Šta ostaje od ere Merkel: 70. rođendan „večite kancelarke“

Angela Merkel rođena je u Hamburgu pre 70 godina, 17. jula 1954. Odrasla je u Templinu u regijonu Ukermark i politika joj nije bila predodređena. Kći protestantskog pastora i fizičarka. Nije pripadala pokretu otpora u to vreme kada je živela u bivšoj istočnoj Demokratskoj republici Nemačkoj (DDR).

Tek s padom Berlinskog zida i promenama koje su usledile, u njoj se probudila želja za politikom. Za tim da nešto pokrene. Tada je već bila u srednjim tridesetim.

Pridružuje se „Demokratskom buđenju“, manjem građanskom pokretu koji se kasnije utopio u Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU). Tu je kancelar Helmut Kol uočio mladu ženu koja je delovala neprimetno i imenovao je za ministarku u prvom svenemačkom kabinetu 1990. godine. Bila je to munjevita karijera.

Zbog toga je Angela Merkel i dobila nadimak „Kolova devojčica“. Za Kola je to bila dvostruka korist, jer je ona ispunjavala dve kvote: bila je žena i bila je iz Istočne Nemačke. Angeli Merkel trebaće dosta vremena da se oslobodi tog imidža

Ali to je istovremeno i jedna od tajni njenog uspeha, smatra Tomas de Mezijer, njen dugogodišnji politički saradnik. Mnogi su je potcenjivali, i to ne samo muškarci u njenoj sopstvenoj partiji. Nisu je shvatali ozbiljno čak ni onda kada je doprinela padu Helmuta Kola posle skandala s donacijama CDU i kada je postala predsednica stranke. I dalje su verovali da je to samo privremeno. Prevarili su se – i to na duge staze.

U dokumentarcu ARD-a je još jedan istaknuti primer muške arogancije. Socijaldemokrata (SPD) Gerhard Šreder, prethodnik Angele Merkel na mestu kancelara, koji je tesno izgubio od njenog CDU na izborima 2005, nakon toga je zlonamerno upitao: „Da li stvarno mislite da će se moja stranka pridružiti vladi koju vodi gospođa Merkel?“ Kao što je poznato, njegova stranka uradila je baš to: Merkel je tri puta bila kancelarka u tzv. „velikoj koaliciji“ (CDU/CSU i SPD) – a tu samo nije bilo Gerharda Šredera.

Pragmatizam kao politička strategija

Stil vladanja Angele Merkel na mestu kancelarke često se opisuje kao pragmatičan. Ona sama ovako ga je formulisala: „Čeznem za onim što je moguće. Prvo razmisliti i posavetovati se, a onda odlučiti.“

Umeren, pragmatičan pristup omogućio joj je da vodi Nemačku kroz brojne krize: finansijsku, ekonomsku, migrantsku, korona-krizu… Tokom njene vladavine činilo se kao da zemlja sve te, a i drug probleme prevazilazi bolje od drugih.

Ipak, danas postoje sumnje. Novinarka Marina Vajsban u dokumentarcu o tome kaže: „Merkel je samo upravljala krizama, nije ih vodila.“ Na primer, kasnila su ulaganja u budućnost, jer Merkel nije donosila strateške odluke koje bi bile kratkoročno nepopularne, ali dugoročno korisne, kaže novinarka. Ona bivšu kancelarku optužuje recimo da je propustila da uradi više na zaštiti klime u Nemačkoj.

Za Tomasa de Mezijera Angela Merkel je tipičan predstavnik tadašnjeg raspoloženja u Nemačkoj. Građani i firme su, kaže, dugo dobro živeli s odlukama njene vlade. Niko nije ni želeo mnogo više promena. Merkel je pragmatičarka, a ne vizionarka – i naravno da je želela da bude ponovo izabrana reizabrana, kaže De Mezijer.

Optužuju je i za neke odluke koje su u ono vreme bile iznenađujuće: odustajanje od atomske energije nakon katastrofe u reaktoru u Japanu 2011. i za to što je 2015. ostavila otvorene granice za izbeglice koje su u Nemačku stizale iz Mađarske.

Podela društva

Njena poruka „Uspećemo“ još uvek deli nemačko društvo. Ima ih – posebno iz drugih političkih tabora – koji je cene zbog njene rane politike prema izbeglicama. Naglašavaju njenu ljudskost. A ima i drugih za koje je ta izjava bila pogrešna. Jutjuberka Leflojd (LeFloyd) smatra da Merkel nije shvatala ozbiljno strahove ljudi. Ona je, smatra, mnoge ljude preopteretila.

Za mnoge je to „preopterećenje“ deo objašnjenja zašto su političke snage ekstremno desnog spektra uspele da se etabliraju tokom 16 godina vladavina Angele Merkel. Prvo Pegida, pa Alternativa za Nemačku (AfD).

Postoji još jedan razlog za uspehe AfD-a, a on se odnosi na samu CDU: Merkel je svoju stranku odvela predaleko u centar i ostavila previše prostora na desnoj strani, kaže Leflojd.

Svi sagovornici ARD-a slažu se u jednom: Angela Merkel nikada nije bila konzervativna. Ali pritom nije sasvim jasno za šta se ona sadržajno zalagala. Njena politika „onoga što je moguće“ često je bila prilično neideološka.

S druge strane, to ju je učinilo i traženom kriznom menadžerkom na međunarodnoj sceni. Njene većinom muške kolege cenile su je, a i bojale se noćnih konferencija s „Angelom“, u kojima je i u bezizlaznim situacijama pronalazila kompromise, koje je svako mogao zvanično da podrži, a da ne izgubi obraz.

Neuspesi u politici prema Rusiji

Postojala je samo jedna stvar u kojoj se volja Merkelove da postigne konsenzus nije ostvarila: ruski predsednik Vladimir Putin uvek je samo sledio sopstvenu agendu, ocenjuje nemački javni servis. U početku je bio primetan napor – i to sa obe strane. Ali, brzo se pokazalo da se obostrano ne vole. Putin jeste doduše pregovarao, ali je onda radio ono što je on mislio da je prikladno.

Tako je, recimo, Angela Merkel širom sveta dobila pohvale zbog mirovnih pregovora o separatističkim područjima u istočnoj Ukrajini 2015. godine, ali rezultat je bio otrežnjujući: prekid vatre nije trajao ni 48 sati.

Novinarka Marina Vajsband, inače rođena Ukrajinka, u dokumentarcu optužuje Angelu Merkel da je takvim neefikasnim ugovorima samo ojačala Putina. Sve je to dosta štetilo Ukrajini, koja jeste doduše dobila na vremenu pre rata koji je tada već bio na pomolu, ali to vreme niko nije iskoristio za materijalnu potporu zemlji, kaže Vajsband. Trebalo je da Merkel i Nemačka, smatra ona, pruže više vojne pomoći i pre napada Rusije.

Vajsband kaže da je jasno zašto se to nije dogodilo: Nemačka, a samim tim i Merkel, nije htela da naljuti Putina. Snabdevanje jeftinim ruskim sirovinama, posebno naftom i gasom, bilo je previše važno, kaže Vajsband. Interesi za poslovanjem su su, smatra ona, trijumfovali nad interesima političkog razuma i međunarodnog prava. S dramatičnim posledicama. Dramatičnim i za nemačku ekonomiju: jeftina nafta i gas odlažu širenje obnovljivih izvora energije na štetu klime, naglašava Vajsband.

Pa šta je dakle ostalo od „večite kancelarke“? Bilans je mešovit. Ima i pohvala i kritika – u zavisnosti od teme i koga o tome pitate.