Šta je Vagner grupa i ko su vojnici koji su stigli na 200 kilometara od Moskve?

Informacije o aktivnostima tada nepoznate i misteriozne Vagner grupe počele su da se pojavljuju 2014. godine kada je Rusija anektirala Krim.

Vagnerova privatna vojna kompanija ili Vagner grupa je nezvanična vojna organizacija koja nije deo redovnih oružanih snaga Rusije.

Vojne jedinice PMC Vagner brojale su u različito vreme i prema različitim izvorima od 1.350 do 2.000 ljudi.

Prema izvorima nemačkog lista Bild u Bundesveru, ukupan broj plaćenika u 2020. godini dostigao je 2.500 ljudi.

Sada, prema informacijama američke vlade, Vagner ima preko 50.000 boraca.

Kako se pojavio Vagner i koja su interesovanja Prigožina?

Iako se veruje da je Vagner osnovao Prigožin, ranije su se pojavljivale drugačije informacije.

Veruje se da je ovu grupu organizovao Dmitrij Utkin.

Dmitrij Utkin je do 2013. godine bio komandant 700. odvojenog odreda specijalnih snaga 2. odvojene brigade specijalnih snaga GRU (Glavne uprave Generalštaba Oružanih snaga Ruske Federacije) stacionirane u Pskovskoj oblasti. Odred je učestvovao u dva čečenska rata.

Nakon što je prebačen u rezervni sastav u činu potpukovnika, Utkin se pridružio Moran bezbednosnoj grupi (MSG), koja je bila angažovana u službama bezbednosti.

Zatim je 2013. otišao u Siriju kao deo grupe Slovenskog korpusa u organizaciji MSG.

Borci su navodno regrutovani da čuvaju sirijske energetske objekte.

U stvarnosti, završili su pod komandom terenskog komandanta koji se borio protiv snaga predsednika Bašara el Asada i upali su u zasedu militanata Islamske države.

Po povratku u Rusiju, organizatori Slovenskog korpusa Vadim Gusev i Jevgenij Sidorov osuđeni su na tri godine zatvora pod optužbom za plaćeništvo, a sami borci nisu odgovarali.

Posle neuspešnog putovanja u Siriju, Utkin je uzeo nadimak „Vagner“ u čast nemačkog kompozitora Riharda Vagnera i postao komandant jedinice koja nosi njegovo ime.

Utkin je 2016. godine viđen na posebnom prijemu u Kremlju za vojnike odlikovani za posebno herojstvo.

Od juna 2017. Utkin je pod američkim sankcijama, a na listi američkog Ministarstva finansija stoji da je „povezan sa Vagnerovom privatnom vojnom kompanijom“.

Jedan od izvora finansiranja Vagnera mediji su pominjali kao tajne stavke rashoda ruskog Ministarstva odbrane, kao i biznismena Jevgenija Prigožina, koji je blizak ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.

Kako je list RBC ranije saznao (2020.), Jevgenij Prigožin je učestvovao na nekoliko tendera za održavanje baze Vagner grupe.

Sam Prigožin, koji je takođe pod sankcijama SAD, negirao je bilo kakvu vezu sa Vagnerom.

U to vreme, postojali su samo posredni dokazi o njegovoj umešanosti.

Vagner se proslavio tokom nemira u Ukrajini 2014. i aneksije Krima, a tokom rata u Ukrajini koji je Rusija započela 24. februara 2022. Jevgenij Prigožin se iznenada proslavio kao njegov osnivač, vlasnik i glavnokomandujući.

„Ja sam izmislio PVK Vagner, ja upravljam Vagnerom i uvek sam finansirao Vagnera“, rekao je Prigožin u januaru ove godine.

Tada je priznao da je od početka rata morao da traži „dodatne izvore finansiranja“.

On nije pojasnio o kojim izvorima je reč.

Gde su se borili Vagnerovi plaćenici?

Veruje se da je Vagner izrastao iz vojne čete „Slovenski korpus” koja je još 2013. godine izvršavala borbene zadatke u Siriji.

Prve dokaze o Vagnerovim aktivnostima zabeležile su ukrajinske specijalne službe u maju 2014. godine u Donbasu.

U oktobru 2017. tadašnji šef Službe bezbednosti Ukrajine Vasilij Hricak najavio je umešanost „Vagnera” u uništavanje vojnog transportera Il-76 u istočnoj Ukrajini u junu 2014, napad na aerodrom u Donjecku i borbe kod Debaljceva.

Ne postoji nezavisna potvrda ove informacije.

Od druge polovine 2015. dokazi o aktivnostima Vagnerovih PMC-a pojavili su se samo u Siriji.

Veruje se da su posebno Vagnerovi borci aktivno učestvovali u prvom i drugom napadu na Palmiru 2016. i 2017. godine.

Od juna 2017. godine ciljevi plaćenika su se promenili, prenose ruski mediji RBC i Fontanka. „Fontanka“ je pisala da je rusko Ministarstvo odbrane naglo smanjilo isporuke naoružanja Vagneru, prenoseći samo zastarelo naoružanje.

Navodno, Vagneru je tada ponuđeno da dobije sredstva u samoj Siriji, uključujući zauzimanje i zaštitu naftnih i gasnih polja.

S tim u vezi, važno je napomenuti da je napad na područje sirijskog sela Khusham, navodno uz učešće „Vagnera“, izveden u zoni naftnog polja i, prema rečima neke informacije, imalo je za cilj da ih uhvati.

Aktivnosti u Africi

Interesovanje ruskih plaćenika za Afriku zabeleženo je nakon pregovora najvišeg ruskog rukovodstva sa liderima Sudana i Centralnoafričke Republike u jesen 2017. godine.

Kako prenosi Bi-Bi-Si, tragovi Vagnerovih PMC-a su viđeni u Sudanu od kraja 2017. godine.

Ruski novinar Aleksandar Kots je potom objavio snimak sa ruskim instruktorom koji obučava vojnike u Sudanu, uz natpis „svakodnevni život ruskog PMC“.

Ali naoružani ljudi iz Rusije takođe su viđeni u susednoj Centralnoafričkoj Republici.

Zvanično se samo zna da je Rusija proučavala mogućnosti „uzajamno korisnog razvoja prirodnih resursa Centralnoafričke Republike“ i da je 2018. počela primena koncesija za rudarska istraživanja, kako je saopštilo rusko Ministarstvo spoljnih poslova na krajem marta 2017.

Ministarstvo spoljnih poslova je tada saopštilo i da je Moskva krajem januara – početkom februara „besplatno” isporučila za potrebe Centralnoafričke armije, a takođe je poslala 5 vojnih i 170 ruskih civilnih instruktora u obučiti osoblje CAR vojske.

U Centralnoafričkoj Republici 30. jula 2018. ubijena su tri ruska novinara: Kiril Radčenko, Aleksandar Rastorgujev i Orhan Džemal.

Oni su otišli ​​tamo da istraže aktivnosti Vagnerovog PMC-a.

Šta su plaćenici PMC-a radili u Libiji?

U maju 2020. međunarodne novinske agencije dobile su izveštaj posmatračke misije Komiteta UN za sankcije u Libiji u kojem se navodi da se u Libiji, na strani generala Halife Haftara, borilo 1.200 Vagnerovih plaćenika u Tripoliju na strani generala Halife Haftara.

U dokumentu se ističe da je ovaj broj približan i da se zasniva „na nekoliko vizuelnih kontakata i informacija iz otvorenih izvora“.

Iz izveštaja, koji nije zvanično objavljen, proizilazi da su pripadnici Vagnerovog PMC-a u Libiji od 2018. godine.

Informacije o Vagnerovim aktivnostima u Africi nisu tu prestale.

U izveštajima organizacija i novinarskim istraživanjima daju se podaci o grubim kršenjima ljudskih prava, eksploataciji i brojnim ubistvima, za koja je izuzetno teško dokazati da su ih počinili Vagnerovi borci.

Rat u Ukrajini

Nedugo nakon početka rata u Ukrajini počele su da se pojavljuju informacije o prisustvu Vagnerovih plaćenika na teritoriji te zemlje koji se bore uz rusku vojsku. Ubrzo su izveštaji postali zvanični.

S obzirom da do sada, prema dostupnim informacijama, Vagner nije prelazio brojku od više od 7.000 vojnika, početkom rata postala je primetna potreba za „topovskim mesom”.

Stoga je Vagner, u dogovoru sa ruskom vladom, počeo da regrutuje zatvorenike koji su osuđeni za silovanje, ubistvo i druga krivična dela.

Ponuđeni su im ugovori na 6-18 meseci, nakon čega su mogli da se vrate u svoje gradove uz oslobađanje od ostatka kazne.

Posle nešto više od pola godine od početka regrutovanja zatvorenika, u ruskim medijima počele su da se pojavljuju informacije o ubistvima koje su počinili bivši zatvorenici koji su se vratili iz Ukrajine.

Vagner je doneo veliku prednost ruskoj vojsci i postigao značajne rezultate u Soledaru, što je bio prvi značajniji uspeh ruske strane.

Osim toga, Vagneri su bili ti koji su ostali u Bahmutu i ​​osvojili taj grad.

Nakon što je Prigožin rekao da je počeo da dobija pomoć „sa strane“ i nakon što je postigao značajne uspehe na bojnom polju, počeo je javno da zahteva snažniju podršku ruske vlade.

Više puta je javno kritikovao ruske vojne zvaničnike i pretio povlačenjem svoje vojske.

Situacija je eskalirala nakon navodnog granatiranja Vagnerovih položaja u Ukrajini.

Prigožin je 24. juna pokrenuo vojnu pobunu.

Za manje od 24 sata Vagnerovi borci preuzeli su kontrolu nad ruskim gradom Rostovom na Donu, nedaleko od granice sa Ukrajinom.

Nedugo zatim stigli su 200 kilometara od Moskve.

„Pohod pravde“ na Moskvu je zaustavljen nakon uključivanja najmanje očekivanog igrača, predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka.

Uspeo je da ubedi Prigožina da odustane od svoje ideje, povuče vojsku i dođe u Belorusiju, gde bi mu bila zagarantovana sloboda.

Od predsednika Rusije je dobio obećanje da ni on ni Vagnerovi borci neće biti procesuirani.

Kako će se posle vojne pobune razvijati odnos starih prijatelja Putina i Prigožina, da li je sve namešteno ili ne i šta će biti sa Vagnerom, koji je stekao neverovatnu vojnu i političku moć, sada je nemoguće proceniti.