Šta povezuje azerbejdžanski Nagorno-Karabah i Kosovo?

Mnogi, ako ne i većina od 140.000 i više njegovih stanovnika su ili otišli ili se spremaju da odu. Od prošle nedelje, konvoji su krenuli ka jermenskoj granici, a mnogi od njih su tužno – i verovatno tačno – žalili jer nikad više neće videti svoje domove. Tzv. Republika Nagorno-Karabah je objavila samoraspuštanje. Dekret vođe te enklave Samvela Šahramanjana najavljuje raspuštanje „svih vladinih institucija i organizacija… 1. januara 2024. godine“, i utvrđuje da kao rezultat toga „prestaje da postoji Republika Nagorno-Karabah (Arcah)“.

ZAMRZNUTI KONFLIKT: Nagorno-Karabah je postao arhetipski zamrznuti konflikt – dugogodišnji spor koji je ponovo otvoren slabljenjem sovjetske moći i ostao nerešen nakon raspada SSSR. Kraj, kad je došao, stigao je iznenada. Pre dve nedelje Azerbejdžan je pokrenuo nešto što je izgledalo kao sporedni napad na prestonicu Nagorno-Karabaha, Stepankert, i preuzeo vlast. Otpora je bilo malo; nije bilo svrhe.

Jermenija je bila iznenađena. Bar na papiru, zapadne diplomate decenijama podržavaju pristup Nagorno-Karabahu koji je izgrađen na međunarodnim pravnim principima, jednim značajnim delom po uzoru na rešavanje balkanskih sukoba, što su sami u više navrata isticali. U teoriji, takvo rešenje bi uključivalo međunarodne mirovne snage, tribunale za ratne zločine, političku autonomiju i eventualnu mirnu koegzistenciju Jermena i Azerbejdžanaca u Karabahu.

Veza između azerbejdžanskog Nagorno-Karabaha i Kosova uspostavljena je odmah posle početka međunarodnog priznanja Kosova. Proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. izazvalo je opsežne rasprave o mogućim implikacijama na sukob u Nagorno-Karabahu, sa izjavama da to potpuno menja situaciju na Južnom Kavkazu, kao i da to nije primenljivo na tamošnje teritorijalne sporove.

Tek što je 2008. počelo priznavanje nezavisnosti Kosova, tadašnji jermenski premijer Serž Sarkasjan u intervjuu Rojtersu rekao je da će Kosovska nezavisnost ojačati jermenski zahtev da otcepljeni region Nagorno Karabah bude priznat kao država. Sarkasjan je tako povezao statuse Kosova i Nagorno-Karabaha i zaključio da Jermenija tako dolazi u povoljnu poziciju. Tri decenije kasnije, stvari su se razvile u smeru sasvim suprotnom od očekivanja bivšeg jermenskog premijera.
Stručnjak za Kavkaz Loran Brers naveo da je „kao što se i očekivalo, Azerbejdžan pokrenuo sopstvenu verziju hrvatske operacije Oluja, da bi u celosti zauzeo Karabah naseljen Jermenima.

Dronovi i artiljerijski udari delovali su na ciljeve u Stepanakertu i drugde“. Drugi ekspert iz Karnegijevog centra, Tomas de Val, prihvata ovakvo mišljenje „osim u delu da je to sve bilo očekivano“. Postojala je nada da je posle nekoliko nedelja intenzivne diplomatije EU i SAD to izbegnuto. Ali uloga Rusije (da ne deluje) je verovatno presudna, smatra De Val.

Ali Karabah i Kosovo, ako imaju sličnu dinamiku, nisu potpuno identični. Kosovo je bilo i zvanično još uvek jeste deo Srbije, dok sa Karabahom to nije slučaj, odnosno, ono nije bilo deo Jermenije, koja nije čak ni priznala Nagorno-Karabah kao što je to učinila Rusija u slučajevima Osetije i Abhazije ili Severnog Kipra kojeg priznaje Turska. U ovom smislu, iako druge zemlje nisu priznale ove teritorije, Rusija i Turska jasno su definisale da predstavljaju njihove zaštitnike i da će ih braniti u nužnom slučaju. Nagorno-Karabah je bio teritorija s velikom pravnom nejasnoćom, za razliku od Kosova i Metohije koje to nije. KiM je deo Srbije i prema Ustavu Srbije i prema Rezoluciji SB UN 1244.

Azerbejdžan je poslednjih godina za uspostavljanje svoje teriorijalne celovitosti usvojio vojno rešenje. U slučaju Srbije, stvari su drugačije i opredeljenje je traženje rešenja političkim i diplomatskim sredstvima.

(NE)REŠIVO): Nakon raspada SSSR 1991, međunarodno sponzorisani pregovori pokušali su da uravnoteže teritorijalni integritet Azerbejdžana – njegovu održivost kao države – sa težnjama Jermena iz Karabaha. Ali ono što je bilo na stolu odrazilo je ishod upotrebe sile na terenu: velikodušnije ponude Jermenima do 2020, kad su bili u dominantnoj poziciji, i naginjanje prema Azerbejdžanu nakon što je pobedio u sukobu 2020. Davne 1992, kad se prvi rat oko teritorije proširio na borbe punog obima, ministri spoljnih poslova Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju sastali su se u Helsinkiju i pozvali na održavanje konferencije u Minsku radi rešavanja sukoba. Trebalo je da prisustvuju sve strane, uključujući „izabrane predstavnike Nagorno-Karabaha i druge“ – drugim rečima, i Jermeni Karabaha i Azerbejdžanci. Ali na kraju, konferencija se nikad nije dogodila.

Posredovanje bezbednosne organizacije u Nagorno-Karabahu trebalo je da bude zasnovano na principima Helsinškog sporazuma iz 1975. između Zapada i SSSR koji je formalno uspostavio teritorijalni integritet, samoopredeljenje i odricanje od upotrebe sile kao suštinskog principa za očuvanje evropskog mira. U praksi, nijedan od ovih principa nije poštovan.

Nakon 1998, Jermeni iz Karabaha više nisu bili zastupljeni u pregovorima, u velikoj meri, ironično, zahvaljujući jednom od svojih predstavnika: novoizabranom predsedniku Jermenije Robertu Kočarjanu, Jermeninu iz Karabaha koji je rekao da može da pregovara u ime svog naroda. Diplomatija se svela na tajne razgovore između azerbejdžanskog i jermenskog lidera.

Našavši su se u vakuumu, bez mirovnog procesa ili snažnog međunarodnog angažmana, karabaški Jermeni su počeli da prelaze sa pukog pritiska za samoopredeljenje na radikalniji iredentizam. Godine 2017, karabaški Jermeni, podstaknuti jermenskim nacionalistima u regionu i dijasporom, formalno su preimenovali svoj region u Arcah, jermensko ime koje datira još iz antičkih vremena.

Implikacija je bila da Azerbejdžan treba da odustane ne samo od Nagorno-Karabaha već i od okolnih regiona pod jermenskom kontrolom. Azerbejdžanska strana je, pak, izgradila sopstveni projekat za ponovno osvajanje svojih teritorija. Zapadni posrednici su smislili mirovne formule, ali nikad nisu bili u stanju da ih sprovedu.

Visoki zvaničnik Bajdenove administracije 14. septembra u američkom Senatu rekao je: „Sjedinjene Države neće podržati bilo kakvu akciju ili napor – kratkoročni ili dugoročni – da etnički očiste ili počine druge zločine nad jermenskim stanovništvom Nagorno-Karabaha.“ Pet dana kasnije Azerbejdžan je započeo svoju vojnu operaciju.

Zatim, 21. septembra u UN, nemačka ministarka spoljnih poslova, Analena Berbok rekla je: „Raseljavanje i prisilni egzodus etničkih Jermena iz Karabaha nisu prihvatljivi“, dok je američki ambasador pozvao na međunarodnu misiju na terenu. Septembarski povratak vojnom rešenju takođe je podsetnik na neuspeh napora Zapada da se uspostavi evropski bezbednosni okvir i okvir prava za Južni Kavkaz.

NEISKORIŠĆENO VREME: Proboj u pregovorima dogodio se početkom maja kad su ministri spoljnih poslova Jermeniji i Azerbejdžana bili četiri dana u Vašingtonu, gde su razgovarali zajedno sa američkim državnim sekretarom Entonijem Blinkenom. Na kraju ovih razgovora, Blinken je rekao da su Jerevan i Baku „blizu sporazuma“. Pregovore je dalje preuzela EU, ali u njih je sve vreme uključena i Moskva.

Predsednik jermenske vlade Nikolaj Pašinjan u maju je izjavio da su se Jermenija i Azerbejdžan sporazumeli o međusobnom priznanju teritorijalnog integriteta, pod uslovom da Jermeni u Karabahu dobiju bezbedonosne garancije. U isto vreme, predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev rekao je da postoji mogućnost postizanja mirovnog sporazuma između Bakua i Jerevana, imajući u vidu da je Jermenija priznala sporni region Nagorno-Karabah kao deo Azerbejdžana. Šta se dogodilo od tada do danas, da li je u svemu bilo još nekih drugih razgovora teško je reći, ali je uočljiva značajna ravnodušnost svih aktera prema onome što se događa u Nagorno Karabahu.
Ravnoteža u Nagorno-Karabahu dugo je, skoro tri decenije, išla u korist Jermenije.

Moskovski saveznici Jermenije kritički ukazuju da ona to vreme koje je bilo povoljno za nju, nije iskoristila za sklapanje sporazuma kojim bi se garantovala bezbednost stanovništvu Nagorno-Karabaha ili se jasnije odredila prema teritoriji koju je faktički držala pod svojom kontrolom. Ruska diplomatija, generalno, ne gleda blagonaklono na pasivnost svojih bliskih partnera koji su u sukobu, ako ne iskoriste povoljne prilike za pronalazak diplomatskog rešenja ili ne pokazuju dovoljno kreativnosti i fleksibilnosti da se do takvog rešenja dođe.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.