Šta se promenilo od otkrića Edvarda Snoudena?

Deset godina nakon što je Snouden identifikovan kao izvor najvećeg curenja informacija iz Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) u istoriji, manje je jasno da li je Amerika prošla kroz sličnu duboku transformaciju u svom stavu prema zaštiti privatnosti pojedinca, piše Gardijan u svojoj analizi.

„Voleo bih da su se stvari promenile više nego što jesu“, kazao je za britanski list Džamil Džafer, izvršni direktor Instituta za prvi amandman Knight-a na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.

Smatra da su Snoudenova otkrića napravila ogromnu razliku u tome koliko je javna debata informisana o vladinim nadzornim aktivnostima.

Snouden je, podseća britanski list, odrastao u Severnoj Karolini i predgrađu Vašingtona, gde je njegov otac služio u američkoj obalskoj straži, a majka je radila kao službenica u NSA.

Njegova rana opsesija tehnologijom – hakovao je mrežu nuklearnih laboratorija u Los Alamosu kao tinejdžer – dovela ga je do karijere sisitemskog inženjera u CIA i NSA.

Snouden je 2013. pozvao malu grupu novinara – Evena Mekaskila iz Gardijana, kolumnistu Glena Grinvalda i rediteljku Loru Poitras – u skučenu hotelsku sobu u Hong Kongu i otkrio im poverljive tajne o vladinoj ogromnoj kolekciji mejlova Amerikanaca, telefonskih poziva i internet aktivnosti u ime nacionalne bezbednosti.

Gardijan je 6. juna 2013. objavio prvu priču zasnovanu na Snoudenovim otkrićima, otkrivajući da je tajni sudski nalog dozvoljavao vladi SAD da natera Verizon (američki internet operater) da podeli telefonske zapise miliona Amerikanaca.

Džejms Klaper, direktor nacionalne obaveštajne službe, koji je ranije te godine svedočio Kongresu da NSA nije prikupljala podatke o milionima Amerikanaca, bio je primoran da se izvini i prizna da je njegova izjava bila „očigledno pogrešna“.

Američka unija za građanske slobode (ACLU) podnela je ustavnu tužbu federalnom sudu.

To je na kraju dovelo do presude po kojoj je NSA program prikupljanja telefona bio i uvek je bio nezakonit, što je bio značajan napredak s obzirom na to da su programi nadzora nacionalne bezbednosti obično bili izolovani od sudske revizije.

Gardijan je 9. juna 2013. otkrio Snoudenov identitet na njegov zahtev. Rekao je: „Nemam nameru da krijem ko sam jer znam da nisam učinio ništa loše“.

Kasnije priče u Gardijanu i Vašington postu otkrile su i kako su američke i britanske špijunske agencije pristupale informacijama iz kablova koji prenose svetski telefonski i internet saobraćaj.

Izveštavanje je pokrenulo nacionalnu debatu o obimu vladinog nadzora.

Piter Kuznik, profesor istorije i direktor Instituta za nuklearne studije na Američkom univerzitetu u Vašingtonu, priseća se: „Bio je to jedan od onih trenutaka koji te jednostavno zatekne i pamtićeš ostatak života. Dovoljno sam star da sam bio uključen u vijetnamski antiratni pokret, tako da smo uvek bili sigurni da se naša pošta čita i da su naši telefonski razgovori prisluškivani. Ovo nije došlo kao veliko otkriće za većinu nas; došlo je mnogo više kao potvrda“.

Administracija predsednika Baraka Obame je tvrdila da je curenje nanelo štetu nacionalnoj bezbednosti, uključujući dojavu Al Kaide i drugih terorističkih grupa o određenim vrstama američkog elektronskog nadzora.

Ali pritisak aktivista i članova Kongresa primorao je Belu kuću da skine tajnost sa mnogih detalja u vezi sa programima nadzora i kako oni rade u nastojanju da uvere Amerikance da NSA nije direktno špijunirala njih.

Obamina administracija je imenovala komisiju za pregled sajber-bezbednosti, obaveštajnih podataka i praksi nadzora; panel je preporučio sveobuhvatne promene, od kojih su neke usvojene.

Prvi put od 1970-ih, Kongres je doneo zakon da ograniči, a ne proširi, nadzorne organe obaveštajne zajednice.

Džamel Džafer, direktor „Knight First Amendment Institute director“, komentariše: „Apsolutno je jasno da je Snouden otkrio informacije koje nisu trebalo da budu tajne, koje je javnost imala pravo da zna. Značaj otkrivanja je teško osporiti u ovom trenutku jer su savezni sudovi poništili glavne programe vladinog nadzora zbog tih otkrivanja. Kongres je promenio zakon zbog tih otkrića“.

Predsednik Obama je, podseća Džafer, revidirao izvršnu naredbu koja se odnosi na to kako američka vlada postupa sa komunikacijama neamerikanaca.

Sve ovo se ne bi dogodilo da nije bilo tih obelodanjivanja i sada bi fokus trebalo da bude na tome šta još treba da uradimo kako bismo osigurali da aktivnosti nadzora vlade budu predmet demokratskog nadzora.

Džafer takođe veruje da je medijsko izlaganje Snoudenovih dokumenata učinilo da je javnost mnogo bolje informisanom o NSA i njenim aktivnostima.

„Snoudenova obelodanjivanja primorala su vladu da bude transparentnija, kako direktno u odgovoru na obelodanjivanje, ali i indirektno, među mnogim vladinim zvaničnicima, uključujući i obaveštajnu zajednicu, došlo je do priznanja da se tajnost koja okružuje aktivnosti nadzora vlade jednostavno ne može više braniti“.

Snoudenov advokat, Ben Vizner, slaže se da je jedno od njegovih najvažnijih nasleđa novi duh neustrašivosti.

Vizner, takođe direktor projekta za govor, privatnost i tehnologiju u ACLU-u, kaže: „Hrabrost koju su novinari i urednici Gardijana pokazali suočeni sa neverovatnim pritiskom nije bila samo značajna u to vreme, već je zapravo ohrabrila medije širom sveta. Jedno od nasleđa Snoudenovih otkrića su agresivniji i samouvereniji mediji kada je u pitanju izveštavanje o tajnama nacionalne bezbednosti“.

Dok je Snouden podigao javnu svest o masovnom nadzoru kao nikada ranije, birači i oni koje biraju nisu nužno to sledili.

Džeremi Varon, profesor istorije na Novoj školi za društvena istraživanja u Njujorku, kaže: „Bilo je skromnih promena šta je NSA mogla ili nije mogla da uradi, morala da otkrije ili ne, protokole za Fisu (Akt o nadzoru stranih obaveštajnih službi) naloge, itd, tako da je otvoren razgovor, ali to nije rezultiralo značajnim povlačenjem ovlašćenja američke vlade.

Postoji neka vrsta dvopartijskog konsenzusa o nacionalnoj bezbednosti, a demokrate i republikanci su na kraju ostavili ovlašćenja NSA uglavnom netaknuta“.

Većina Amerikanaca, dodaje, verovatno nikada nije pratila detalje i mali procenat ljudi mogao bi da vam kaže suštinu njegovih otkrića.

Varon se pita da li će za 30 godina Snouden biti nešto više od neke male fusnote u američkom umu, za razliku od nekoga poput Danijela Elsberga koji se, pola veka kasnije, smatra značajnom istorijskom ličnošću.

„Amerikanci nemaju veoma visoku istorijsku svest, a žestina Trampovog napada na demokratiju bila je toliko moćna da je izbrisala sve što je bilo pre nje – tvrd stožer u nacionalnom narativu za koji niko nije očekivao da dolazi“.

Što se samog Snoudena tiče, neki su ga prozvali herojem, najznačajnijim uzbunjivačem od kada je Elsberg objavio Pentagonove papire.

Ali bivši potpredsednik Dik Čejni nazvao ga je „izdajnikom“ koji je „počinio zločine“.

Taj stav i dalje preovladava u establišmentu nacionalne bezbednosti.

Majkl Hejden, bivši direktor NSA i CIA, kaže: „Bilo je veoma loše za Sjedinjene Države. Mi špijuniramo. OK. To je ono što mi radimo.” NSA je, dodao je, „izgubila mnogo zbog Snoudena. To nije rešenje. To je problem“.

Upitan da li Snoudenu treba dozvoliti da se vrati kući i da bude pomilovan, Hejden odgovara: „Ne. Otišao je u Hong Kong, a zatim u Rusiju. Šta mislite o tome? Mislim da vam to govori mnogo o njemu“.

Džon Bolton, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost, dodaje: „Takva vrsta curenja može imati ogroman negativan uticaj, ne samo na pitanja odbrane, već i na diplomatska pitanja, jer otkriva mnogo specifičnosti i detalja koje bi strana obaveštajna služba mogla sastaviti.To je mnoštvo podataka koje je Snouden izneo, u njegovom slučaju sa jasnim neprijateljstvom prema Sjedinjenim Državama – dovoljno neprijateljstvom da je uzeo rusko državljanstvo. To više nije hladni rat, ali ide ka američkom protivniku i to je prilično ozbiljno. Pokazao je svoje pravo lice. Da je hteo da se bori za svoje principe, ostani u zemlji i bori se za njih“.