Foto: EPA/SERGEY KOZLOVTretman prema manjinama u ruskoj invaziji je varvarski, sa vojnicima koji se šalju u samoubilačke misije samo da otkriju lokaciju ukrajinskog oružja, dok izveštaji o mrtvima po regionima dosledno pokazuju veći broj smrtnih slučajeva iz etničkih republika.
Njihova upotreba kao topovsko meso u invaziji Rusije izazvala je proteste u Dagestanu, Burjatiji i Saha-Jakutiji, ali među brutalizovanim manjinama, Ahiske Turci (ili Meshetinci) se ističu po svojoj istoriji zlostavljanja od strane prvo sovjetske, a sada ruske države, piše za CEPA.org Ričard Arnold, vanredni profesor političkih nauka na Univerzitetu Muskingum, član mreže PONARS i saradnik Međunarodnog centra za naučnike Vudro Vilson.
Autor članka je bio veštak za Ahiska u najmanje 10. odvojenih prilika.
Čak i pre sveobuhvatne invazije na Ukrajinu, pripadnici Ahiska su tražila utočište u SAD kao rezultat njihovog etničkog i društvenog progona.
Od invazije u punom obimu, broj se dramatično povećao. Većina onih koji beže su mladići koji izbegavaju mobilizaciju ili njihovi rođaci.
Mnogi imaju mobilizacione papire iz službe za mobilizaciju, od kojih je većina datira dan nakon početka rata, iako su neki izdati godinu dana ranije.
Zašto ciljanje na Ahiske?
Depresivan odgovor je da su oni laka meta. Grupa ima čak i manje političke zastupljenosti od Dagestanaca i nema sopstveni region unutar ruske države. Više od 1.000 trenutno traži azil u SAD.
Ruska politika prema manjinama je brutalna i eksploatatorska – nešto što je podvučeno izborom bivšeg oficira FSB Igora Barinova za šefa ruske Federalne agencije za etnička pitanja (FADN).
Učestvovao je u ruskom krvavom gušenju pokreta za nezavisnost Čečena u 1990-ih i vatreni je zagovornik internet cenzure – FADN je stvorio registar predstavnika autohtonih naroda sličan kineskom Ujgurskom registru.
Posebno je tragična priča Ahiska Turaka. Godine 1944. Staljin ih je deportovao iz rodnih zemalja i nastanio ih u Otomansko carstvu, koje je u to vreme bilo u sastavu Gruzijske Sovjetske Socijalističke Republike.
Pridružili su se drugim narodima deportovanim u Centralnu Aziju, uključujući krimske Tatare, Povolške Nemce, Čečene i Inguše.
Same deportacije su bile izuzetno okrutne, sa čitavim zajednicama koje su utovarene u vagone za stoku i poslate na višemesečna putovanja, često sa nedostatkom hrane.
Procenjuje se da je 13.000 Ahiska, od oko 80.000 stanovnika, umrlo tokom deportacija.
Kanada je, zajedno sa nekim evropskim parlamentima, od tada priznala deportacije iz 1944. godine kao genocid.
Nakon što je Staljin umro 1953. većini deportovanih manjina bilo je dozvoljeno da se vrate u svoje zemlje rođenja.
Samo ne Nemcima koji su živeli duž reke Volge, Krimski, Tatarima i Ahiskim Turci, pri čemu su ovi drugi bili primorani da ostanu u Uzbekistanskoj SSR.
Rastući nacionalizam u Sovjetskom Savezu i uznemirenost uzbekistanskih ekstremista doveli su do pogroma protiv Ahiska 1989. godine, ubivši najmanje 57 i dovodeći do njihove evakuacije od strane sovjetske vojske.
Neki su pokušali da se vrate u Gruziju, ali su ili bili primorani da se asimiliraju i izjasne kao Gruzijci ili ih je proterao Zvijad Gamsahurdija, prvi demokratski izabrani predsednik Gruzije.
Drugi Ahiski su premešteni u Nagorno-Karabag, da bi se suočile sa daljom deportacijom kada su izbile borbe u enklavi 1993. Ipak, drugi su se naselili u regionima Rusije i Ukrajine, uključujući Krasnodar, Rostov i Stavropolj.
Tokom 1990-ih, Krasnodarske vlasti koje su imale poseban animozitet prema Turcima Ahiska su odbile da ih registruju kao ruske državljane, pod izgovorom zabranjenog sistema propiske boravišnih dozvola iz sovjetskog doba.
Kao rezultat, godinama nakon toga, jedina zvanična dokumentacija od 20.000 Ahiska u Krasnodaru bili su istekli pasoši sada mrtve sovjetske države.
Da stvar bude još gora, kozačke paravojne formacije, koje je zamenila regionalna vlada, pokrenule su kampanju u stilu osvetnika da proteraju Ahiske iz Krasnodara, uključujući ilegalne provere pasoša i periodično nasilje.
Gruzijske vlasti su im takođe veoma otežale povratak i stvorile brojne pravne i kulturne prepreke.
Kao rezultat toga, Međunarodna organizacija za migracije i Stejt department SAD složili su se da premeste Ahiska u SAD u okviru programa ukidanja viza, iako je samo polovina uspela da ode pre nego što se program završio 2007.
Iako niko zaista ne zna tačno koliko je Ahiska ostaju u Rusiji, procene iz 2006. govore o 75.000.
Neprijateljske prakse razvijene u Krasnodaru od tada su se proširile na druge regione poput Rostova i Stavropolja, gde se prema Ahiskama nikada nije dobro postupalo.
Ovo uključuje napade kozačkih osvetnika, koji su sada metastazirali i postali nacionalni pokret.
U međuvremenu, Ahiske koji su se preselili u Ukrajinu nakon pogroma 1989. sada su otkrili da je njihova zemlja poprište borbi.
Rezultat je bila zajednica raspršena između Rusije, Ukrajine, Sjedinjenih Država i nekoliko drugih zemalja, a tražioci azila iz redova Ahiska mole za zaštitu.
Još je manje verovatno da će nova proruska vlada u Gruziji nego njeni prethodnici olakšati povratak neželjene zajednice, čineći Ahiske kandidatom za sumnjivo priznanje da su Putinova najkažnjenija manjina.
To je duga i tužna istorija progona, kao i čista loša sreća. Odsečeni i zabranjeni od svoje domovine predaka, jedina održiva budućnost ovih ljudi je u Sjedinjenim Državama i drugim zapadnim zemljama.
Treba im ponuditi pomoć i toplu dobrodošlicu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
