Foto: FoNet APNa iznenađenje mnogih, evropska bezbednost je ponovo u opasnosti. Tako bezbednost Evrope ponovo mora da bude na vrhu naše političke agende.
Čak i pre nego što je konflikt u Ukrajini počeo 2014, bilo je sve više nagoveštaja začetka sukoba između rivalskih blokova. Međutim, taj novi sukob nije bio definisan antagonizmom između komunizma i kapitalizma, već sporom oko socijalnog i političkog poretka – sporom u vezi sa slobodom, demokratijom, vladavinom prava i ljudskim pravima – kao i borbom za geopolitičke sfere uticaja.
Rusija je pripajanjem Krima prekršila međunarodno pravo i dovela u pitanje same temelje bezbednosne arhitekture Evrope. Štaviše, kako je Ukrajina pokazala, značajno se promenila priroda Ukrajine. Takozvano hibridno ratovanje i nedržavni akteri imaju još veće uloge.
Nove tehnologije – ofanzivni sajber kapaciteti, naoružani dronovi, roboti i elektronsko, lasersko oružje s dugim dometom – donose nove opasnosti. Nove borbene scenarije – manje jedinice, veća borbena moć, brže raspoređivanje snaga – ne pokrivaju današnji postojeći režimi kontrole naoružanja. Opasnost od nove trke u naoružanju postaje izvesna.
Još od Harmelovog izveštaja, kojim je redefinisana NATO strategija 1967, Zapad je sledio dvostrani pristup svojim odnosima s Rusijom – zastrašivanje i popuštanje zategnutih odnosa. NATO je ranije ovog leta obnovio svoju posvećenost ovoj dvostrukoj strategiji na samitu u Varšavi. Usvojili smo neophodne mere da bismo obezbedili vojno osiguranje i istovremeno reafirmisali našu političku odgovornost za kooperativnu bezbednost u Evropi.
Taj dvostruki pristup je predmet suštinske teškoće – zastrašivanje je realno i vidljivo za sve; ali i popuštanje zategnutih odnosa mora da bude realno i vidljivo ako će da odigra svoj deo. Kadgod se ta politička ravnoteža izgubi, javlja se pogrešno razumevanje i malo toga ostaje što može da parira opasnosti od eskalacije.
Da bismo umanjili tu opasnost, treba da predložimo konkretan cilj – ponovno pokretanje kontrole naoružanja u Evropi kao oprobanog i testiranog sredstva za smanjenje rizika, transparentnost i izgradnju poverenja između Rusije i Zapada.
Sporazumi o kontroli naoružanja, kako je istorija pokazala, nisu rezultat postojećeg poverenja – oni su sredstva za izgradnju poverenja tamo gde je izgubljeno. Kubanska raketna kriza je 1962. dovela svet do ivice nuklearnog sukoba. Ubrzo nakon krize – kada su odnosi SAD i Sovjetskog Saveza bili na najnižem nivou do tada – obe supersile su odlučile da je vreme da se radi preko podela, pomoću malih i konkretnih koraka. Ovaj princip je predstavljao okosnicu i „Nove istočne politike“ Vilija Branta šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.
Danas se između Rusije i Zapada stvaraju novi razdori i bojim se da nećemo moći da ih premostimo u bližoj budućnosti ma koliko se trudili. Niko ne treba da potcenjuje izazove s kojima se s tim u vezi suočavamo, naročito s obzirom na različite krize – u istočnoj Ukrajini, Siriji, Libiji i u drugim zemljama – u vreme kada nismo imuni na obnovljenu eskalaciju ili dodatne smetnje. Samo je jedna stvar sigurna – ako ne pokušavamo, mir u Evropi i šire će biti nestabilan. Zato treba da razmotrimo popuštanje zategnutih odnosa – koliko god bili razdori duboki, moramo da pokušamo da izgradimo mostove.
Postojeći režimi o kontroli naoružanja i razoružavanju nažalost propadaju. Rusija više ne primenjuje Sporazum o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi, što je dovelo do sklanjanja na desetine hiljada tenkova i teškog naoružanja iz Evrope tokom godina nakon 1990. Slično tome, mehanizmi za transparentnost i izgradnju poverenja koji su utkani u Dokument iz Beča od 2011. godine Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju postaju sve neefikasniji, a Rusija se protivi koracima koji su potrebni da bi se modernizovali.
I primena Sporazuma OEBS-a o otvorenom nebu je ograničena. Zbog pripajanja Krima Rusiji Budimpeštanski memorandum je postao prevaziđen. Poverenje koje se pažljivo gradilo decenijama napornog rada je protraćeno.
Ipak, Rusija je istovremeno više puta zahtevala novu debatu o kontroli konvencionalnog naoružanja u Evropi. U tom smislu, krajnje je vreme hvatati Rusiju za reč!
Ponovno pokretanje kontrole konvencionalnog naoružanja treba da bude zasnovano na principu koji je predstavljao okosnicu Brantove istočne politike – bezbednost u Evropi ne sme da bude definisana kao konstantno neprijateljski proces. Bezbednost nije igra s nultom sumom. Pojačavanje bezbednosti za jednu stranu ne sme druga strana da shvati kao slabljenje njene bezbednosti. Zato prema mom mišljenju, ponovno pokretanje kontrole naoružanja mora da pokrije pet područja. Potrebni su nam sporazumi koji određuju regionalne gornje granice, minimalne distance i mere transparentnosti (naročito u vojno osetljivim regionima kao što je Baltik); koji uzimaju u obzir nove vojne kapacitete i strategije (manje mobilne jedinice umesto tradicionalnih velikih armija, uzimajući u obzir u skladu s tim resurse kao što su transportni kapaciteti); koji integrišu nove sisteme naoružanja (na primer dronove); koji u kriznim vremenima dozvoljavaju efikasne, fleksibilne i nezavisne provere koje se mogu brzo upotrebiti (a koje sprovodi, recimo, OEBS); koji se mogu primenjivati tamo gde je teritorijalni status sporan.
Želimo da pokrenemo strukturiran dijalog o ovim složenim pitanjima sa svima onima koji dele odgovornost za evropsku bezbednost. OEBS, kojim ove godine predsedava Nemačka, predstavlja jedan važan forum za takav dijalog.
Nije sigurno da može da uspe jedan takav poduhvat u vreme kada se svetski poredak urušava i kada su odnosi s Rusijom zategnuti. Ali bi bilo neodgovorno ne pokušati.
Istina, Rusija je prekršila osnovne principe mira – teritorijalni integritet, slobodan izbor saveza i priznavanje međunarodnog prava – koji se za nas na Zapadu ne mogu dovesti u pitanje. Ali slično tome, moramo da se ujedinimo u težnji da izbegnemo rastuću spiralu antagonizma i sukobljavanja.
Na Zapadu kao i u Rusiji se stiče utisak da je naš sistem sve opasniji. Islamistički terorizam, brutalni konflikti na Bliskom istoku, propale države i izbeglička kriza nagoveštavaju opasnosti po celu Evropu. Bezbednosni kapaciteti na obe strane su na izdisaju. Niko ne pobeđuje, a svi gube ako se iscrpimo u novoj trci u naoružanju.
Ponovnim pokretanjem kontrole naoružanja možemo da pružimo opipljivu ponudu saradnje svima koji žele da ponesu odgovornost za bezbednost Evrope. Vreme je da se pokuša nemoguće.
Autor je šef nemačke diplomatije
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
