Nemački politikolog za Dojče vele: Šta Srbija namerava s naoružavanjem svoje vojske?

Da li Srbija planira da destabilizuje ili čak vojno napadne susedne države, Kosovo i Bosnu i Hercegovinu? Kosovska predsednica Vljosa Osmani i njen kolega iz BiH Denis Bećirović, nedavno su upozorili na taj scenario. Osmani je u TV-intervjuu u septembru rekla da postoji nada da se Zapadni Balkan pridruži Evropskoj uniji i NATO, „ali preduslov za to je da se Srbija tretira kao ono što jeste: satelitska država Rusije, koja je produbila vojnu, ekonomsku i političku saradnju s Moskvom“.

Bećirovićevo upozorenje o teritorijalnim aspiracijama Srbije pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija u Njujorku bilo je još direktnije: „S govornice Generalne skupštine Ujedinjenih nacija upozoravam svetsku javnost da rukovodstvo Republike Srbije još jednom preti suverenitetu i teritorijalnom integritetu Bosne i Hercegovine.“

Beograd se naoružava

U stvari, Beograd već godinama masovno oprema svoje oružane snage savremenim sistemima naoružanja: kupljeni su francuski borbeni avioni i ruski jurišni helikopteri, koje je predsednik Srbije Aleksandar Vučić hvalio kao „leteće tenkove“. Osim toga, tu su i kineski protivvazdušni sistemi, koji su prebačeni iz Pekinga u Beograd ubrzo nakon ruske invazije na Ukrajinu. Bilo je i izveštaja da je Srbija kupila hiljade dronova od Irana, koje Rusija svakodnevno koristi za napade na ukrajinske gradove.

List „Ekonomist“ je 2021. pisao da susede plaši to što je Beograd u „šopingu oružja“. Renomirani švedski institut za istraživanje mira SIPRI objavio je 2022. da je budžet Beograda za odbranu od 1,3 milijarde evra deset puta veći od kosovskog.

Vojnu nadmoć Srbije ilustruje njen inventar borbenih tenkova: s oko 250 tenkova, Beograd ima više tog oružja od svih ostalih bivših jugoslovenskih republika zajedno (poređenja radi, njemački Bundesver ima 295). Hrvatska je na drugom mestu sa 75, Bosna i Hercegovina na trećem sa 45, a sledi Severna Makedonija sa 31. Ni Crna Gora, ni Kosovo nemaju tenkove.

To je verovatno jedan od razloga zašto je Kosovo prošle godine svoje male oružane snage u nastajanju opremilo turskim bespilotnim letelicama Bajraktar, a ove godine i sa 250 američkih protivtenkovskih projektila Džavelin. Bez ta dva oružana sistema, koje ukrajinska vojska uspešno koristi u borbi protiv Rusije, nezavisna Ukrajina više ne bi postojala u sadašnjem obliku.

Projekat Srpski svet

Postavlja se pitanje zašto Beograd godinama gomila ogroman arsenal naoružanja, a da pritom nije bilo pretnji od suseda. Da li predsednik Vučić planira da napadne susedne zemlje, kako je upozorila kosovska predsednica?

To se može zaključiti iz izjava, pretnji i postupaka srpskog rukovodstva u Beogradu. Propagiranje projekta „Srpski svet“, donekle umanjene verzije „Velike Srbije“ bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, ima odjeka kod Srba u susednim zemljama, Kosovu i Bosni i Hercegovini.

Milošević je umro u pritvoru Tribunala UN za ratne zločine u Hagu 2006. godine. Da bi sproveo svoj istorijski nacionalistički cilj za Srbiju, odnosno ujedinjenje svih područja bivše Jugoslavije naseljenih Srbima, devedesetih godina pokrenuo je četiri rata u kojima je stradalo preko 130.000 ljudi.

Nekoliko visokih zvaničnika srpske vlade već je služilo pod Miloševićem, uključujući i predsednika Aleksandra Vučića i ministra unutrašnjih poslova Ivicu Dačića. Obojica su vodili Miloševićev propagandni aparat.

Svesrpski sabor

Početkom juna 2024. godine, Vučić je u Beogradu predvodio „Svesrpski sabor“ sa predstavnicima Srba iz svih krajeva bivše Jugoslavije – strateški sastanak koji je suštinski formulisao plan za sprovođenje „Srpskog sveta“ u „Svesrpskoj deklaraciji“. Kosovo se pominje kao deo Srbije, a Republika Srpska kao „nacionalni interes Srbije“.

Portparol nemačkog Ministarstva spoljnih poslova u Berlinu osudio je to neobično oštro. Nemačka vlada smatra da je Svesrpska deklaracija „veoma zabrinjavajuća i štetna za Bosnu i Hercegovinu, ali i za Srbiju i sve zemlje Zapadnog Balkana“.

Bećirović je beogradski skup u svom obraćanju Ujedinjenim nacijama prokomentarisao ovako: „Destruktivna deklaracija tzv. Svesrpskog sabora, usvojena 8. juna ove godine u Beogradu, […] nije samo deklarativni akt, već opasan državni dokument“.

Rat na Balkanu?

Nijedna od susednih zemalja za koje se čini da su na meti teritorijalnih pretenzija Beograda, nema oružane snage „spremne za rat“. Bez zaštite dve zapadne mirovne misije, NATO na Kosovu (KFOR) i Evropske unije u BiH (EUFOR/Althea), one bi bile lak plen za agresivni ekspanzionizam Beograda.

Poslednjih godina nekoliko demonstracija srpskih trupa na granici sa Kosovom i napad srpske paravojne jedinice na kosovske bezbednosne snage izazvali su pometnju i nemire. Takvim srpskim paravojnim napadima počeo je rat u Hrvatskoj 1991. i u BiH godinu dana kasnije.

Ti poslednji vojni incidenti možda su bili test Beograda. Međutim, pošto su reakcije SAD i NATO bile veoma brze i oštre, Beograd je odustao. U avgustu 2024. Vašington je ponovo intervenisao, ovog puta s direktorom CIA Vilijamom Bernsom, koji je došao u Bosnu i Hercegovinu specijalno zbog toga da zaustavi separatističke akcije lidera bosanskih Srba Milorada Dodika. Dodik je više puta inicirao korake za proglašenje nezavisnosti Republike Srpske i naoružao hiljade pripadnika paravojnih jedinica. Političari u glavnom gradu Sarajevu pripremaju se za mogućnost da Republika Srpska krene sa secesijom. Ukoliko dođe do oružanog sukoba i bosanski Srbi budu pod vojnim pritiskom, vrlo je verovatno da bi Beograd mogao da pošalje svoje tenkove u BiH da ih spasi.

Tako da se ne može isključiti novi rat na Balkanu. A s obzirom na to da je Donald Tramp ponovo preuzeo vlast u Vašingtonu, potpuno je nejasno kako će se supersila SAD ponašati u takvom slučaju. Izgledni kandidat za mesto ministra spoljnih poslova je bivši američki ambasador u Nemačkoj Ričard Grenel. A on, zajedno s Trampovim zetom Džaredom Kušnerom, ima velike poslovne interese u Srbiji.

Aleksander Rotert (*1970) je autor i poltikolog. Studirao političke nauke i istoriju sa fokusom na međunarodne odnose i istoriju Jugoslavije. Radio je za OEBS, UN i EU između 1997. i 2016. uglavnom u BiH.