Šta kažu žene dezertera Putinove delimične mobilizacije?

U četvrtoj nedelji delimične mobilizacije, koja je počela 21. septembra, ruski predsednik Vladimir Putin najavio je da će uskoro biti završena. Međutim, nije naveo tačan datum. U Moskvi su centri za regrutaciju u međuvremenu zatvoreni, ali su i dalje aktivni u mnogim regionima zemlje. Prema zvaničnim podacima, 300.000 građana treba da bude pozvano u rusku vojsku. Od toga je, prema Putinovim rečima, 222.000 već pozvano.

Mnogi muškarci koji su se krili od regrutacije od kraja septembra, u međuvremenu su napustili Rusiju. Kako se osećaju supruge koje su ostale u Rusiji? DW je razgovarao sa Darijom, Olgom i Elenom, čija imena su promenjena iz razloga njihove bezbednosti.

Darija, 25 godina: „Ovde imate osećaj da sve gori“

Darija iz Čeljabinska u jugoistočnom Uralu, do nedavno se uopšte nije interesovala za politiku: „Nisam mogla da se nateram da saznam šta su lažne vesti, a šta je istina“. Rat je posmatrala kao katastrofu i trudila se da o tome ne razmišlja.

Ali, kada je počela delimična mobilizacija, uplašila se za svog muža Alekseja. Proučila je zakone i zajedno sa suprugom odlučila da on napusti zemlju. Aleksej je otišao u Kazahstan jer tamo može bez pasoša, koji on nema. Ona je obavila sve pripreme, sredila papire, potražila stan za muža i saznala koji je granični prelaz najbolji.

Aleksej je sproveo plan svoje žene i bez problema prešao granicu. Sada živi u glavnom gradu Kazahstana Astani i radi kao fotograf.

„Što se tiče posla, kontakata i perspektiva, tamo stvari idu još bolje nego u Čeljabinsku“, kaže Darija koja radi u PR-agenciji. Nastavlja da pomaže mužu izdaleka – preko interneta mu je naručila jastuke, ćebe, posteljinu i kuvalo, a poslala je i paket sa zimskom odećom.

Darija je u međuvremenu podnela zahtev za pasoš i želi uskoro da ode kod muža jer se plaši da bi granice mogle da se zatvore:

„Ne želim ni da pomislim da ja ostanem ovde, a on je tamo. Veoma je teško i tužno. Imamo sjajnu vezu, zajedno smo od 2017.“

U ovoj situaciji ona je srećna što su još uvek nemaju dece. Sada brine samo za svoje roditelje, koji žive u Čeljabinsku.

„Oni su patriote, ne mogu da ih preobratim jer i dalje moraju da žive ovde. Svi problemi s kojima se moj muž suočava mogu da se reše u Kazahstanu. Ovde imate osećaj da sve gori,“ kaže Darija.

Olga, 32 godine: „Naš sin još uvek ne razume gde mu je tata“

Kada je Putin naredio delimičnu mobilizaciju, Olga iz Murmaska na krajnjem severu, odmah je pomislila da se tu neće zaustaviti i da će svi vojno sposobni biti pozvani. Stoga su ona i njen suprug Artjom odlučili da on napusti zemlju.

Njegova porodica nije bila zadovoljna, ali se nije mešala. Artjomova majka ima kuću u Donjeckoj oblasti i želi da ovaj region postane ruski, ali sa minimalnim žrtvama. A Artjomov otac misli da je njegov sin trebalo da ode u rat.

Olga je pomogla mužu da sredi sve što je ostalo da se uradi u Murmansku:

„Morali smo da razgovaramo s porodicom i skupimo novac za put. Tražili smo karte, ali ih nije bilo. Artjom se spakovao. Uzeo je ranac, vreću za spavanje, topli donji veš, komplet za prvu pomoć i hranu“.

Artjom je napustio Murmansk 27. septembra i dva dana kasnije stigao u Kazahstan. Tokom celog putovanja nije bilo jasno da li Rusija zatvara svoje granice.

„Dobro je što je otišao. Bar se ne brinem da će ga uhvatiti i regrutovati“, priznaje Olga. Njen muž sada ima boravišnu dozvolu u Kazahstanu. Živi u Almatiju sa drugim muškarcima sa kojima je putovao i radi na tome da otvori svoju firmu.

Olga i Artjom imaju četvorogodišnjeg sina. Prvo razdvajanje na duže. Nastavljaju da zajedno donose važne odluke, ali sada preko Mesindžera. Zbog loše internet-veze u Kazahstanu, video-pozivi su retko mogući. Zato snimaju videe.

„Naš sin još uvek ne razume gde mu je tata. Kada vidi snimke, plače i hoće da razgovara s njim. Nedostaje mu tata.“

Olga nastavlja svoj uobičajeni život kao vaspitačica:

„Svakodnevna rutina, uprkos strašnim vestima.“

S jedne strane, želi da ode svom mužu, ali joj je teško da se odrekne uobičajenog života. „Muž i ja smo razgovarali o prodaji stana, ali nisam spremna. Ne znam šta treba da se desi da sve napustim i odem. Verovatno bi ovde prvo morala da padne raketa, pa bi bih onda verovatno odmah pobegla“, kaže nam Olga.

Elena, 41 godina: „Žene ne mogu zaustaviti rat“

Elena je psihološkinja, živi u Arhangelsku na severu Rusije. Kada je počela delimična mobilizacija, ona i njen muž odlučili su da on i njihov sin pobegnu u Jermeniju. Sin je pušten iz vojske ovog leta i počeo je da studira. „On će biti među prvima koji će se mobilisati. Ne želim da rizikujem život i zdravlje svog sina“, kaže Elena.

Kada je izbio rat, firma za koju muž radi onlajn preselila se u Jerevan, tako da je bilo jasno gde će pobeći. Već 24. septembra odvezli su se do gruzijske granice. Elena je tih dana bila neka vrsta „logističkog centra“.

„Pre toga sam bila u nekoj vrsti depresije, ali kada su se pojavila rešenja, dobila sam energiju.“

Njen suprug i sin uspeli su da pređu granicu za jedan dan. Sada su u Jerevanu i navikavaju se na jermensku kuhinju. Ima problema s transferom novca i još uvek nije jasno kako će njen sin nastaviti studije na ruskom univerzitetu.

Uprkos rastanku, Eleni je sada bolje: „Bezbedni su. Ne dešavaju se loše stvari našoj porodici, već našoj zemlji. Spremamo se na sve, ali ovi problemi nas neće slomiti, još više će nas spojiti“.

Krajem oktobra želi da ih poseti i donese im toplu odeću. Međutim, još ne planira da im se pridruži. U Arhangelsku je društveno angažovana i želi da to radi što je duže moguće.

O ženama koje šalju svoje muževe u rat, Elena kaže: „One misle da je ovaj rat nešto poput Velikog otadžbinskog rata“ (Drugi svetski rat).

Elena veruje da su žene u Rusiji sada manje u opasnosti od muškaraca: „Mi možemo da zauzmemo mesto muškaraca i donosimo odluke koje mogu da promene politiku zemlje. Ali, žene ne mogu da zaustave rat.“