„Sankcije grizu Rusiju“: Stiven Blank u analizi za CEPA

Iako je Kremlj uložio resurse u izgradnju ratne ekonomije i očigledno povećao ekonomsku proizvodnju 2023. ostaje činjenica da mere usmerene protiv Kremlja zaista deluju i da su funkcionisale otkako je zemlja postala najsankcionisanija zemlja na svetu 2022.

Istina je da je zaključavanje velike zemlje sa obimnim prirodnim resursima je posao koji je u toku i koji vremenom dobija efekte. Sada imamo dokaze upravo o tome.

Endrju Fink i ja smo pisali o ovom problemu početkom ove godine, fokusirajući se na uticaj na rusku proizvodnju, o malo zapaženom dokumentu američke vlade koji je izdat neposredno pre Božića.

Odluka o odobrenju sankcija doneta izvršnim nalogom predsednika 22. decembra dala je Kancelariji za kontrolu inostranih sredstava američkog trezora (OFAC) značajno proširena ovlašćenja za sprovođenje protiv stranih finansijskih institucija koje pomažu Rusiji.

Kao rezultat toga, glavni ruski kupci nafte – Indija, Kina, Turska i UAE – nedavno su pojačali poštovanje sankcija u svojim bankama u vezi sa isplatama Rusiji za isporuku energenata, što je žila kucavica ruske ratne ekonomije – čime je Moskva lišena značajnih prihoda.

To se uglavnom dogodilo zato što su shvatili da su američke i evropske pretnje sekundarnim sankcijama ruskim provajderima ozbiljne. Istina, to se dešava već neko vreme – kineske banke su se dosledno klonile kredita Rusiji upravo iz tog razloga.

Ali situacija se pogoršala za Putinov režim od odluke OFAC-a, prvog takvog upozorenja o sekundarnoj akciji protiv ruskih finansijskih saradnika.

Čak i banke koje još plaćaju Rusiji nameću duga odlaganja.

Kremlj kaže da je ovo izazvalo „određene probleme“ – učtiv način da se prizna bol.

Zašto se onda mnogi žale ili radosno tvrde da sankcije nisu uspele?

Postoje dva fundamentalna razloga za ovu tvrdnju, osim direktnih ruskih simpatija ili spremnosti da se dezinformacije prihvate kao istina.

To su neuspeh da se shvati šta sankcije mogu, a šta ne mogu da urade, i drugo, sveukupni neuspeh Zapada da artikuliše pobedničku strategiju – ili bilo koju strategiju za svoju politiku u vezi sa Ukrajinom.

Očigledno je da Putin i podređeni režimu imaju sve razloge da govore o snazi ruske ekonomije.

U stvari, Rusiji je pomogla koalicija prijatelja i oportunista poput Kine, Jermenije, država Centralne Azije i Turske da zaobiđe mere koje je nametnuo demokratski svet, zajedno sa masovnim pribegavanje transakcijama u kriptovalutama i korišćenju brodova duhova.

Ipak, njeni problemi postaju sve akutniji.

Ekonomija je u velikoj meri previše zavisna od izvoza energije, koja je izuzetno osetljiva na ekonomske napade (posebno sa daljim merama OFAC-a protiv flote duhova koja prevoze naftu) i Irana za rakete, bespilotne letelice, pa čak i artiljerijske granate.

Štaviše, opsežna pomoć Kine i podrška ruskim ratnim naporima sada izazivaju pretnje SAD značajnim daljim akcijama.

To takođe signalizira rastuću zavisnost Kremlja od Kine, što je u suprotnosti sa čitavim raison d’etre ruske bezbednosne politike, odnosno potvrđivanjem njenog suvereniteta i navodnih prava velike sile.

Ipak, ima još mnogo toga da se uradi.

Previše evropskih vlada i dalje ne želi da napusti svoju dugotrajnu energetsku zavisnost od ruske nafte, gasa ili tečnog prirodnog gasa (LNG). Zaista, ruski LNG izvoz u Evropu je porastao od početka rata.

Možda je postojala potreba da se tolerišu takva kršenja neposredno nakon početka rata u Ukrajini kada su Evropljani bili suočeni sa mogućnošću smrzavanja u svojim domovima, ali više ne.

SAD, zajedno sa afričkim zemljama poput Alžira, kao i Azerbejdžan i Katar, sve su povećale izvoz u Evropu i još takvih poslova je u planu.

Ovo je savršeno vreme za jačanje pritiska.

Da bi sankcije funkcionisale kako je predviđeno, one moraju biti nametnute ne samo kao instrument osmišljen da osakati ruske ratne tetive i da odvrati druge da joj pomognu, već i kao jedan element sveobuhvatne ratno-pobedničke strategije.

Sankcije ne mogu zameniti strategiju, kao što je do sada bio slučaj, jer same po sebi nisu dovoljne.

Tek kada se mere integrišu u višedimenzionalnu strategiju koja uključuje blagovremeno i redovno snabdevanje Ukrajine oružjem, ekonomsku i političku podršku, zajedno sa odlučnom kontraofanzivom protiv ruskih informacionih i subverzivnih aktivnosti širom Zapada, sankcije će ispuniti svoju navedenu svrhu.

Iz tog razloga, napori Bajdenove administracije da ograniči Ukrajinu da cilja na ruska ekonomska postrojenja – poput rafinerija nafte – da Rusija ne uzvrati ili eskalira, odaju uzrok ukrajinske pobede.

Louis de Saint-Just, francuski revolucionar, proglasio je da oni koji prave revoluciju u pola koraka samo kopaju sebi grob.

Kakve god da su zasluge njegove izjave za revolucionare, one se svakako odnose na rat.

I krajnje je vreme da to shvatimo.