Šta znači izbrisati narod – naciju, kulturu, identitet? U Gazi počinjemo da saznajemo: Nesrine Malik za Gardijan

To su, naravno, fizičke stvari – gde živite, gde ste rođeni, gde borave vaša porodica i prijatelji. Ali u osnovi tih praktičnih aspekata, pretpostavlja Malik, su sve druge stvari o kojima ne razmišljate, a koje uzimate zdravo za gotovo.

Muzika, književnost, humor, umetnost i bioskop i TV – sve su apstraktne tačke identiteta koje čine vezivno tkivo između vas i vaše zemlje.

Pitam zato što posledica pitanja „šta čini ljude?“ jeste „šta ih briše?“ Ono što se dešava u Gazi učinilo je to pitanje hitnim. Jer pored strahota smrti i raseljavanja dešava se nešto drugo – nešto egzistencijalno, retko priznato i potencijalno nepovratno. Izgleda ovako.

Ranije ovog meseca, najstarija džamija u Gazi uništena je u izraelskim vazdušnim napadima. Omari džamija je prvobitno bila vizantijska crkva iz petog veka i bila je ikona Gaze: 13.000 kvadratnih kilometara istorije, arhitekture i kulturnog nasleđa.

Ali to je takođe bilo živo mesto savremene prakse i bogosluženja. U izjavi za Rojters 45-godišnji Gazanin je rekao da se „molio tamo i igrao se oko toga sve vreme mog detinjstva“. Izrael, rekao je, „pokušava da izbriše naša sećanja“.

Church of St. Porphyrius in Gaza before and after. pic.twitter.com/Vp0IfPl4QJ

— Karim Wafa Al-Hussaini (@DrKarimWafa) December 18, 2023

Crkva Svetog Porfirija, najstarija u Gazi, takođe datira iz petog veka i veruje se da je treća najstarija crkva na svetu, oštećena je u drugom napadu u oktobru.

U njoj su bila smeštena raseljena lica, među njima i pripadnici najstarije hrišćanske zajednice na svetu, one koja datira iz prvog veka. Do sada je više od 100 lokaliteta kulturne baštine u Gazi oštećeno ili sravnjeno sa zemljom.

Među njima su 2.000 godina staro rimsko groblje i muzej Rafa, koji je bio posvećen dugom i mešovitom verskom i arhitektonskom nasleđu regiona.

Kako se prošlost iščupa iz korena, tako se skraćuje i budućnost. Islamski univerzitet u Gazi, prva visokoškolska ustanova osnovana u Pojasu Gaze 1978. na kojoj se, između ostalih, školuju lekari i inženjeri u Gazi, uništen je, zajedno sa više od 200 škola.

Sufian Taieh, rektor univerziteta, ubijen je zajedno sa svojom porodicom u vazdušnom napadu. Bio je predsedavajući Uneska za fizičke, astrofizičke i svemirske nauke u Palestini. Drugi visokoprofilirani akademici koji su ubijeni su mikrobiolog dr Muhamed Eid Šabir i istaknuti pesnik i pisac dr Refaat Alarir, čija je pesma, „Ako moram da umrem“, bila široko rasprostranjena nakon njegove smrti.

„Ako moram da umrem“, napisao je, „neka to bude priča“. Ali čak i ta priča, priča koja svedoči o istini, koja će biti utkana u nacionalnu svest i istoriju Gazane i Palestine, će se boriti da bude tačno ispričana.

Zato što se ubijaju i novinari. Od prošle nedelje, njih više od 60. Neki od onih koji su preživjeli, poput Vael al-Dahduha iz Al Jazeere, morali su da nastave da rade uprkos smrti svojih članova porodice.

Prošle nedelje i sam Dahduh je povređen u vazdušnom napadu na školu. Njegov kamerman nije preživeo. Komitet za zaštitu novinara, američka neprofitna organizacija, saopštio je da oni koji izveštavaju o ratu rizikuju ne samo smrt ili povrede, već i „višestruke napade, pretnje, sajber napade, cenzuru i ubistva članova porodice“.

Kako je mogućnost da se ove priče javno ispričaju na udaru, tako su na udaru i privatni rituali žalosti i obeležavanja sećanja. Prema istrazi Njujork tajmsa, izraelske kopnene snage buldožerima ruše groblja u svom napredovanju u pojasu Gaze, a uništili su najamanje šest.

Ahmed Masud, britanski palestinski pisac iz Gaze, postavio je sliku na kojoj posećuje grob svog oca, uz video snimak ruševina. „Ovo je groblje u logoru Džabalija“, napisao je, gde je sahranjen njegov otac.

Stvara se jaz u memoriji. Biblioteke i muzeji se sravnjavaju, a ono što je izgubljeno u dokumentima koji su izgoreli pridružuje se većem delu evidencije. U međuvremenu, razmere ubistava su toliko velike da čitave šire porodice nestaju.

Rezultat je kao kidanje stranica iz knjige. Dina Matar, profesor na Univerzitetu Soas u Londonu, rekla je za Fajnenšel tajms da „takav gubitak rezultira brisanjem zajedničkih uspomena i identiteta onih koji prežive. Sećanje je važno. Ovo su važni elementi kada želite da sastavite istorije i priče iz običnih života“.

Al Jazeera's Tareq Abu Azzoum reports about the latest brutal israeli massacres happening in Jabalia & across the rest of Gaza @AJEnglish pic.twitter.com/r7Qm9BCIr2

— Sarah Wilkinson (@swilkinsonbc) December 18, 2023

Sećajući se stvari, a lako je zaboraviti, među scenama smrti i razaranja od oktobra, da je pojas Gaze pravo mesto koje, iako je postojalo iza ograde i pod strogim ograničenjima, nije bilo samo „otvoreni zatvor“.

Ima mediteranske gradove sa bulevarima sa drvoredima i bugenvilama, i obalom koja je pružala predah od vrućine i nestanka struje. Veliki deo toga je sada uništen ili srušen buldožerom.

To je takođe mesto gde su uspevali umetnici, muzičari, pesnici i romanopisci, što je sasvim prirodno među ljudima koji imaju priliku da se izraze, bez obzira na teške okolnosti. I oni sada nestaju.

Heba Zagut, slikarka svetih mesta i palestinskih žena u tradicionalnoj izvezenoj odeći, ubijena je u oktobru, samo nekoliko dana nakon što je na internetu objavila video u kome kaže: „Umetnost smatram porukom koju prenosim spoljnom svetu svojim izražavanjem palestinska stvar i palestinski identitet“.

Mohamed Sami Karika, još jedan umetnik, skrivao se u bolnici i objavio na Fejsbuku da dokumentuje iskustvo, „da bi preneo vesti i događaje koji se dešavaju u bolnici, snimajući niz bolnih detalja kamerom telefona, uključujući fotografiju, video, glas, pisanje i crtanje, itd… Sakupljam mnoge od ovih priča različitim tehnikama“. Tri dana kasnije ubijen je kada je bolnicu pogodio projektil.

Ovako bi to izgledalo, izbrisati jedan narod. Ukratko, da poništimo arhitekturu pripadnosti koju svi toliko uzimamo zdravo za gotovo, tako da, bez obzira koliko stanovnika Gaze preživi, ima ih, vremenom, sve manje i manje da ih poveže u valjanu celinu.

Ovako bi to izgledalo, kada ih lišite da pričaju svoju priču, da stvaraju svoju umetnost, da učestvuju u muzici, pesmi i poeziji, i temeljne istorije koja živi u njihovim znamenitostima, džamijama, crkvama, pa čak i u njihovim grobovi.