput Mao Ce Tunga i tako dalje.

Zato sam bio šokiran kada sam čuo da je odgođena ceremonija dodele nagrade Adaniji Shibli (palestinska spisateljica, aktualna dobitnica LiBeraturpreisa, nagrade koja se na Frankfurtskom sajmu knjiga dodjeljuje piscima iz Afrike, Azije, Latinske Amerike i arapskog svijeta), odluka koju smatram skandaloznom.

Da, terorizam protiv Izraela u protivrečju je sa svim vrednostima koje podržava Frankfurtski sajam knjiga. To jednako vredi i za kolektivnu kaznu koju trpe milioni u Gazi, kao i za ukidanje ceremonije za nagradu Adaniji Shibli. Vidite, ovde prilazimo paradoksima cancel kulture.

Službena je poruka: ‘Da, inkluzivnost i različitost’. Ali što onda radi cancel kultura jest to da isključuju one koji se ne uklapaju u njen opis inkluzivnosti i različitosti. Dakle, nisam samo ponosan što sam ovde. Takođe me pomalo i sram. Pokušajte zamisliti što bi Marek Edelman imao za reći da je sada s nama živ?

I da ponovim, pri kraju sam, ni na koji način se ne identifikujem ili relativizujem ono što je Hamas učinio. To je bio neoprostivi brutalni ubilački pohod. Hanije, lider Hamasa, jasno je rekao da se ne radi samo o ograničavanju Izraela već o uništenju države.

Druga teza koju zastupam, ni na koji način ne relativizuje ovaj zločin. Ona samo daje pozadinu iz koje ti zločini potom izrastaju. Ukoliko to budemo ignorisali, ukoliko ignorišemo šta se sada događa na Zapadnoj Obali, ne možemo razumeti situaciju.

Apsolutno, potpuno, priznajem državi Izrael pravo da postoji. Takođe sam apsolutno kritičan naspram Palestinskoj upravi (službena država Palestina koja ima delomičnu kontrolu nad Zapadnom Obalom od Sporazuma u Oslu 1995. godine, op. prev.). Mislim da je Arafat s pravom bio okarakteriziran kao čovek koji nikada ne propušta priliku da propusti priliku. Jako je bilo glupo što je odbio pakt s vladom Ehuda Baraka (propali samit između Izraela i Palestine održan pod predsjedanjem Billa Clintona u Camp Davidu 2001. godine, op. prev.). Dakle, ne hvalim Palestince. Samo želim reći da pogledate njihovu situaciju. Oni su tamo zapeli u tragičnom limbu.“

Obraćanje prekida nerazumljivo dobacivanje iz publike. Žižek odgovara – „Bilo bi lepo kad bi isto to rekli i govornicima koji su mi prethodili“. Na te ga reči prekida burni pljesak publike a potom zaključuje i odlazi s pozornice: „Vidite, čim sam rekao ‘nije jednostavno’, usporedio sam neusporedivo“.