Šta može izazvati rat Amerike i Kine?

Neki analitičari, citirajući Tukididovo viđenje Peloponeskog rata kao posledice straha Sparte od uspona Atine, veruju da odnosi između SAD i Kine ulaze u period sukoba u kojem se etablirani hegemon suprotstavlja sve moćnijem izazivaču.

Nisam toliki pesimista. Ekonomska i ekološka međuzavisnost, po mom mišljenju, smanjuje mogućnost izbijanja pravog hladnog rata, da ne govorim o vrućem, jer obe države imaju interes da sarađuju u brojnim oblastima. Istovremeno, uvek je moguće preračunati se, a neki vide i opasnost „mesečarenja“ u katastrofu, kao što se bilo dogodilo sa Prvim svetskim ratom.

Istorija je prepuna slučajeva pogrešnog sagledavanja promena u ravnoteži snaga. Na primer, kada je predsednik Ričard Nikson posetio Kinu 1972, želeo je da uravnoteži, kako je mislio, rastuću sovjetsku pretnju Americi u opadanju. Ali to što je Nikson protumačio kao opadanje je u stvari bio povratak u normalu neprirodno velikog udela Amerike u globalnim prihodima posle Drugog svetskog rata.

Nikson je objavio multipolarnost, a zapravo su dve decenije potom usledili kraj Sovjetskog Saveza i unipolarni trenutak Amerike. Danas neki kineski analitičari potcenjuju žilavost Amerike i predviđaju dominaciju Kine, ali to bi se, takođe, moglo ispostaviti kao opasna greška u računici.

Podjednako je opasno za Amerikance da precenjuju ili potcenjuju moć Kine, a u Americi postoje grupe koje to čine iz ekonomskih i političkih pobuda. Mereno u dolarima, ekonomija Kine je velika kao dve trećine američke ekonomije, ali mnogi ekonomisti očekuju da će Kina u nekom trenutku naredne decenije preteći SAD, u zavisnosti od toga kako se posmatraju američka i kineska stopa rasta.

Hoće li američki lideri tu promenu primiti k znanju na način koji omogućava konstruktivne odnose ili će podleći strahu? Da li će kinesko rukovodstvo preduzeti više rizika, ili hoće li Kinezi i Amerikanci naučiti da sarađuju u proizvodnji globalnih javnih dobara u uslovima promena u distribuciji moći?

Podsetimo se da je Tukidid video dva uzroka rata koji je razdvojio svet antičkih Grka: uspon nove sile i strah od nje koji je stvoren u etabliranoj sili. Drugi uzrok je podjednako važan kao i prvi. SAD i Kina moraju izbeći preterane strahove koji bi doveli do novog hladnog ili do vrućeg rata.

Čak i ako Kina nadmaši SAD i postane najveća ekonomija na svetu, nacionalni dohodak nije jedino merilo geopolitičke moći. Kina je dosta iza Amerike kada je reč o mekoj moći, a američka vojna potrošnja je gotovo četiri puta veća od kineske. Mada je kineska vojna sposobnost osnažena poslednjih godina, pažljivi analitičari vojne ravnoteže zaključuju da Kina, recimo, neće moći da skloni SAD sa Zapadnog Pacifika.

S druge strane, SAD su nekada bile najveća trgovinska sila na svetu i najveći bilateralni poverilac. Danas blizu sto država za najvećeg trgovinskog partnera ima Kinu, a 57 Ameriku. Kroz svoju inicijativu Pojas i put Kina planira da tokom sledećih deset godina pozajmi više od bilion dolara, dok je Amerika svoje fondove skresala. Kina će steći ekonomsku moć od same veličine svog tržišta kao i od svojih prekomorskih investicija i razvojne pomoći. Izgledno je da će ukupna moć Kine u odnosu na SAD narasti.

Ipak, o ravnoteži snaga je teško suditi. SAD će zadržati neke svoje dugoročne prednosti koje ima u oblastima u kojima je Kina ranjiva.

Jedna prednost je geografija. Amerika je okružena okeanima i susedima koji će joj po svoj prilici ostati prijatelji. Kina se graniči sa 14 zemalja i ima teritorijalne sporove sa Indijom, Japanom i Vijetnamom što ograničava njenu tvrdu i meku moć.

Druga prednost je u energetici. Pre deset godina je Amerika bila zavisna od uvoza energenata, ali je revolucija škriljaca Severnu Ameriku preobratila od uvoznika u izvoznika energije. Kina je istovremeno postala više zavisna od uvoza energenata sa Bliskog istoka koji se moraju dopremiti preko pomorskih ruta što naglašava problematične kineske odnose sa Indijom.

Amerika ima i demografske prednosti. Ona je jedina vodeća razvijena zemlja za koju se očekuje da će zadržati svoj globalni plasman (treće mesto) kada je reč o stanovništvu. Mada je stopa rasta stanovništva Amerike usporena poslednjih godina, ona neće postati negativna, kao u Rusiji, Evropi i Japanu. Kina se, u međuvremenu, s razlogom boji da će „ostariti pre nego što se obogati“. Indija će je kao najmnogoljudnija zemlja uskoro preteći, a indijska radna snaga je izbila na vrh 2015.

Amerika takođe ostaje predvodnik u ključnim tehnologijama – bio, nano, informacionoj – koje su presudne za ekonomski rast u ovom veku. Kina veoma mnogo ulaže u istraživanje i razvoj, i snažan je rival i nekim oblastima. Ali 15 od 20 vodećih svetskih istraživačkih univerziteta nalazi se u SAD, dok u Kini nema nijednog.

Oni koji proklamuju „Kineski mir“ i pad Amerike propuštaju da sagledaju pun opseg resursa moći. Arogancija SAD je uvek opasna, ali je to i preterani strah koji može voditi preteranim reakcijama. Podjednako je opasan rastući nacionalizam Kine, koji u spoju sa uverenošću u američki pad Kinu može navesti na preduzimanje većih rizika. Obe strane moraju paziti da se ne preračunaju. Najzad, često je najveći rizik sa kojim se suočavamo sopstvena sposobnost za grešku.

Autor je profesor na Harvardu

Copyright: Project Syndicate, 2021.

www.project-syndicate.org