Šta nam otkriva kriza u Venecueli

Na kraju, američki političari su odbili tu ideju. Ipak, ne iznenađuje činjenica da je reakcija na članak bila uglavnom negativna.

Sigurno da postoje dobri razlozi za protivljenje puču u Venecueli koje bi podržale SAD. Verovatno bi bili umešani mnogi sa lošom reputacijom imajući u vidu njihove veze sa trgovinom drogom i dosijee o kršenju ljudskih prava. Puč bi gotovo izvesno bio neuspešan i dao bi ionako represivnoj vladi novo opravdanje da se obračunava sa oponentima.

Druga opcija bila bi oružana intervencija koju bi vodili susedi Venecuele. Oni su ugroženi velikim prilivom izbeglica, koji je dostigao između dva i četiri miliona i taj broj raste mesečno između 50.000 i 100.000. Kada bi te zemlje preuzele vođstvo svakako ne bi imale politički teret američkih vojnih operacija.

Međutim, ovaj scenario se može isključiti zahvaljujući regionalnom raspoloženju protiv vojnih intervencija i činjenici da susedima Venecuele nedostaju sredstva za to. Venecuela je otprilike dva puta veća od Iraka, ima više od 100.000 naoružanih građana i isprepletena je sa kubanskom obaveštajnom službom koja pomaže režimu. Intervencija ne bi bila toliko jednostavna.

Kritičari intervencije zagovaraju uvođenje dodatnih sankcija visokim zvaničnicima. To je opravdano, ali nema razloga da se veruje da bi bilo i odlučujuće, naročito ako Kina obezbediti značajne kredite (Venecueli) bez ograničenja. Pružanje značajne podrška izbeglicama bilo bi skupo; prihvatanje još većeg broja nije realna opcija za mnoge zemlje. Takve politike bave se simptomima, a ne uzrocima.

Budućnost Venecuele je turobna. Ekonomija beleži pad za pola u proteklih pet godina; proizvodnja nafte je u padu u sličnim procentima. Infrastruktura je u raspadu. Inflacija je blizu milion odsto. Siromaštvo vlada u zemlji koja je nekada bila među najbogatijim u regionu i spada u države sa najvećim rezervama nafte u svetu. Stopa kriminala je u usponu, zdravstveni sistem je u rascepu, a glad se širi.

Maduro, koji je nedavno osvojio drugi šestogodišnji mandat na mestu predsednika na, kako su mnogi ocenili, najsramnijim izborima po broju prevara, sazvao je novu ustavotvornu skupštinu (kako bi li zaobišao Nacionalnu skupštinu koju kontroliše opozicija); novi ustav bi i dalje cementirao njegovu diktaturu. Postoje navodi o proizvoljnim hapšenjima i torturi.
Vraćam se na pitanja koje sam podstakao javno i privatno u proteklih nekoliko meseci: Koliko još gore stvari treba da budu u Venecueli pre nego što se svet pripremi da reaguje? Koliko još ljudi treba da izgubi svoj život? Koliko njih treba da postanu izbeglice?

Čini se da nema odgovora na ova pitanja. Ali u određenom trenutku, njihovo izbegavanje postaje neodrživo. Negiranje nije strategija. U međuvremenu, najmanje tri stvari su jasne:

Prvo, Doktrina o odgovornost zaštite, ili R2P, koji je Generalna skupština UN jednoglasno usvojila 2005, odgovarajući na pasivnost sveta povodom krvoprolića gotovo milion muškaraca, žena i dece u Ruandi, u suštini je mrtva. Kina i Rusija su prestale da je podržavaju nakon zapadne intervencije u Libiji 2011. videvši R2P kao izgovor za promenu režima. Svet je malo učinio, ali je gledao i, još gore, učestvovao u uništenju Sirije, gde je više od 500.000 ljudi izgubilo živote i većina stanovnika bila prisiljena da napusti svoje domove.

Ovo je velika tragedija, ne samo iz očiglednih humanitarnih razloga, već i zato što je R2P uveo važne principe: taj da suverenitet podrazumeva obaveze ali i prava, i da kada ove obaveze ne budu ispunjene vladama se oduzimaju neka od njihovih suverenih prava. Takav princip je neophodan u svetu gde veći deo onoga što se događa unutar zemlje pogađa interese drugih izvan njihovih granica, često na fundamentalan način.

Drugo, vlade gube rat protiv zločina, bandi i kartela. Latinska Amerika je dom manje od 10 odsto svetske populacije ali tamo se dešava približno jedna trećina svih ubistava. Ukoliko ne dođe do promena, najbolji ljudi će razumljivo bežati, kao i investicije. Ekonomski rast će se usporiti ili iščeznuti. Ovo je začarani ciklus, a ne vrlina.

Vlade će morati da formiraju policijske i vojne snage. Istovremeno, druge zemlje sa interesima u regionu moraće da pomognu, kao što je u proteklih nekoliko decenija učinjeno u slučaju Kolumbije koja se suočava sa ozbiljnim oružanim izazovima.
Treće, Latinska Amerika mora da reformiše postojeća regionalna tela počev od Organizacije američkih država ili da razvije nove forme regionalne saradnje. Konsenzus kao uslov pre akcije može da posluži kao recept.

Ono što je u vezi sa dve poslednje stavke jeste činjenica da treba razmotriti regionalnu sigurnost. Latinska Amerika je u velikoj meri izbegla geopolitiku i ratove koji su pogađali druge delove sveta. Ali ovaj odmor od istorije je gotov. Pretnje unutrašnjoj stabilnosti su velike i u porastu; i, kao što pokazuje Venecuela, kada se razbije unutrašnji poredak regionalnu stabilnost dovode u rizik redovi izbeglica, bande i narko karteli. Vreme je da se regionalni lideri suoče sa bezbednosnim okruženjem koje se brzo narušava pre nego što ih to stanje nadjača.

Autor je predsednik američkog Saveta za spoljne odnose

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org