Šta se krije iza retorike o „Ukrajinskom dijalogu“

Navodeći da u svakoj šali postoji samo „delić šale“, oni ukazuju, da, iako se ne zna sa sigurnošću da li je vremenska podudarnost dva događaja – okupljanja G20 i snažnog raketnog napada na Ukrajinu – bila slučajna ili ne, pa i da se zaista radi o koincidenciji, procenju da su „lideri kolektivnog Zapada“ dobili jasan signal od Putina – u pogledu čvrstine namera Kremlja, i sredstava kojima će te namere sprovesti.

Sve to ne omogućava da se dobije jasnija slika razvoja situacije na ratištu dolazeće zime, a posledično, ni da se predstave okolnosti u kojima će se naći stanovnici Evrope narednih zimskih meseci.

Što se tiče G20, ruska strana je uzima kao prelazni oblik od potpune dominacije SAD i Zapadne Evrope u svetu koji će biti uređen po principu nekoliko regionalnih grupa.

Sada su zapadne zemlje prinuđene da na svim međunarodnim sastancima deluju kao jedinstven front – u suprotnom će se pojaviti sumnje u sposobnost Vašingtona da kontroliše svoje saveznike.

Samit na Baliju u tom smislu pokazao je uspešne domete, jer je usvojene 17 stranica duga zajednička izjava u kojoj se traži prekid rata u Ukrajini i zahteva diplomatsko rešenje. U budućnosti, G20 će moći da igra ulogu u svetskim poslovima samo ako zemlje Zapada budu spremne da dele moć, novac i uticaj sa ostalima.

Prvenstvenu ulogu u tome možda će imati ishod oružane konfrontacije koja traje u Ukrajini, a time i Evropi, s Rusijom kao glavnim učesnikom.

USPORAVANJE RATA, POČETAK PREGOVORA: I, dok prvi čovek FIFA, Đani Infantino, poziva da se zaustave vojne operacije tokom Svetskog prvenstva u Kataru, predsedavajući Združenog komiteta načelnika štabova SAD, general Mark Mili, objavio je svoju prognozu razvoja situacije u Ukrajini. On je prvo primetio da se taktičke operacije usporavaju tokom hladnog vremena.

„Predsednici Bajden i Zelenski rekli su da se ova kriza na kraju mora rešiti politički. Dakle, ako se taktičke operacije uspore, onda bi to mogao biti prozor za političko rešenje ili barem početak pregovora.“

General Mili je samo jedan od mnogih koji pretpostavljaju da će na ratištu uslediti izvesno zatišje, dok se obe vojske pripremaju da učvrste svoje položaje. Rusko povlačenje iz Hersona upravo se razmatra u ovom kontekstu.

Ruski komentatori upozoravaju na najmanje dve „velike logičke rupe“ u rezonovanju američkog generala. Prva je da je „ulazak u pregovarački prozor“ mogućan samo ako strane u sukobu osete potrebu za tim.

Zasad se ne vidi da Moskva i Kijev imaju takvu potrebu. Ciljevi koje su proglasile strane u sukobu – „obnova teritorijalnog integriteta Rusije“ i „obnova teritorijalnog integriteta Ukrajine“ – apsolutno su nespojivi jedni sa drugima.

„Pregovarački prozor“ će postati praktičan tek kad jedna od strana u sukobu dođe do zaključka da će morati da preispita svoje nekadašnje ciljeve. „Logička rupa broj dva“ jeste činjenica da ne moraju sve taktičke operacije zimi nužno da se uspore.

Kad je Rusija u oktobru pokrenula snažan raketni napad na energetsku infrastrukturu Ukrajine, to je bio čin odmazde za napad specijalnih službi Ukrajine protiv tako ključnog ruskog infrastrukturnog objekta kao što je Krimski most.

Ali, što vreme više prolazi, postaje jasnije da sistematsko onesposobljavanje ukrajinske energetske infrastrukture nije samo odmazda. To je takođe veoma važan element ruske strategije, čiji je cilj da liši kijevski režim resursa za nastavak borbi.

Mogu li moderna država i vojska nastaviti da funkcioniše ako je malo ili nimalo struje? Odgovor na ovo pitanje je dat – tačnije biće dat na ratištu u Ukrajini. To je klasično iscrpljivanje, samo u (relativno) novom obliku. Moskva nema razloga da tokom zimskog perioda odustane od takvih akcija.

TRČANJE PRED RUDU: No, Moskva ima sve razloge i da pokuša da okonča sukob u Ukrajini što pre. Ruski analitičar Aleksandar Baunov napisao je da bi „posledice eksplozija na poljskoj teritoriji mogle da budu proširenje vojne autonomije Poljske i drugih najaktivnijih branilaca Ukrajine…

Otvoren je put za postepeno uključivanje NATO u vojni sukob sa Rusijom“. U pokušaju da se dešifruje šta se tačno krije iza formulacije „proširivanje vojne autonomije Poljske“, može se poći od toga da je Moskva navikla da krajnje negativno ocenjuje činjenicu da su evropske zemlje NATO u podređenom položaju u odnosu na Vašington i da je to loše za rusku geopolitičku realnost.

Posle incidenta u Poljskoj, neke evropske zemlje „trčale su pred rudu“ i ispred američke vojne i političke mašinerije, pa su, recimo, tražile uvođenje „zone zabranjenog leta“ iznad Ukrajine.

Čak je i ministar spoljnih poslova jedne prilično oprezne zemlje kao što je Finska pominjao mogućnost za tako nešto.

„Vruće finske izjave“ brzo su ispravili „stariji drugovi“ iz SAD i „odraslijih“ evropskih zemalja. Lično je predsednik Bajden ukazao da je potrebno da se sačeka pre nego što se donese definitivni zaključak, da bi američka strana nešto kasnije direktno saopštila da su rakete stigler iz Ukrajine.

Generalni sekretar NATO, Jens Stoltenberg bio je još precizniji, reakvši da su ukrajinske snage ispalile rakete, i ako je ukrajinski predsednbik Zelenski uporno negirao ove navode.

Američki savetnik za nacionalnu bezbednost DŽejk Salivan brzo je, nakon optužbi, nazvao kancelariju Zelenskog i pozvao zvaničnike da budu pažljiviji u oceni incidenta, tvrdi za CNN izvor iz Bele kuće.

Potsetimo, kasnije se saznalo da je Bajden obavestio partnere NATO da je ukrajinska PVO raketa najverovatnije pala na teritoriju Poljske. Istu izjavu tada je dao i poljski predsednik Andžej Duda.

„Uvođenje zone zabrane letova je opasno zato što bi dovelo do direktnog sukoba NATO i Rusije. Zajedno sa svim našim partnerima u alijansi jednoglasni smo u mišljenju da želimo da izbegnemo dalju eskalaciju rata u Ukrajini“, rekao je zvanični predstavnik nemačke vlade.

Ali neki talog iz ove inicijative je ipak ostao: ako danas riskantna ideja nije uspela, gde je garancija da će se i sutra razvijati na isti način?

GASNA I LOGOSTČKA INDUSTRIJA METE NAPADA: Jedina garancija minimiziranja rizika je brzi prekid neprijateljstava u samom centru Evrope.

Zato se kao realistični scenario za zimu uzima pretpostavka da Kremlj ni na koji način neće strateški da uspori tempo svojih operacija. Prvi put tokom rata ruska vojska počela je da gađa gasna postrojenja u Ukrajini.

Vojni ekspert Vladislav Šurigin objasnio je zašto se gasni sistem našao na listi meta Generalštaba, a takođe je objasnio zašto tu nema mostova i pruga. Ruske trupe su 17. novembra ponovo izvršile masovni raketni napad na različite ciljeve na teritoriji Ukrajine.

Glavni cilj napada bili su udari na gasni sistem Ukrajine, koji ranije nije bio pogođen. Pouzdano se zna da su se napadi na objekat „gasne industrije“ dogodili u Izjumskom okrugu Harkovske oblasti, u Kijevskoj oblasti, kao i u Dnjepropetrovsku.

Ruska vojska je početkom oktobra napustila Izjum, pa se već tada pretpostavljalo da bi gasna i energetska postrojenja u ovom gradu mogla da budu sledeće mete ruskih snaga, što se sada i ostvaruje.

Pored toga, dronovi su pogodili „logistički objekat“ u Očakovu. Prema navodima vojnih dopisnika, ruska vojska je gađala rezerve Oružanih snaga Ukrajine koje su se spremale za operaciju zauzimanja Kinburnske kose.

Generalno, primećuju vojni dopisnici, svi raketni udari u Očakovu izvode se sa ciljem da se ova operacija ometa. Prema Šuriginovim rečima, počeli su snažni udari protiv jedne od najvećih fabrika u Ukrajini, Južmaša, jednog od najvećih proizvodnih objekata u Ukrajini.

To je fabrika raketa koja je gradila i svemirsku i vojnu opremu. Južmaš je osam meseci bio izložen raketnim napadima, srušene su određene radionice u kojima se proizvodila ili popravljala vojna oprema.

To je samo ogromna teritorija, koja se, u principu, može, kako kažu, veoma teško uništiti. Stoga su ovi udari na fabriku uobičajeno delovanje na uništavanju vojnoindustrijskog potencijala Ukrajine.

Šurigin smatra da su upravo sada počeli udari na gasni sistem Ukrajine. „Ako govorimo o napadima na gasni sistem, treba da shvatimo da ne govorimo o gasovodima koji idu kroz Ukrajinu, već o gasnim čvorištima koja se koriste za unutrašnje potrebe – za proizvodnju električne energije, za rad različitih industrijskih kompleksa.

Zašto sada? Došao je red na njih. Nema drugog objašnjenja“, objasnio je ovaj stručnjak.

Vladislav Šurigin je objasnio i zašto nema smisla gađati mostove. „Ukrajina tri meseca pokušava da onesposobi Antonovski most. Ali kad je bilo potrebno, jednostavno smo ga prešli i povukli trupe.

Ispod mosta su bili i do poslednjeg trenutka korišćeni posebni prelazi napravljeni od barži. Raketni udari na most nisu igrali veliku ulogu. Da bi se most uništio, potrebno je da se sruši, što smo na kraju i uradili, raznevši oslonce prilikom povlačenja.

Ili kako su Ukrajinci delom uradili sa Krimskim. Ovo je rušenje koje zahteva mesece rada da bi se popravilo“, kaže Šurigin.

A, kako ruska javnost neprestano postavlja pitanje zašto se ne ruše mostovi i pruge, onako kako je NATO 1999. radio u Srbiji, kako bi se onemogućilo da NATO doprema svoje oružje i vojnu pomoć, Šurigin kaže da popravka uništene železničke pruge predstavlja sasvim jednostavan zadatak – za popravku pruge potrebno je od jednog do tri sata, a za železnički čvor, oko šest do osam sati.