Šta znače pravni termini koji se pominju u kontekstu sukoba u Gazi?

Sledi objašnjenje tih termina i zašto su oni važni kada govorimo o ratu Izraela i Hamasa, piše Glas Amerike:

Međunarodno pravo

Međunarodno pravo, u širem smislu, predstavlja zbirku sporazuma između svetskih nacija kojima se regulišu njihovi odnosi. Ne postoji nijedna zbirka dokumenata kojom bi se uspostavilo zakonodavstvo poznato kao „međunarodno pravo“, ali taj koncept razume i poštuje većina zemalja sveta.

U svojoj povelji, Ujedinjene nacije su dobile zadatak da „promovišu međunarodnu saradnju na polju politike i podstiču progresivni razvoj međunarodnog prava i njegovu kodifikaciju.“

Prema UN: „Međunarodno pravo je oličeno u konvencijama, sporazumima i standardima. Mnogi sporazumi koje usvajaju Ujedinjene nacije čine osnovu zakona koji reguliše odnose među državama.“

Od svog osnivanja, Ujedinjene nacije su „skladište“ više od 500 multilateralnih sporazuma koji čine osnovu onoga što danas smatramo „međunarodnim pravom“.

Međunarodno humanitarno pravo

Takođe poznato kao pravo oružanih sukoba, međunarodno humanitarno pravo je podvrsta međunarodnog prava, koja se posebno odnosi na vođenje ratova i drugih oružanih sukoba.

Prema definiciji Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, „međunarodno humanitarno pravo je set pravila kojima se, iz humanitarnih razloga, nastoji da ograniči efekat oružanih sukoba. Njime se štite osobe koji ne učestvuju, ili više ne učestvuju u neprijateljstvima, i ograničavaju se sredstva i metode oružanog sukoba. Međunarodno humanitarno pravo je takođe poznato kao ratno pravo ili pravo oružanih sukoba“.

Važno je reći da se međunarodno humanitarno pravo ne bavi pitanjem da li je neka zemlja iz opravdanih razloga krenula u rat, već se samo bavi ponašanjem za vreme neprijateljstava nakon što započnu.

Fionula Ni Aolajn, profesorka na Univerzitetu Minesote i bivša specijalna izvestiteljka UN za kontraterorizam, objašnjava za Glas Amerike da su zakoni kojima se reguliše ponašanje za vreme rata među najstarijim sporazumima i normama međunarodnog prava.

„Ratovi imaju pravila“, kaže ona. „Veoma dugo već imaju pravila.“

Dok je veći deo prava oružanog sukoba određen sporazumima, ostali elementi nisu kodifikovani. Smatra se da su državni i nedržavni akteri vezani određenim elementima međunarodnog humanitarnog prava, čak i ako ga sami nisu zvanično prihvatili.

„Neki delovi ratnog prava nisu u sporazumima, već su uspostavljeni kroz praksu država — što znači da je to nešto što države dosledno rade, a da to nisu stvarno zapisale“, kaže Ni Aolajn.

„Razlog zašto je to važno je taj što da biste bili vezani nekim sporazumom, morate ga potpisati. Ali međunarodno običajno pravo obavezuje bez potpisivanja.“ Ni Aolain dodaje da, kada neka nacija uđe u oružani sukob, sva pravila međunarodnog humanitarnog prava počinju da važe za nju, a obaveza njihovog poštovanja ne zavisi od ponašanja protivnika.

Na primer, međunarodno humanitarno pravo posebno zabranjuje terorizam. Međutim, ističe ona, činjenica da je protivnik pribegao terorističkoj taktici u oružanom sukobu ne oslobađa druge strane u sukobu obaveze da poštuju zakon.

Ženevska konvencija

Najpoznatiji elementi međunarodnog humanitarnog prava sadržani su u Ženevskoj konvenciji, setu multilateralnih sporazuma kojima se definišu obaveze vlada uključenih u oružani sukob u odnosu na civile u tom sukobu.

Iako njena se njena istorija proteže do početka 19. veka, kada se ljudi danas pozivaju na Ženevsku konvenciju obično misle na četiri sporazuma koje su desetine zemalja potpisale 1949. godine, zajedno sa tri dodatna protokola dogovorena u kasnijim decenijama.

Četiri originalne konvencije odnose se na lečenje bolesnika i ranjenih u ratu na kopnu; lečenje bolesnih, ranjenih i brodolomnika u ratu na moru; tretman ratnih zarobljenika; i zaštitu civila u vreme rata. Potpisnice četiri originalne konvencije trenutno su 196 zemalja, uključujući sve države članice Ujedinjenih nacija, kao i Državu Palestinu, koja ima status posmatrača pri UN.

Novi protokoli

1977. godine, mnoge zemlje su se složile da usvoje ono što je danas poznato kao Protokol I i Protokol II Ženevske konvencije.

Protokol I reafirmiše sadržaj prvobitnih konvencija i navodi da se u kontekstu međunarodnih sukoba njihova zaštita proteže na „oružane sukobe u kojima se narodi bore protiv kolonijalne dominacije i strane okupacije i protiv rasističkih režima u ostvarivanju svog prava na samoopredeljenje“.

Protokol II ima za cilj da pojasni u kojoj meri se konvencije primenjuju na sukobe koji nisu međunarodne prirode, u smislu da se odvijaju unutar granica suverene države.

Nekoliko zemalja koje su potpisnice četiri originalne konvencije odbile su da potpišu Protokole I i II, uključujući Izrael. Sjedinjene Države su potpisale oba, ali ih nikada nisu ratifikovale, što znači da ih američka vlada ne priznaje kao pravno obavezujuće.

Ratni zločini

Ajsling Reidi, viša pravna savetnica u organizaciji Hjuman Rajs Voč, rekla je za Glas Amerike da se ratni zločin sastoji od „ozbiljnog kršenja međunarodnog humanitarnog prava, za koje neko snosi individualnu krivičnu odgovornost“.
Uključujući ono što je poznato kao „teška kršenja“ Ženevske konvencije, među radnjama koje se smatraju ratnim zločinima su namerna ubistva civila, silovanja i uzimanje talaca.

Reidi kaže da postoje i kršenja zakona o oružanom sukobu koja ne dostižu nivo ratnih zločina. Važno je znati, kaže ona, da pokazivanje da je neki čin preduzet sa zločinačkom namerom predstavlja suštinski element u dokazivanju da je počinjen ratni zločin.

Važan opis onoga što većina međunarodne zajednice smatra ratnim zločinima nalazi se u članu 8 Rimskog statuta Međunarodnog krivičnog suda (MKS). Ni Izrael ni Sjedinjene Države nisu potpisnici Rimskog statuta niti priznaju autoritet MKS-a, delimično zato što član 8 kodifikuje elemente Protokola I i II Ženevske konvencije, koje nijedna strana nije ratifikovala.

Proporcionalnost

Koncept proporcionalnosti u ratovanju je često izvor konfuzije. Iako može zvučati kao da se odnosi na nešto šire, za potrebe zakona o oružanom sukobu, proporcionalnost se odnosi na metode uključene u konkretan napad i njihove kolateralne posledice.

Konkretno, zakon zahteva da u pokretanju napada na vojni cilj koji takođe može da dovede do povreda civila ili oštećenja civilne imovine, količina upotrebljene sile mora biti srazmerna važnosti cilja koji se želi postići tim napadom.

Zahtev da upotrebljena sila bude proporcionalna cilju ne zabranjuje izričito napade za koje se može očekivati da će dovesti do kolateralne štete među civilima i njihovom imovinom.

Rimski statut, na primer, definiše sledeće kao ratni zločin: „Namerno pokretanje napada uz znanje da će takav napad izazvati gubitke života, ili povrede civila ili štetu na civilnim objektima ili široko rasprostranjenu, dugotrajnu i tešku štetu prirodnom okruženju, koja je očigledno prekomerna u odnosu na konkretnu i direktnu ukupnu vojnu prednost koja se očekuje da će se postići“.