Šta se događalo u Marijupolju?

Nedelja, 3. maj: „Dobro sam spavao, probudio sam se, smejao sam se, ustao i čitao sam svoju knjigu do 25 stranice. Moj deda je mrtav, ja imam ranu na leđima, koža mi je otišla. Sestra ima povrede na glavi, a mama nema više mesa na ruci i ima rupu u nozi.“

Ponedeljak, 4. maj: „Baka je išla da donese vodu i vratila se. Uostalom, meni je uskoro rođendan. Imam osam godina, moja sestra 15, a moja mama 38 i njoj su potrebni zavoji. Moja dva psa su poginula. Isto kao i moja baka Halja i moj najdraži grad Marijupolj.“

To je osmogodišnji Jehor zapisao u svom dnevniku za vreme ruske opsade Marijupolja.

Nedeljama pod neprestanom paljbom

Jehorove zapise spasio je njegov rođak, fotograf Jevgenij Sosnovski. On je sa svojom suprugom Svitlanom živeo u stanu u jednoj višespratnici u centru ukrajinskog lučkog grada Marijupolja. „Imao sam normalan, udoban život“, priča 60-godišnjak. „Imao sam stan, posao, imao sam hobije.“

A onda je Rusija 24. februara 2022. u Marijupolj donela rat, a time je poremetila i život Sosnovskog. Stanovnici grada nedeljama su živeli pod neprestanom paljbom ruske vojske. Nije bilo ni struje, ni vode, ni gasa. Ljudi su se nekako snalazili da bi obezbedili ono najneopodnije. Rusija je mesecima opsedala taj grad. U napadima ili od posledica bolesti ili ranjavanja poginule su hiljade civila.

Pojedinosti i dalje nepoznate

Teško je reći šta se sve događalo tokom višemesečne opsade i kako izgleda život Ukrajinki i Ukrajinaca nakon aneksije Marijupolja, koja je suprotna međunarodnom pravu. Otkako je Marijupolj pod ruskim kontrolom, ukrajinske vlasti i međunarodni istražioci nemaju pristup tom gradu.

Ukrajinska nevladina organizacija „Truth Hounds“ je, zajedno s organizacijama Hjuman rajts voč i „SITU Research“ mukotrpno sakupljala dokaze o brutalnim ruskim postupcima. Ispitivala je stanovnike, prikupila i analizirala na stotine fotografija, video i satelitskih snimaka. Njen izveštaj je stravičan.

Najmanje 8.000 ljudi je poginulo u ruskim napadima na Marijupolj. Taj broj je, međutim, verovatno mnogo veći, jer je u nekim grobovima zakopano više osoba, a neka mesta možda još nisu ni identifikovana. Ukrajina tvrdi da su ubijene desetine hiljada ljudi, ali ne može da navede tačne brojke.

Izveštaj o razaranju

Jedna od onih koji su istraživali za „Truth Hounds“ je i pravnica Marina Slobodjanjuk. Ona je vodila istraživanje i već godinama progoni ratne zločine. „Nije bilo prvi put da sam čula za bombardovanje“, kaže. „Ali, za tolike razmere razaranja i ciljane napade na civile, nisam čula nikad u životu. Takvo nešto nisam susrela u životu.“ Marina Slobodjanjuk se nada da će, zahvaljujući njenim dokazima, jednoga dana odgovorni za te strahote završiti na Međunarodnom sudu. Svi dokazi su tu, netko bi samo morao da ih skupi, kaže ona, dodajući da je zato njen izveštaj tako važan.

U zajedničkom izveštaju tih organizacija detaljno su zabeleženi brojni „ruski napadi koji su očigledno suprotni međunarodnom pravu“. Među njima su i ruski napadi na dve bolnice, na poznato gradsko pozorište, na skladište hrane, na mesto na kojem se delila humanitarna pomoć, na jedan supermarket, kao i na stambenu zgradu koja je služila kao smeštaj za nuždu.

Uništene gotovo sve stambene zgrade, škole, bolnice

U izveštaju se dalje navodi: „Ni u jednom od tih slučajeva nismo pronašli dokaze da je u tim napadnutim zgradama ili u njihovoj blizini bila ukrajinska vojska. Zato su ti napadi proizvoljni i time protivzakoniti. Ili ako smo našli ograničeno vojno prisustvo, onda je napad bio nesrazmeran i time verovatno protivzakonit.“

U zajedničkom izveštaju organizacijama je uspelo da pokažu „da je Rusija ljudima onemogućila život u gradu“, kaže Slobodjanjuk. Nisu to bili samo napadi, nego je Rusija napadala civile „svim zamislivim oružjem“.

Izveštaj navodi da je do kraja opsade sredinom maja 2022. u Marijupolju bilo uništeno 93 odsto svih stambenih višespratnica u centru grada, da je bilo uništeno svih 19 medicinskih ustanova, a i 86 od 89 škola, koje su te organizacije mogle da identifikuju u Marijupolju, takođe je bilo uništeno.

Sećanja na detinjstvo u ratu

Jevgenij Sosnovski preživeo je napade. Pritom mu je pomogao pre svega njegov posao fotografa, kaže. Ako svi umru, trebalo bi od njih nešto da ostane, mislio je. Tako je počeo da beleži život pod ruskom paljbom i opsadom.

Te fotografije pričaju priče ljudi u strahovitoj svakodnevici tokom brutalne agresije. Tu je i priča o njegovom nećaku Jehoru. „Ne znam gde sam našao tu svesku“, kaže Sosnovski. „Možda ju je neko izgubio.“

Dao sam je detetu, Jehoru, kad smo bili u podrumu“, priča, „kako bi on mogao tu nešto da crta, da ima dete čime da se zabavi i da odvrati pažnju od svega što se događa oko njega.“ Ali, Jehor nije crtao. To su odrasli primetili tek kasnije. Jehor je pisao dnevnik. Ono što je zapisao ponovo dovodi do plače njegovog rođaka. To su sećanja na detinjstvo u ratu.

Sosnovski je uz Jehorovu dozvolu fotografisao njegov dnevnik i objavljivao te slike na Fejsbuku. Kad su morali da beže, sve što je mogao da ponese bili su memorijski diskovi s fotografijama. „To se za mene pokazalo kao najveća vrednost“, kaže Sosnovski. Svi drugi predmeti će moći ponovo da se naprave ili nabave, ali fotografije ne. Fotografije na papiru su izgorele, ali nisu ove sačuvane na diskovima.

One pričaju priču o njegovom gradu Marijupolju, s njegovim ukrajinskim stanovnicama i stanovnicima. To su priče od pre agresorskog rata. I priče za vreme tog rata.