Šta znači biti Rus?

Taj proces će morati da počne sa pitanjem o odgovornosti za zločine počinjene u Ukrajini, ali teško da će se tu i završiti, piše u autorskom tekstu Ivan Fomin, saradnik za demokratiju u Centru za analizu evropske politike (CEPA).

Na ovaj ili onaj način, Rusi će morati da porazmisle o svojoj istoriji i kolektivnom razumevanju sebe.

Daleko od toga da je ovaj problem jednostavan, i sa sobom povlači niz pitanja, uključujući odnose između etničke ruskosti, imperijalne ruskosti i građanske ruskosti, odnose između Rusa u Rusiji i onih u inostranstvu, odnose između ruskosti i evropejstva, odnose između ruskosti i identiteta onih koji žive u nacionalnim republikama Ruske Federacije ili u drugim područjima sa posebnim etničkim grupama (kao što su Kozaci, Pomori ili Sibirci).

Dokle god Putinov režim – ili neki nalik njemu – istrajava, platforme za ovu diskusiju će morati da budu razvijane izvan zemlje.

Zadatak će pasti na ruske emigrante koji su protiv Putina da izgrade infrastrukturu potrebnu za interperetacije ruskog nacionalnog identiteta koji se razlikuje od onog koji je proizveo Kremlj.

U nekim aspektima, ova situacija je nalik onoj kada su ruski emigranti intelektualci napustili zemlju nakon Oktobarske revolucije 1917. godine i pokušali da reprodukuju alternativnu ruskost, čekajući priliku da je ponovo prenesu na rusko tlo.

Pojačana zapitanost o ruskom identitetu je već vidljiva, na primer, u načinu na koji neki Rusi koji se protive agresiji Kremlja protiv Ukrajine koriste belo-plavo-belu zastavu umesto zvanične belo-plavo-crvene zastave Ruske Federacije.

Osim toga, neki ruski intelektualci, politički aktivisti i umetnici (od kojih su mnogi u egzilu) nastoje da razmotre teška pitanja o ruskom identitetu kroz svoj rad.

Postoji i niz organizacija koje već doprinose razvijanju alternativnih slika, narativa i razumevanja u vezi Rusije i Rusa.

Ovom procesu naročito doprinose ruski mediji u egzilu – kuće kao što su Dožd, Medijazona, Meduza, Important storis ili Prodžekt.

Štaviše, alternativni ruski intelektualni i istorijski diskurs se pojavljuje na platformama kao što su Ark prodžekt, Program ruskih studija Borisa Njemcov, Slobodni univerzitet, Memorijal i Re:Raša.

Organizacije koje predstavljaju etničke manjine u Ruskoj Federaciji, kao što je Fondacija Slobodna Burjatija, takođe igraju sve važniju ulogu.

Svim ovim inicijativama je potreban dom: nedavna afera sa zabranom Dožda u Letoniji ukazuje na moguće izazove.

Tu se naročito pokazuje da oni koji su u aktivnom diskursu sa Rusima u zemlji i sa ruskim nacionalnim identitetom mogu da dovedu do otuđenja nekih od zemalja domaćina.

Ovo ne znači da Letonija ili druge zemlje Evropske unije ne mogu da obezbede bazu za takve projekte (oni to već čine), ali jasno je da i vlade domaćini i institucije dijaspore moraju da budu obazrivi i oštroumni u pogledu sadržaja, konteksta i svrhe svoje komunikacije.

Sve dok ruske emigrantske institucije održavaju ruski identitet, imaju šanse da se uspešno odupru naporima Kremlja da u potpunosti kontroliše kako Rusi govore u ruskosti.

Osim toga, za ruske medije u egzilu njihova samoidentifikacija predstavlja dragoceno preimućstvo koje im pomaže da budu efikasniji u dopiranju do izvora i publike u Rusiji.

U tom pogledu, njih nikako ne mogu u potpunosti da zamene, na primer, strane medijske kuće sa sadržajem na ruskom jeziku kao što su Bi-Bi-Si njuz rašan ili Dojče vele na ruskom.

Putinov režim pokušava da podrije ovo preimućstvo ruskosti sa svojim represivnim zakonom o „stranim agentima“.

To se koristi da se delegitimizuju stručnjaci i mas mediji tako što bivaju označeni kao entiteti koji su otuđeni od zemlje i njenih građana.

Dalje, Kremlj stremi da se nametne kao glavni autoritet koji definiše ruskost i proizvodi jedine „istinite“ narative o prošlosti zemlje.

U tom cilju, uspostavlja set „tradicionalnih vrednosti“ koji bi definisao rusku naciju i kriminalizuje neke interpretacije ruske istorije.

U stvarnosti, Putin nema monopol nad ruskošću.

Iako je za stanovnike unutar Rusije veoma opasno da se protive autoritetu Kremlja, ruske političke emigrantske institucije mogu da budu uticajni takmaci u borbi za rekonstrukciju ruskog identiteta.

One mogu da igraju ovu ulogu sve dok same uspevaju da očuvaju svoju rusku samoidentifikaciju.

Ivan Fomin je saradnik za demokratiju u CEPA. Prethodno je bio vanredni profesor u Višoj ekonomskoj školi u Moskvi. Učestvovao je u projektima na Jagelonskom univerzitetu, Univerzitetu Džordž Vašington i Univerzitetu Rur u Bohumu. Vlasnik je zvanja kandidata nauka u oblasti političkih nauka političkih nauka.