Šta pobeda Trampa donosi istočnoj Evropi

Izbor Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Država predstavlja kaznu za establišment koji je zanemario zahteve učesnika protesta Okupirajmo Volstrit 2011.

Sledeći izazov establišmenta biće da sačeka Italiju, gde bi referendum o ustavnim reformama 4. decembra mogao da odredi sudbinu italijanskog premijera Matea Rencija. To glasanje će biti uvertira u predsedničke izbore u Francuskoj na proleće, gde bi pobeda ekstremno desnog Nacionalnog fronta Marine le Pen gotovo sigurno dovela do konačne propasti Evropske unije, ako ne i do celokupnog geopolitičkog Zapada.

Kakav god bio ishod tog glasanja, Bregzit i Tramp dokazuju da je liberalna demokratija prestala da bude kanon zapadne politike. A to ima dalekosežne posledice. Kako mogu „sving države“ poput Poljske da ostvare liberalnu demokratiju sada kada zapadna referentna tačka nestaje? Istočna Evropa nije nikad profitirala kada se pogoršavaju politički odnosi na Zapadu.

Tramp nije samo razdražljivo dete koje se igra nuklearnim šibicama; on je takođe opasno ambiciozan, a zbog njegovih predloga u vezi sa spoljnom politikom mogli bi da se razjedine fundamentalni savezi i da se destabilizuje međunarodni poredak. Naravno, niko, pa čak ni sam Tramp, ne zna da li će on održati obećanja iz kampanje. Ali upravo je u tome suština – nepredvidljive vlade su loše za globalnu geopolitiku. Za Poljsku i druge istočnoevropske zemlje, čija su nezavisnost i demokratija zasnovane na aktuelnom globalnom statusu kvo, to može da bude pitanje života i smrti.

Tramp ne greši u vezi s jednom stvari – Amerika ne može da priušti promovisanje demokratije u inostranstvu. Sjedinjene Države ne mogu da nadziru stanje ljudskih prava ili napredak liberalno demokratskih principa izvan svojih granica. Da je novac investiran u sve američke spoljne intervencije bio preusmeren na promovisanje prosperiteta na domaćem terenu, Trampova kandidatura nikada ne bi bila toliko prihvaćena.

Umesto toga, Amerikanci su decenijama bombardovani izveštajima o stagnaciji plata, padu prihoda domaćinstava i sve većoj nejednakosti – sve vreme slušajući o troškovima rata u Iraku od tri biliona dolara. Tramp predstavlja prolongiranu kaznu za establišment.

Za Trampa ne postoji kontradiktornost između izolacionizma i obećanja da „će učiniti Ameriku ponovo velikom“. Sjedinjenim Državama bi se bolje služilo ako se ne bi govorilo u ime globalnih interesa, već samo u sopstveno, i ako bi se prestalo da se forsira demokratija širom sveta. One će više uticaja deliti s Rusijom i Kinom, ali će za sto doći kao najjači igrač, usredsređen na sopstveni prosperitet. Zar to ne zvuči razumno? Izolacionizam je ekvivalent prosperitetu.

Čak i ako ta logika zakaže i Tramp izazove recesiju, Amerika to može da priušti, baš kao što Ujedinjeno Kraljevstvo može da priušti Bregzit. SAD će preživeti finansijske gubitke; zapravo, one će biti bezbedne. Nije slučajno što se nervozni investitori okupljaju oko dolara iako su nervozni upravo zbog izbora Trampa.

U geopolitičkom smislu, SAD i Britanija su ostrvske zemlje naoružane nuklearnim oružjem. NJihov jezik se koristi širom sveta. Štagod da Tramp uradi, SAD će i dalje biti najveći proizvođač nove tehnologije, masovne kulture i energije, i dalje će imati najviše Nobelovih laureata, najboljih univerziteta na svetu i najraznolikije društvo Zapada. Ako prestane da zabada nos u konflikte u inostranstvu, i dalje će imati prijatelje širom sveta.

Najveći gubitnik američkih izbora jeste EU, koju pogađaju unutrašnji sukobi i koja ne može da se uhvati u koštac sa ekonomskim, demografskim i izbegličkim krizama. Rezultat Trampove pobede možda je nešto slično Koncertu Evrope, koji je stabilizovao kontinent između 1815. i Prvog svetskog rata. Ali taj sistem je isključio mnoge zemlje, od kojih je jedna bila Poljska. Kao nekompletna, tehnokratska tvorevina, EU je idealna meta za populističke napade. Do sada nije uspevala da se dovoljno integriše da bi sprečila sopstvenu propast, a njena reakcija na Bregzit jeste odugovlačenje.

Iako bogata Nemačka ne želi da proširi svoju pomoć na zemlje južne EU, nove suverene postkomunističke zemlje odbacuju izbeglice i odbijaju da pokažu solidarnost sa Zapadnom Evropom. U međuvremenu, EU je bogata koliko i SAD u celini, a ipak, nema vojsku i u potpunosti zavisi od SAD kada je reč o odbrani. Postavlja se pitanje zašto su EU bile potrebne višestruke transatlantske katastrofe da bi shvatila da mora sama da brine za sopstvenu bezbednost.

Ruski uticaj će značiti povlačenje NATO iz Istočne Evrope. Zapadna Evropa će i te kako želeti da se takođe povuče, koristeći priliku da skine s grbače susede koji su na sve većem teretu kao što je Poljska, koja se, uprkos tome što je najveći primalac fondova EU, protivi daljoj integraciji, nije usvojila evro, želi da sagoreva ugalj i svađa se s Nemačkom, Francuskom i vladajućim institucijama EU.

Budući da uticaj Zapada slabi, istočnoevropske zemlje će najverovatnije učvrstiti svoje ekonomske i diplomatske veze s Rusijom. Proruska Partija centra u Estoniji samo što ne uđe u vladajuću koaliciju. A nakon Baltika će na red doći istočnoevropske zemlje. Onim zemljama koje već nisu prihvatile ruskog predsednika Vladimira Putina neće preostati ništa drugo osim da to učine.

Poljska nema šta da dobije od takvog saveza. Poljaci svoje aktuelne granice smatraju svetinjom, a ne usudom, kao u Mađarskoj. Samo bi se politički idiot poput mađarskog premijera Viktora Orbana kockao sa savezom s revizionistima. Nažalost, kao što izbor Trampa veoma jasno pokazuje, neliberalan idiotizam konstantno zamenjuje liberalnu demokratiju kao vladajuću doktrinu zapadne, a i poljske politike današnjice.

Autor je osnivač pokreta Politička kritika, direktor je Instituta za napredne studije u Varšavi

Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org