Staljin „odbija“ da umre

Tadašnji zapovednik Kremaljske garde Fedor Konev u svojim memoarima piše da su vojnici iskopali grob odmah iza mauzoleja, uz same zidine Kremlja, na Stazi sovjetskih heroja.

Ipak, sovjetski diktator, odgovoran za smrt miliona Sovjeta, kao da odbija da umre i bude sahranjen, piše u svojoj kolumni Andrej Kolesnikov politikolog i saradnik moskovskog Centra Karnegi. Ukazuje da je prema istraživanju Centra Levada iz maja ove godine 56 odsto Rusa označilo Staljina kao „velikog lidera“, što je dvostruko više nego 2016. Dodaje da je nevolja u tome „ što je panteon sovjetskih bogova bio zastareo još pre dana perestrojke, ali ga nisu zamenili nikakvi novi heroji“. Uvek postoji predsednik Vladimir Putin, ali čak je i on, ističe Kolesnikov, poslednjih godina izgubio polovinu podrške građana kao velika istorijska ličnost.

Tako je 2017.  32 odsto ispitanika smatralo da je Putin najistaknutija ličnost u ruskoj istoriji, uz pesnika Aleksandra Puškina, a nadmašio ih je samo Staljin. Sada, sa 15 odsto glasova, Putin tek ulazi u prvih pet, iza Petra Velikog i ispred Jurija Gagarina, prvog čoveka u svemiru.

Stavovi o Staljinu u Rusiji su suštinski povezani sa pobedom Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu, napominje Kolesnikov, period koji je, kaže, postao „sveti kamen temeljac modernog ruskog identiteta“. Sada ruske elite privatizuju tu pobedu da bi učvrstile položaj vladajućeg režima, smatra ruski politikolog, dodajući da je ruski parlament usvojio novi zakon kojim je zabranjeno izjednačavati ratne akcije Sovjeta sa nacističkom Nemačkom. Ovog meseca Putin je potpisao dokument kojim se, takođe, zabranjuje negiranje „odlučujuće uloge“ sovjetskog naroda u pobedi nad fašizmom.

„Ljudima izvan Rusije moglo bi izgledati krajnje šokantno i nerazumljivo da Staljinova popularnost raste takvim tempom“, navodi Kolesnikov. Ipak to je, dodaje, sasvim prirodna posledica „politike i istorijske amnezije, koju sponzoriše ruska država i doslovnog prekrajanja istorije“.  Čak i događaji koji nikada nisu bili predmet ideološke ili činjenične rasprave, smatra Kolesnikov, odjednom počinju da se osporavaju.

Pre samo nekoliko godina, ideja o državnoj novinskoj agenciji koja dovodi u pitanje dobro poznate činjenice o pokolju u Katinu – u kojem su Sovjeti streljali hiljade poljskih oficira – bila bi nemoguća: činilo se da su dani optuživanja Nemaca već odavno prošli. Danas se granice prihvatljivog i etički i u pogledu tretmana činjenica šire, a crvene linije se bezobrazno gaze, piše Kolesnikov u kolumni.

U drugom članku, ista državna novinska agencija opisala je vreme provedeno u zloglasnim zatvorskim logorima Gulag kao „kartu za bolji život“. Čak i u sovjetska vremena, napominje Kolesnikov, kada je istorijski diskurs bio vrlo ograničen a posedovanje ili distribucija knjige „Arhipelag Gulag“ Aleksandra Solženjicina moglo odvesti ljude u zatvor, niko se u službenim medijima ne bi usudio da donese „takvu presudu o Staljinovoj mašini za melevenje mesa: postojale su univerzalne etičke granice“.

Rezultati uvođenja ove pojednostavljene verzije istorije u masovnu svest najbolje se mogu videti u tome kako Rusi doživljavaju najvažniji događaj za njih u istoriji: Drugi svetski rat. Legitimizovanje aktuelnog političkog režima i jedinstvo većine nacije uglavnom se oslanjaju na sećanje na rat. Sam Putin je efikasno rehabilitovao tajni protokol pakta Molotov-Ribentrop, u kojem su se Sovjetski Savez i nacistička Nemačka dogovorili da podele međusobno Istočnu Evropu, tako da u zvaničnoj verziji to nije bilo ništa manje nego „diplomatski trijumf za Sovjetski Savez“.

Epizoda koja je za sovjetske ideologge i istoričare bila sramota i  koju su sovjetski lideri, uključujući Mihaila Gorbačova do poslednjeg negirali i pokušavali da sakriju, sada je postala ponos rukovodstva.

Pored toga, raširena je ideja, kaže Kolesnikov, da je Crvena armija bila „zaslepljena“ iznenadnom invazijom nacističke Nemačke i da se Sovjetski Savez nije pripremio za rat kako bi izbegao provokacije Nemačke. „Zapravo, nemački napad uopšte nije iznenadio, a strah od provociranja nacista bio je Staljinova paranoja – iako ga to nije sprečilo da se na svoj poseban način pripremi za rat. Zaista, Staljinove pripreme pokazale bi se pogubnim za Sovjetski Savez“.

Pre 16 godina, upućuje Kolesnikov, 40 odsto ispitanika smatralo je da je vođstvo Crvene armije desetkovano Staljinovim čistkama. Ove godine, kaže, samo se 17 odsto ispitanika složilo sa istom izjavom. Ova razlika u procentima predstavlja zapanjujuću degradaciju znanja Rusa o njihovoj istoriji, smatra Kolesnikov. Dodaje, da na kraju krajeva, one koji najviše rade na očuvanju uspomene na represiju – NVO Memorijal – država je označila kao „strane agente“. Kada su ih pitali za mišljenje o projektu Memorijala „Poslednja adresa“ u kojem su spomen-ploče postavljene na zgradama u kojima su živele žrtve represije, 17odsto anketiranih Rusa izrazilo je negativan stav. Najčešći razlozi su bili – „grade će izgledati poput groblja“, „ne vidim poentu“ i „ne treba nam takva vrsta sećanja“.

Ruse ujedinjuje Staljin, koga 56 odsto ispitanika smatra odličnim vođom i prema kome poštovanje neprestano raste – sa 21 odsto 2012. na 45 odsto ove godine. Kolesnikov to tumači tezom – da „kako raste razočarenje u Putina, ljudi se vraćaju na poznatu figuru ratnog vođe“. Dodaje da u nedostatku savremenih heroja, “Staljin zasenjuje sve najvažnije istorijske događaje dvadesetog veka, simbolično nadoknađujući neuspehe i poraze poslednjih godina“. U Rusiji, zaključuje, „ne može biti modernizacije bez destaljinizacije“.