Granice Jugoslavije su iscrtane u misterioznoj američkoj „Crnoj knjizi“

S druge strane, suprotan stav izazvao bi Vilsonovo neprijateljstvo, možda čak do tačke gde bi bila izgubljena njegova podrška po pitanjima koja će se pokazati suštinskom za Hrvate i Slovence koliko i za Srbe.

Bolja šansa da Vesnić obrazloži svoje stavove došla je kada ga je predsednik primio na završnim razgovorima u Beloj kući, 25. i 26. januara. NJegova upozorenja su izgleda ostavila jači utisak, nego kada ih je prenosio Haus. U svakom slučaju, Vilson je dao iznenađujuće naklonjen odgovor u martu, na telegram H. Persivala Dodža, američkog predstavnika kod srpske vlade u egzilu na Krfu. On je javio da je srpski premijer Pašić pod ogromnim pritiskom od strane svojih hrvatskih kolega i da traži dozvolu da ih uveri da su „četrnaest tačaka“ samo sažetak ratnih ciljeva, ne potpuni program. Posebno je Pašić hteo da im kaže da će srpsko-hrvatske nacionalne aspiracije biti podržane koliko god je to moguće. Vilson je autorizovao Pašića da da takvu izjavu.

– Vesnićeva je zasluga da je on video stvari u njihovim pravim razmerama. On je shvatio da je sveopšte važan Vilsonov doprinos samoopredeljenju i da je razumeo da on mora da bude ohrabren da se drži tog principa i da ne bude ophrvan zahtevima da mora da zna kako će se on primenjivati u svakom slučaju koji će uslediti – primetio je Armstrong.

Sve do leta 1918. Vilson će nastaviti da demonstrira otvorene gestove naklonosti Srbiji, koji će vrhunac imati u proglašenju 28. jula 1918. Srpskim danom u SAD. Tog dana objavljena je Vilsonova poruka Srbima povodom četvrte godišnjice austrougarskog napada na Srbiju. Pre toga, Vilson se solidarisao i sa „Kosovskim danom“ koji je obeležen u Americi, a koji je američki predsednik video kao izraz svog političkog programa.

Akcija vladike Nikolaja

Do danas nije sasvim razjašnjeno kako je došlo do direktnog uključivanja američkog predsednika u ove manifestacije, ali najverovatnije, one su bile rezultat akcija vladike Nikolaja Velimirovića i kontakata sa ličnim Vilsonovim sekretarom, katoličkim političarem Patrikom Tamaltijem, koji je imao veliki uticaj na, inače, duboko religioznog Vilsona.

„Istraživanje“ je pripremilo nekoliko opcija za budućnost Austrougarske imperije: razbijanje imperije, federalizam, trijalizam za nemačko, mađarsko i slovensko stanovništvo i reformisani dualizam.

Robert Kerner bio je jedan od najplodnijih autora organizacije. On je sačinio početkom marta 1918. studiju u kojoj je samerio odnose između centralne i istočne Evrope – nemačke i slovenske Evrope. On je zaključio da je rat Centralnih sila do sada postigao glavni cilj – osvajanje Slovena. Ono je ostvareno prvo uništavanjem srpske države, zatim diskreditacijom cara preko vojnog poraza i ruskom revolucijom. Kerner je naveo da će „samoopredeljenje u Centralnoj Evropi može da znači samo jednu stvar – porobljavanje ili vazalni status novih država prema Nemačkoj na ekonomskoj osnovi i sprečavanje bilo kakve vojne opasnosti sa istoka“.

Kerner je više koristio proročke formulacije u svom provokativnom izveštaju, nego što se držao podataka ili istorijskih činjenica, što je bilo u skladu s tadašnjim snažnim naglašavanjem religioznih aspekata svetskog sukoba. On, u svakom slučaju, nije bio spreman da prihvati dalje postojanje Austrougarske, a za jačanje Nemačke, tvrdio je, rade „tri skrivene grupacije“: 1. katolička crkva, 2. međunarodno jevrejstvo i 3. pacifistički pokret. Papin interes je da sačuva jednu veliku i važnu katoličku državu u Evropi, posebno kada je Rusija pala pod boljševičku vlast. Međunarodno jevrejstvo želi da spase Austriju kako bi naročito eksploatisalo teritorije Južnih Slovena, od Beča, Budimpešte, do Soluna. Zapadni pacifisti su radili u korist Nemačke jer su podržavali status kvo u Austriji.

Kako bi ostvario svoj glavni cilj – smanjenje nemačkog uticaja u centralnoj i istočnoj Evropi, Kerner se nije slagao sa opštom primenom samoopredeljenja. Tražio je da je potrebno da se ohrabre federalistički elementi poput Čehoslovaka, Jugoslovena, Ukrajinaca, Poljaka, umesto da se podržavaju centralistički elementi u Austriji. On je bio čvrsto ubeđen u efikasnost federalizma u Centralnoj Evropi. Federalizam je značio autonomnu organizaciju glavnih etničkih grupa koje su postojale u Austrougarskoj imperiji.

Kako bi korigovao ovakve stavove, naročito prema Jevrejima, Pašić je poslao kapetana Davida Albalu da zajedno sa Vesnićem afirmiše program jugoslovenskog ujedinjenja, što je ovaj veoma uspešno učinio, pa je Srbija bila prva zemlja koja je međunarodno priznala Balfurovu deklaraciju.

Kerner je napisao više izveštaja u kojima se bavio mogućnošću stvaranja jugoslovenske države.

On je tvrdio da je Jugoslavija bila proizvod „prirodne evolucije“ koja je uspela uprkos pokušajima Nemaca, Austrijanaca i Mađara da je zaustave, ukazujući da je to bila „gotovo čudesna evolucija prema nacionalnom jedinstvu“. On je u svakoj naciji našao snažnu podršku za život unutar istih granica. „Drugim rečima, Hrvatska je bukvalno cela jugoslovenska. Narodi Srbije i Crne Gore pozdraviće stvaranje Jugoslavije kao ispunjenje svojih snova. Opozicija koja se nalazi unutar etničkih granica Jugoslavije sastoji se od Nemaca, Italijana i Mađara i Jevreja u gradovima, (ali oni će se pretvoriti u Jugoslovene tokom decenije) i muhamedanskih aga u Bosni (koji su ustvari Srbi). Naučnik može slobodno da zaključi da je svako rešenje koje ne posmatra Jugoslovene kao jednu naciju zasnovano na nenaučnim osnovama, pa prema tome ne može da se smatra trajnim rešenjem“, napisao je Kerner.

On je u avgustu 1918. snažno protestovao zbog načina na koji se „Istraživanje“ bavilo balkanskim pitanjem. „Istraživanje Balkana je u stanju haosa. Nigde se Balkan ne posmatra kao celina, nigde na naučni način nije opisana diplomatska istorija. Umesto toga, tri četvrtine izveštaja bave se etnografijom ili geografijom, uz ulaganje ogromnih napora na granična ili nacionalistička neslaganja“.

Pre konferencije, „Istraživanje“ je napravilo 263 velika izveštaja o Evropi, među kojima je bilo 47 o Nemačkoj (17 odsto), o Austrougarskoj 52 (20 odsto), o Balkanu 63 (24 odsto). Iz ovih podataka videlo se da je najviše pažnje dato Centralnoj i Istočnoj Evropi i da su to bila najkontroverznija područja.

Vilson u Parizu

Američki predsednik Vilson stigao je u Pariz sa najvišim političkim i moralnim autoritetom. Vilijam Bulit u svojoj knjizi „Predsednik Vilson“ piše da je retko kada u istoriji čovečanstva budućnost u toj meri zavisila od jednog čoveka kao od Vilsona za vreme njegovog prvog meseca u Parizu. Kada se prvi put sreo sa Lojdom DŽordžom i Klemansoom u Hausovoj kancelariji 14. marta 1919. sudbina sveta zavisila je od njega. Niko od saveznika to nije radosno prihvatio jer su pravi ratni ciljevi bili napravljeni nizom tajnih ugovora koji su sklopljeni još dok su trajala neprijateljstva. Oni su bili sasvim suprotni od Vilsonovog mirovnog plana, uključujući nepodeljenu pravdu i jednakost svih naroda. U Klemansoovim očima, njegovih Četrnaest tačaka bili su mesečarski snovi. Mada je njegovo znanje evropskih prilika bilo oskudno, američki predsednik se oslonio na eksperte. On im je poručio: „Recite mi šta je ispravno, a ja ću da se borim za to“.

Srbija je zajedno sa američkom delegacijom vodila borbu na zapadu zemlje, gde se lomila sudbina Austrougarske i njenog nasleđa. Italija je imala pretenzije na dalmatinsku obalu. Memorandum „Istraživanja“ iz decembra 1918. jasno je stao nasuprot tome planu.

„Ostvarenje italijanske vladavine na celom Jadranu bila bi pretnja nezavisnosti Austrije, Srbije, Crne Gore i Grčke. To bi stavilo u italijanske ruke trgovinsku snagu nesrazmernu njenom stvarnom trgovinskom i industrijskom značaju u regionu. Taj zahtev ne predstavlja legitimnu italijansku potrebu. Pošto Italija nema ni ekonomska, ni demografska prava na istočnu obalu Jadrana, njen zahtev prvenstveno mora da se smatra agresivnim. Jednom kada zagospodare obalom, logika strateške bezbednosti nalagaće im da dalje prodiru u unutrašnjost i da šire italijanski imperijalistički uticaj na balkanske države“, upozorili su autori Memoranduma.

Memorandum je izrazio nezadovoljstvo Bukureštanskim mirom, koji je opisan kao „proizvod opake diplomatije koju se narodni sveta danas odlučni da okončaju“. Naglašeno je da je potrebno da se okupatori evakuišu iz Srbije i da rešenje treba da se traži u ravnoteži ekonomskih i nacionalističkih argumenata. Srbiji treba da se dozvoli izlaz na more preko luke u Solunu. Što se tiče Makedonije, njena budućnost je trebalo da bude odlučena posle dodatnog proučavanja. Na drugoj strani, konačne preporuke su napravljene prema Albaniji kao „skoro sigurno jednom neželjenom entitetu“. Drač je trebalo da pripadne Srbiji, Skadar Crnoj Gori, a Valona Grčkoj. Predsednik Vilson je uočavao da je balkansko pitanje veoma složeno, ali je jedino zahtevao da se Srbiji da slobodan i siguran pristup moru. Pisci Memoranduma su naglasili da ekonomski faktori na Balkanu treba da prevagnu nad nacionalnim gledištima.

Državni sekretar Lensing zabeležio je neka veoma kritička gledišta prema predsednikovom nastupu u svom dnevniku od 10. januara 1918. Glavna zamerka bila je da će biti nemoguće uskladiti odredbe tajnih ugovora s principima pravde, kako je to Vilson tražio. Kako princip samoopredeljenja može da se primeni u kolonijama, gde su stanovnici „isuviše nisko na skali civilizacije da bi mogli da donesu inteligentne odluke“, pitao se on. On je smatrao da italijanska bezbednost ne može da se osigura sve dok Italija ne ovlada Dalmacijom ili čak Albanijom. On je bio duboko sumnjičav prema mogućnostima da se balkanski problemi reše na osnovu prava na samoopredeljenje, pošto je bilo mnogo etničkih, ekonomskih i istorijskih teškoća i smetnji. On je smatrao da je najnesrećniji Vilsonov predlog koji se tiče Austro – Ugarske i koji je implicirao njen mogućni opstanak.

Lensing je upozorio da nije mudar nijedan stav koji bi ukazivao na nastavak postojanja Austrougarske.

Posle ovih razmirica, 21. januara 1919. napisan je novi izveštaj pod naslovom „Outline of Tentative Report nad Recommendations Prepared by Intelligence Section, i n Accordance with Instructions, for the President and Plenipotentiaries“. Taj izveštaj je postao poznatiji kao „Black Book“, odnosno „Crna knjiga“. Ona je sadržala uputstva za vođenje pregovora i za promene granica za delove Evrope i Bliskog istoka. Ubrzo posle nje sledila je mnogo kraća „Red Book“ koja se odnosila na kolonijalna pitanja i nemačke kolonije u Africi i na Pacifiku.

„Crna knjiga“ je imala ogroman uticaj i misterioznu reputaciju na konferenciji i zaista je stvarala granice u svetu i novi svet. Britanski premijer Lojd DŽordž nazivao je ovu knjižicu američkom „crnom biblijom“ u kojoj su mogle da se na mapama vide sve važne stvari koje su tiču Evrope. Knjiga je bila najstroža tajna, dostupna samo trojici eksperata iz „Istraživanja“, dok je britanski premijer zajedno sa „velikom četvorkom“ video kopiju predsednika Vilsona. Do kraja konferencije, veruje se da su kopije stigle i do ostalih učesnika konferencije, ali neznano koliko, kada i kome.

Daleko od javnosti

Mnogi su kasnije pominjali „Crnu knjigu“ u svojim radovima, ali uprkos tome, kopije ovog dokumenta decenijama nisu bile dostupne javnosti. Mnogi primerci koji su bili kod učesnika konferencije bili su izgubljeni, dok su zvanični primerci bili pod embargom u Nacionalnom arhivu.

Kopija Isaije Baumana, podvučena mastilom, bila je u njegovoj kolekciji na DŽon Hopkins univerzitetu, ali nedostupna sve do 80-ih godina. Postoji i kopija Dejvida Hantera Milera u Državnoj biblioteci Stejt departmenta.

„Crna knjiga“ je imala 98 strana, gde su bili sakupljeni stavovi o različitim pitanjima. Teritorijalni problemi razmatrani su na 79 strana, šest strana se odnosilo na ekonomska pitanja i pet strana na radne probleme. Izveštaj je bio povezan u crne korice u manjem formatu, pa ga je bilo lako koristiti tokom pregovora. On je sadržao i 23 geografske karte.

Uopšteno, ona je preporučila da granice koje su uspostavljene između Srbije, Bugarske, Rumunije, Grčke i Albanije posla Drugog balkanskog rata, budu priznate kao granice nove države. Država Južnih Slovena trebalo je da bude federacija sa autonomnim delovima, radi prevazilaženja etničkih, religioznih i istorijskih razlika između Srba, Crnogoraca, Hrvata i Slovenaca. Na severozapadu, Rijeka je trebalo da pripadne Jugoslaviji zbog njenih životnih interesa. Na jugu, sever Albanije trebalo bi da pripadne Jugoslaviji, pod mandatom Lige naroda. Takav aranžman trebalo bi da obezbedi veće mogućnosti za Srbe i Albance.

Pre i nego što su došli u Pariz, Amerikanci su znali da je rešenje „Jadranskog pitanja“ jedno od najosetljivijih. Tada niko nije mogao ni da pretpostavi da će intenzivni pregovori o zahtevima Italije od nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca dovesti do nepovratnog raskida između američkog predsednika i njegovog najbližeg savetnika Edvarda Hausa, niti da će ti pregovori značajno uticati na Vilsonovu sudbinu u Vašingtonu. Vodeća ličnost „Istraživanja“ Isaija Bauman biće ključna figura nadolazeće intrige.

Odmah po dolasku u Pariz, eksperti „Istraživanja“ odgovorili su na zahtev predsednik Vilsona i sačinili poseban Memorandum o teritorijalnom rešenju jugoslovenskog problema. U njemu su predviđena četiri mogućna rešenja za južnoslovenske narode:

1. stvaranje ujedinjene države koju bi činili Srbi, Crnogorci i južnoslovensko stanovništvo Austrougarske.

2. stvaranje odvojene južnoslovenske države koja bi bila sastavljena od Srbo-Hrvata i slovenskog stanovništva Austrougarske i politički ne bi bila povezana sa Srbijom.

3. stvaranje Velike Hrvatske koja bi bila sastavljena od Dalmacije, Hrvatske – Slavonije i Bosne i Hercegovine

4. odvojene i posebne južnoslovenske države (Hrvatska, Slovenija, Bosna, Dalmacija i Slavonija) pod međunarodnom zaštitom.

Autori predloga su se izjasnili u korist varijante a) pošto ona daje najviše mogućnosti za zadovoljavajuće rešenje tog pitanja i koje bi bilo okvir protiv stvari koje su otežavale povezivanje južnoslovenskih naroda. Bile su to tvrdnje iz katoličkih krugova o podređenosti pravoslavnoj većini, netrpeljivost prema republikanstvu koje je među Slovencima i Hrvatima bilo razvijeno kao reakcija na Habzburšku dinastiju, tvrdnja da će Srbija igrati ulogu Pruske u centralizovanom savezu. Sve ove tvrdnje poticale su iz klerikalnih krugova.

Američki stručnjaci su zapažali da i pored ovoga rastu težnje za zajedničkom državom. Austrijski južni Sloveni su smatrali da ujedinjeni sa Srbijom mogu da ojačaju svoje zahteve za Jadranom, a bez Srbije to ne bi mogli ni da postave kao problem. U novoj državi videli su i snažnu branu od boljševizma, a slovenački republikanci su, po zapažanju stručnjaka iz „Istraživanja“, bili spremni da prihvate dinastiju Karađorđevića kao privremenu jer su bili čvrsto uvereni da će novu državu, bez prolivanja krvi, transformisati u republiku. Na kraju, zajednička država bila je najsnažnija odbrana od Italije.

Interesi Italije i Mađarske

U istom dokumentu, eksperti „Istraživanja“ smatrali su da bi podela Južnih Slovena u Austrougarskoj na samostalne države pod međunarodnom zaštitom bila protiv njihovih interesa i u korist Italije i Mađarske. Italija bi taj položaj iskoristila za protektorat nad Dalmacijom. Amerikanci su, osim toga, navodili da bi u takvim državama ubrzo došlo do revolucije. Predlog je, ovoga puta, bio usklađen sa mišljenjem državnog sekretara Lensinga da bi „duž Dunava i Jadrana i zapadnih granica Nemačke trebalo stvoriti snažne nezavisne države – tampone kako bi se teritorija Austrougarske i Rusije bitno smanjila“.

Stvaranje Jugoslavije se smatralo rezultatom prirodne evolucije, a zahtevi Italije bili su odbacivani uz primedbe da je ona u rat ušla zahtevajući „previše“. Deveta, od Vilsonovih 14 tačaka, imala je nameru da odbije svako teritorijalno proširenje Italije, dogovoreno Londonskim ugovorom, ali je jezik bio namerno pažljiv i uopšten, obećavajući samo „prilagođavanje granica“ duž „prepoznatljivih etničkih linija“. Znajući za američko protivljenje, italijanska vlada je ojačala svoje zahteve uoči konferencije, tražeći da se proširi znatno dalje od svojih nacionalnih teritorija, a Britanci i Francuzi, koji su to obećali, sada su bili na strani južnoslovenskih zahteva. Italijani su posebno želeli da uključe riječku luku i vlast nad gradom postala je centralno pitanje u italijanskim pregovorima.

Bauman je sa američke strane bio uključen u ovo pitanje od prvog dana u Parizu, ali do početka februara 1919. ovo pitanje nije izbilo na površinu u svoj svojoj ozbiljnosti. Pišući o Balkanu, on je zaključio da je „proterivanje Turaka bila zajednička ambicija balkanskih država“, ali je „Srbija imala poseban cilj – da se ujedini sa drugim slovenskim grupama van njenih granica i da formira jugoslovensku državu, pošto je Srbija u svojim granicama uključivala samo trećinu jugoslovenske populacije“. Pre samo deset godina „Jugosloveni su živeli pod šest različitih vlada i njihovi poslanici su sedeli u šesnaest različitih parlamenata, nacionalnih ili pokrajinskih“, zapazio je Bauman. Da bi se ostvarilo njihovo jedinstvo, morali su da „razgrade dve imperije – Austrougarsku i Otomansku“. „Srpski državnici su obezbedili osnovu za proširenje jugoslovenske teritorije i uključivanje Hrvata i Slovenaca, bez obzira na Londonski sporazum“, pisao je Bauman. Taj sporazum je sačinjen pod pretpostavkom da će Austrougarska opstati kao politički entitet i da će teritorija koja je u pitanju biti dobijena na račun neprijatelja. Italiji je zatraženo da preda nešto što joj je bilo obećano kao dobitak na račun neprijatelja i da to preda veoma mnogo uvećanoj državi“, ukazao je Bauman.

Prema Baumanovim opisima u knjizi „Novi svet“, Jugosloveni nikada nisu sporili prava Italijana da uživaju pomorsku nadmoć na Jadranu, ali su naglašavali da Italijani više nemaju razloga da se plaše pomorskog napada sa istočne obale Jadrana. U skladu sa ovim mišljenjem Jugosloveni su bili spremni da prepuste Trst Italiji kao i Pulu na Istarskom poluostrvu gde bi bile velike italijanske pomorske baze. Na drugoj strani, oni su želeli da zadrže Rijeku. Računajući prigradski Sušak, grad je imao slovenski većinu (26 000 Jugoslovena i 25 000 Italijana), a okolna teritorija bila je pretežno jugoslovenska. U rukama Jugoslovena, trgovina bi rasla i luka bi postala rival Tršćanskoj luci. Ako bi Italija vladala obema lukama, Rijeka bi stagnirala, bio je argument Jugoslovena, a vreme je potvrdilo ovo verovanje. Italijani se nisu, međutim, zaustavljali na ovome. Cela Jadranska obala bila je meta, posebno zaleđe Zadra, gde je linija Londonskog ugovora ušla duboko u kopno, predočavao je Bauman.

Početak spletki

Američka delegacija, pa i sam Vilson, bili su objekti, ali i začetnici različitih spletki. Jedna od njih ticala se tajne američke misije koju je Vilson u aprilu 1919. poslao u sovjetsku Rusiju, kako bi normalizovala odnose s Lenjinom. Šef njegovog Obaveštajnog odeljenja, kasniji prvi američki ambasador u SSSR, Vilijam Bulit, bio je angažovan u specijalnoj misiji, zajedno sa novinarom Linkolnom Stefensonom i švedskim komunistom Karlom Kilbomom da pregovara o uspostavljanju diplomatskih odnosa SAD sa Sovjetima. Pošto nije uspeo da ubedi Vilsona da uspostavi diplomatske odnose, Bulit je podneo ostavku i razglasio je u novinama. Otkrio je da je državni sekretar Lensing znao za ovo, pa je Lensing morao da podnese ostavku. Bulit je kasnije nastavio svoju kampanju protiv Vilsona, ali ovoga puta sa Sigmundom Frojdom kome je Bulit bio pacijent i kome se ispovedao iz te uloge o događajima u Parizu. Frojd je o tome napisao knjigu koja je Vilsona trebalo da stavi na visine tragičnih velikana, poput Mojsija.

Jednog aprilskog dana nastupilo je potpuno iznenađenje. Haus je 16. aprila otišao kod Vilsona zajedno sa svojim šurakom Mizisom. Oni su predstavili situaciju tako kao da svih šest stručnjaka podržava italijanski zahtev za Dalmacijom.

To je sasvim iznenadilo Vilsona koji je samo deset dana ranije dobio pismo od petorice istih ljudi u kojima je iznet sasvim suprotan savet. On je počeo istragu. General Blis pozvao je Baumana u svoju sobu, gde su za stolom sedeli on i Vilsonov lični sekretar. Oni su Baumanu rekli o Hausovom savetu Vilsonu i pitali da li su „Bir i Šotvel“ bili eksperti za Jadran, na šta je Bauman odgovorio odrečno. Blis ja onda pitao za imena eksperata, a Bauman je nabrojao Deja, Simura, Lanta, Janga, Haskinsa, Vestermana, DŽonsona i sebe, objašnjavajući da niko osim njih, nije davao nikakvo mišljenje o Jadranu i predstavio pozicije i razloge savetnika za nju. Blis je na kraju pitao da li su stvarni eksperti bili konsultovani o ovom pitanju, na šta je Bauman odgovorio da nisu, a da jesu, bili bi sasvim protiv zaključaka koje su predstavili Haus i Mizis. Ovoga puta, sasvim ozbiljno ljut i na kraju nerava, Blis je otišao predsedniku Vilsonu da mu prenese tok razgovora.

Hausovo mešetarenje bilo je veoma skupo. Buaman je sastavio pismo od dve strane koje je uputio predsedniku. To je postalo poznato „pismo eksperata“ koje je u početku, u visokom moralnom tonu podsećalo Vilsona na njegovo govor na brodu „DŽordž Vašington“ i reči koje je izgovorio na putu za Evropu: „Recite mi šta je ispravno i ja ću se boriti za to. Dajte mi garantovano stajalište“.

Vilson je u mekom tonu zahvalio Baumanu, osnažujući njegovo mišljenje jer je „njegovo pismo pogodilo“ Vilsonove “ instinkte“.

Da bi uspeo u svojim namerama, 3. septembra Vilson kreće na veliku turneju po SAD koja je uključivala 15 hiljada kilometara, 22 dana i 40 govora. Vrućina je bila nepodnošljiva i snažan bol u glavi ga je sprečavao da noću spava. Došao je i poslednji jezivi skup u Pueblu, u Koloradu, gde su mu se suze slivale niz obraze, a i publika je plakala. Doživeo je moždani udar. Leva strana lica i tela su mu bile paralizovane. Od trenutka kada se vratio u Belu Kuću bio je uglavnom onesposobljen da deluje i da radi.

Vilson je počeo da se oporavlja krajem 1919, ali je ostao nedostupan sve do kraja svog mandata, do januara 1921. kada je inaugurisan novi predsednik Tomas Harding.

Od tada pa sve do danas traje revizionistička kampanja protiv Vilsona, koji nije bio u stanju da se brani i koji je ubrzo preminuo. Američki istoričari i dalje uvećavaju kontroverzu, stavljajući ga u paru s Lenjinom ili pripisujući mu odgovornost za pojavu Hitlera, sve zbog uloge koju je igrao na Versajskoj mirovnoj konferenciji. Poput Pančeva 1919. Beograd sto godina kasnije može da bude pravedniji prema Vilsonu, nego što su to trenutno mnoge svetske prestonice.

Glosa_Sve do danas traje revizionistička kampanja protiv Vilsona, koji nije bio u stanju da se brani i koji je ubrzo preminuo. Američki istoričari i dalje uvećavaju kontroverzu, stavljajući ga u paru s Lenjinom ili pripisujući mu odgovornost za pojavu Hitlera, sve zbog uloge koju je igrao na Versajskoj mirovnoj konferenciji. Poput Pančeva 1919. Beograd sto godina kasnije može da bude pravedniji prema Vilsonu nego što su to trenutno mnoge svetske prestonice.

Ričard Holbruk: Zadatak u Jugoslaviji – poništiti nasleđe Vudroa Vilsona

Neki od najpostojanijih problema savremenog sveta imaju koren u odlukama koje su napravljene odmah po završetku Velikog rata. Među njima bismo mogli navesti četiri balkanska rata između 1991. i 1999; iračku krizu (čije su sadašnje granice rezultat francusko-britanskog suparništva i nehatnog povlačenja granica); neprestana težnja Kurda za samoopredeljenjem; sukobi između Grčke i Turske; i beskrajna borba između Arapa i Jevreja oko zemlje za koju i jedni i drugi misle da im je obećana.

Kako su se mirotvorci sastali u Parizu, nove nacije su nastajale, a stare imperije umirale. Prekomerno ambiciozna, „velika četvorka“ se namerila da ispravi ceo svet, od Evrope do oboda Pacifika. Ali, suočivši se sa domaćim pritiscima, događajima koje nisu mogli da kontrolišu i suprotstavljenim zahtevima koje nisu mogli da pomire, pregovarači su, na kraju, bili jednostavno preplavljeni – i pravili su pogodbe i kompromise koji će odzvanjati kroz istoriju.

I sami su osećali da polažu seme budućih problema. „Ne znam koliko godina, ili možda bolje rečeno vekova, će se započeta kriza produžiti“, predvideo je Žorž Klemenso, čije je sopstveno ponašanje doprinelo neuspehu. „Da, ovaj sporazum će nam doneti terete, probleme, nevolje, teškoće i to će se nastaviti za dugi niz godina.“

Danas svet oživljava neke velike drame: odlazak Italijana nakon neuspeha njihovog pokušaja da zadobiju kontrolu nad većim delom jugoslovenske obale; Japansko otimanje poluostrva Šantung, što je dovelo do pokreta Četvrti maj u Kini i utabalo put ratu i revoluciji u Aziji; komadanje Mađarske, koje je ostavilo milione Mađara zauvek van granica sopstvene zemlje; nesposobnost „velike četvorke“ da se suoči sa novom sovjetskom vlašću, sem slanjem neuspešne vojne ekspedicije u ruski građanski rat; raspad Otomanskog carstva i uspon jednog od najpoznatijih lidera dvadesetog veka, Kemala Ataturka; i na kraju, ali ne manje značajno, stvaranje Jugoslavije (prvobitno Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca) od različitih naroda južnog Balkana. Ova država će preživeti decenijama pod diktaturom maršala Tita, ali kada se ovaj krpež sastavljen 1919. raspao početkom devedesetih, usledila su četiri rata – prvo u Sloveniji, zatim Hrvatskoj, pa Bosni i Hercegovini i na kraju na Kosovu (peti, u Makedoniji, je jedva izbegnut).

Dok je naš američki pregovarački tim tumarao po Balkanu u jesen 1995, pokušavajući da zaustavi rat u Bosni, po glavi mi se vrzmao Versajski sporazum. Čitajući odlomke iz knjige Harolda Nikolsona „Mirotvorstvo 1919.“, šalili smo se da je naš zadatak da poništimo nasleđe Vudroa Vilsona. Kada smo naterali vođe Bosne, Hrvatske i Savezne Republike Jugoslavije da se sastanu u Dejtonu, u Ohaju, novembra 1995. i pregovorima okončaju rat, mi smo, ustvari, pokopali još jedno parče Versaja. U proleće 2002, dva poslednja dela versajske tvorevine još uvek nazvana „Jugoslavija“ učinila su još jedan korak ka potpunom razvodu, menjajući ime svoje zemlje u „Srbija i Crna Gora“ – verovatno samo usputna stanica na putu ka potpunom odvajanju.

U Dejtonu smo rešavali samo jedan mali deo slagalice; u Parizu su rešavali ceo svet.

Kraj