Stiven Kotkin: Postoji mogućnost prevrata u Putinovoj palati

Kotkin je autor remek dela biografije Josifa Staljina. Do sada je objavio dva toma – “Paradoksi moći, 1878-1928”, koji je bio finalista za Pulicerovu nagradu, i “Čekajući Hitlera, 1929-1941”. Treći tom će voditi priču kroz Drugi svetski rat; Staljinova smrt, 1953; i totalitarno nasleđe koje je oblikovalo ostatak sovjetskog iskustva koristeći prednosti davno zabranjenih arhiva u Moskvi i šire.

Rat Rusije u Ukrajini, prema rečima ovog uglednog istoričara, nije odgovor na akcije Zapada. U Rusiji, kaže, postoje unutrašnji procesi koji objašnjavaju gde smo mi danas.

“Rekao bih da nas je proširenje NATO-a stavilo na bolje mesto da se nosimo sa ovim istorijskim obrascem u Rusiji koji danas ponovo vidimo. Gde bismo sada bili da Poljska ili baltičke države nisu u NATO? Oni bi bili u istom limbu, u istom svetu u kome je Ukrajina. U stvari, članstvo Poljske u NATO je učvrstilo kičmu Alijanse. Za razliku od nekih drugih članica, Poljska je mnogo puta bila u sukobu sa Rusijom.

Jedan od argumenata koji sam izneo u svojoj knjizi o Staljinu bio je da je to što on bio diktator, zadužen za rusku moć u svetu u tim okolnostima i u tom vremenskom periodu, učinilo Staljina onim što je on bio, a ne obrnuto. Drugim rečima, postoji ličnost, koja se ne može poreći, ali postoje i strukturni faktori koji oblikuju ličnost.

Rusija je, ukazuje, izuzetna civilizacija: u umetnosti, muzici, književnosti, plesu, filmu.

Istovremeno, Rusija oseća da ima “posebno mesto” u svetu, posebnu misiju. Ali, njene sposobnosti nikada nisu odgovarale njegovim težnjama jer je Zapad uvek bio moćniji.

U pokušaju da pariraju Zapadu ili bar upravljaju razlikom između Rusije i Zapada, oni pribegavaju prinudi. Oni koriste veoma teški državocentrični pristup da pokušaju da poguraju zemlju napred i naviše kako bi, vojno i ekonomski, ili parirali Zapadu ili se takmičili sa njim.

I to jedno vreme funkcioniše, ali vrlo površno. Rusija ima uspon ekonomskog rasta, gradi svoju vojsku, a onda, naravno, udara u zid. Zatim ima dug period stagnacije gde se problem pogoršava. Sam pokušaj rešavanja problema pogoršava problem, a jaz sa Zapadom se širi.

Zapad ima tehnologiju, ekonomski rast i jaču vojsku.

Najgori deo ove dinamike u ruskoj istoriji jeste spajanje ruske države sa ličnim vladarom. Umesto da dobiju jaku državu koju žele, da guraju i teraju Rusiju na najviši nivo, dobijaju personalistički režim.

Oni dobijaju diktaturu, koja obično postaje despotizam. Oni su već neko vreme u ovoj škripci jer ne mogu da se odreknu tog osećaja izuzetnosti, te težnje da budu najveća sila, ali ne mogu da pariraju tome u stvarnosti.

*Šta je putinizam? To nije isto što i staljinizam. To svakako nije isto što i Kina Si Đinpinga ili režim u Iranu. Koje su njegove posebne karakteristike i zašto bi ga te posebne karakteristike navele da želi da izvrši invaziju na Ukrajinu, što se čini izuzetno glupim, a kamoli brutalnim činom?

Rat je obično pogrešna procena. Zasnovan je na pretpostavkama koje se ne poklapaju, stvarima za koje verujete da su istinite ili želite da budu istinite. Naravno, ni ovo nije isti režim kao Staljinov ili carski.

Došlo je do ogromnih promena: urbanizacija, viši nivoi obrazovanja. Svet spolja je transformisan. I to je šok. Šok je da se toliko toga promenilo, a ipak još uvek vidimo ovaj obrazac od kojeg ne mogu da pobegnu.

Imate autokratu na vlasti – ili čak sada despota – koji potpuno sam donosi odluke. Da li dobija informacije od drugih? Možda. Ne znamo kako izgleda iznutra. Da li obraća pažnju? Ne znamo. Da li mu donose informacije koje on ne želi da čuje? To izgleda malo verovatno.

Da li misli da zna bolje od svih ostalih? To izgleda vrlo verovatno. Da li veruje sopstvenoj propagandi ili sopstvenom konspirativnom pogledu na svet? To takođe izgleda verovatno. Ovo su pretpostavke. Vrlo malo ljudi razgovara sa Putinom, bilo Rusi iznutra ili stranci.

I tako mislimo, ali ne znamo, da on ne dobija punu paletu informacija. On dobija ono što želi da čuje. U svakom slučaju, veruje da je superiorniji i pametniji. Ovo je problem despotizma. Zato je despotizam, ili čak samo autoritarizam, svemoćan i trošan isto vreme.

Despotizam stvara okolnosti sopstvenog potkopavanja. Informacije se pogoršavaju. Ulizice postaju sve brojnije. Korektivnih mehanizama je sve manje. I greške postaju mnogo posledičnije.

Putin je verovao, izgleda, da Ukrajina nije stvarna država, a da ukrajinski narod nije pravi narod, da je sa Rusima jedan narod.

Verovao je u ono što mu je rečeno ili je želeo da veruje o svojoj vojsci, da je modernizovana do te mere da može da organizuje ne vojnu invaziju već munjevit udar, da za nekoliko dana zauzme Kijev, postavi marionetsku vladu ili natera aktuelnu vladu i predsednika da potpišu neke papire.

Ali razmislite o Praškom proleću, avgusta 1968. Leonid Brežnjev je poslao tenkove Varšavskog pakta da zaustavi „socijalizam sa ljudskim licem“, komunistički reformski pokret Aleksandra Dubčeka. Brežnjev je stalno govorio Dubčeku: Prestani. Ne radi to.

Uništavate komunizam. I, ako ne prestanete, mi ćemo ući. Brežnjev dolazi, a oni vraćaju Dubčeka i druge čehoslovačke lidere u Moskvu. Oni nemaju lutkarski režim za instaliranje. U Kremlju, Brežnjev pita Dubčeka, nakon što je poslao tenkove i uhvatio ga, šta da rade sada?

Izgleda smešno, i bilo je smešno. Ali, naravno, to je bilo zasnovano na pogrešnim procenama i nesporazumima. I tako su Dubčeka poslali nazad u Čehoslovačku, a on je ostao na vlasti do aprila 1969. nakon što su tenkovi ušli da razbiju Praško proleće.

Još jedan primer je ono što se dogodilo u Avganistanu 1979. Sovjetski Savez nije izvršio invaziju na Avganistan. Izvršio je državni udar u Avganistanu, poslavši specijalne snage u glavni grad Kabul.

Ubio je avganistansko rukovodstvo i postavio marionetu, Babraka Karmala, koji se krio u egzilu u Čehoslovačkoj. Bio je to pun uspeh jer su sovjetski specijalci bili zaista dobri. Ali, naravno, odlučili su da im je za novi režim potrebno malo obezbeđenja u Avganistanu. Tako su poslali sve vrste vojnih pukova i završili sa pobunom i desetogodišnjim ratom koji su izgubili.

Sa Ukrajinom, imamo pretpostavku da bi to mogla biti uspešna verzija Avganistana, a nije. Pokazalo se da je ukrajinski narod hrabar; spremni su da se odupru i umru za svoju zemlju. Očito, Putin u to nije verovao.

Ali ispostavilo se da Zelenski, koji je pre rata imao dvadeset pet odsto podrške, što je bilo potpuno zasluženo, sada ima devedeset odsto. Ispostavilo se da ima petlju. On je neverovatno hrabar. Najveće iznenađenje za Putina, naravno, bio je Zapad. Sve gluposti o tome kako je Zapad dekadentan, Zapad je gotov, Zapad je u padu, kako je to multipolaran svet i uspon Kine, itd: sve se to pokazalo kao glupost.

Hrabrost ukrajinskog naroda i hrabrost i pamet ukrajinske vlade i njenog predsednika Zelenskog podstakli su Zapad da se seti ko je. I to je šokiralo Putina!

Kako definišete „Zapad“?

Zapad je niz institucija i vrednosti. Zapad nije geografsko mesto.

Rusija je evropska, ali nije zapadna. Japan je zapadni, ali nije evropski. „Zapadni“ znači vladavinu prava, demokratiju, privatnu svojinu, otvorena tržišta, poštovanje pojedinca, različitost, pluralizam mišljenja i sve druge slobode koje uživamo, a koje ponekad uzimamo zdravo za gotovo.

Ponekad zaboravimo odakle su došli. Ali to je ono što Zapad jeste. A taj Zapad, koji smo širili devedesetih, po mom mišljenju kako treba, kroz širenje Evropske unije i NATO, sada je oživeo i suprotstavio se Vladimiru Putinu na način na koji ni on ni Si Đinping nisu očekivali.

Ako ste pretpostavili da će Zapad samo da propadne, jer je bio u opadanju i bežao je iz Avganistana; ako ste pretpostavili da ukrajinski narod nije bio stvaran, da nije bio nacija; ako ste pretpostavili da je Zelenski samo TV glumac, komičar, Jevrejin koji govori ruski iz istočne Ukrajine – ako ste sve to pretpostavili, onda ste možda mislili da možete zauzeti Kijev za dva ili četiri dana. Ali te pretpostavke su bile pogrešne.

Putin je došao na vlast pre dvadeset i tri godine, a bilo je ličnosti zvanih oligarsi iz Jeljcinovih godina, njih osam ili devet. Oni koji su zabadali nos u politici, poput Mihaila Hodorkovskog, kažnjeni su, poslati u zatvor. Drugi su napustili zemlju sa što je moguće više svog bogatstva. Ali i dalje pričamo o oligarsima. Kakva je priroda režima i ljudi koji su mu lojalni? Ko je važan?

To je vojno-policijska diktatura. To su ljudi koji su na vlasti. Pored toga, ima briljantnu grupu ljudi koji vode makroekonomiju. Centralna banka, ministarstvo finansija, svi se vode na najvišem profesionalnom nivou. Zato Rusija ima ovu makroekonomsku tvrđavu, ove devizne rezerve, fond za “crne dane“.

Ima razumnu inflaciju, veoma izbalansiran budžet, veoma nizak državni dug – dvadeset posto BDP-a, najniži od svih velikih ekonomija.

Imao je najbolji makroekonomski menadžment.

Dakle, imate nadležnu vojno-policijsku diktaturu, sa makroekonomskim timom koji vodi vašu fiskalnu, vojnu državu. Ti ljudi se nadmeću oko toga ko će imati prednost. Za makroekonomsku stabilnost, za ekonomski rast, potrebni su pristojni odnosi sa Zapadom.

Ali, za vojnobezbednosni deo režima, koji je dominantan deo, Zapad je vaš neprijatelj, Zapad pokušava da vas potkopa, pokušava da sruši vaš režim u nekoj vrsti takozvane obojene revolucije. Ono što se dogodilo je da se ravnoteža između tih grupa više pomerila u korist ljudi iz vojne bezbednosti – nazovimo to razbojničkim delom režima.

I, naravno, odatle potiče i sam Putin.

Oligarsi nikada nisu bili na vlasti pod Putinom. Podrezao im je krila. Oni su radili za njega. Ako ne rade za njega, mogli bi izgubiti svoj novac.

Preuredio je ležaljke. Dao je novac. Dozvolio je eksproprijaciju sopstvenih oligarha, ljudi koji su odrasli uz njega, koji su se sa njim bavili džudom.

Ljudi koji su bili u KGB sa njim u Lenjingradu u to vreme, ili u postsovjetskom Sankt Peterburgu – ti ljudi su postali oligarsi i eksproprisali imovinu da bi živeli svetskim životom. Neki od ljudi iz rane Jeljcinove ere su ili eksproprisani, pobegli ili su proterani. Putin je izgradio režim u kome je privatna svojina ponovo zavisila od vladara.

Svi su to znali. Ako nisu znali, naučili su lekciju na teži način.

Nažalost, ovo je ohrabrilo sve ljude u režimu da počnu da kradu tuđe poslove i imovinu. Postalo je neka vrsta besplatnog za sve. Ako je to bilo dovoljno dobro za Putina i njegove prijatelje, dovoljno je dobro za mene kao guvernera provincije Podunk.

Režim je postajao sve korumpiraniji, sve manje sofisticiran, sve manje pouzdan, sve manje popularan. Izdubilo se. To je ono što se dešava sa diktaturama.

*Ali takvim ljudima i takvom režimu, čini mi se, bilo bi stalo pre svega do bogatstva, do visokog života, do moći. Zašto bi ih bilo briga za Ukrajinu?

Nije jasno da li to rade. Govorimo, najviše, o šest ljudi, a svakako o jednoj osobi kao donosiocu odluka. Ovo je stvar sa autoritarnim režimima: oni su užasni u svemu. Ne mogu da nahrane svoj narod. Oni ne mogu da obezbede sigurnost za svoje ljude.

Oni ne mogu da obrazuju svoj narod.

Ali oni moraju da budu dobri samo u jednoj stvari da bi preživeli. Ako mogu da poreknu političke alternative, ako mogu da nateraju svu opoziciju u egzil ili zatvor, mogu da prežive, ma koliko bili nesposobni, korumpirani ili užasni.

*Šta objašnjava „popularnost“ autoritarnog režima poput Putinovog?

Imaju priče da ispričaju. A, kao što znate, priče su uvek moćnije od tajne policije. Da, imaju i tajnu policiju i redovnu policiju, i, da, oni su ozbiljni ljudi i strašni su u onome što rade onima koji protestuju protiv rata, stavljajući ih u samice.

Ovo je ozbiljan režim, ne treba ga shvatiti olako. Ali oni imaju priče.

Priče o ruskoj veličini, o oživljavanju ruske veličine, o neprijateljima u zemlji i neprijateljima u inostranstvu koji pokušavaju da zadrže Rusiju. A oni mogu biti Jevreji ili Džordž Soroš ili MMF i NATO. Oni mogu biti svakojaki neprijatelji koje jednostavno skinete sa police, poput knjige.

Mi o cenzuri razmišljamo kao o potiskivanju informacija, ali cenzura je i aktivna promocija određenih vrsta priča koje će odjeknuti u narodu. Težnja da se bude velika sila, težnja da se izvrši specijalna misija u svetu, strah i sumnja da autsajderi pokušavaju da ih uhvate ili obore: to su priče koje funkcionišu u Rusiji.

Nisu za svakoga. Znate mnoge Ruse koji to ne prihvataju i znaju bolje. Ali Putinova verzija je moćna i oni je promovišu u svakoj prilici.

*Zapad je odlučio da ne ratuje sa Rusijom, da ne uvodi zonu zabrane letova. Ekonomske sankcije su se pokazale sveobuhvatnijim i moćnijim nego što su ljudi očekivali pre nekoliko nedelja. Ali čini se da će ljudi protiv kojih su najdirektnije usmerene moći da ih apsorbuju.

Sankcije su oružje koje koristite kada ne želite da vodite vrući rat jer se suočavate sa nuklearnom silom. Jedna je stvar bombardovati zemlje na Bliskom istoku koje nemaju nuklearno oružje; druga je stvar razmišljati o bombardovanju Rusije ili Kine u nuklearnom dobu. Razumljivo je da su ekonomske sankcije, uključujući i one zaista moćne, alat za kojim posežemo.

Još ne znamo kako će sankcije funkcionisati. Sankcije često nanose najveći bol civilnom stanovništvu. Režimi ponekad mogu da prežive sankcije jer mogu samo više da kradu iznutra.

Najveće i najvažnije sankcije se uvek odnose na transfer tehnologije. U pitanju je izgladnjivanje visoke tehnologije. Ako im vremenom, preko Odeljenja za trgovinu, uskratite softver, opremu i proizvode američke proizvodnje, što utiče na skoro svaku važnu tehnologiju na svetu, a imate metu i sprovodiv mehanizam za to, možete povrediti ovaj režim i stvoriti tehnološku pustinju.

*Videli smo šta su ruske snage uradile Groznom 1999-2000; videli smo šta su uradili Alepu. Za Rusiju, ako preciznost ne funkcioniše, oni će desetkovati gradove. To je ono što sada vidimo u Harkovu i drugim delovima Ukrajine. I tek je počelo, potencijalno.

Rusija ima mnogo oružja koje još nisu upotrebili, ali ovde postoji nekoliko faktora. Pre svega, Ukrajina u ovom ratu dobija samo na Tviteru, a ne na bojnom polju. Oni ne dobijaju ovaj rat. Rusija veoma dobro napreduje na jugu, koje je izuzetno vredno mesto zbog mora i luka.

Oni napreduju na istoku. Ako se južna i istočna napredovanja sretnu, oni će opkoliti i odseći glavne snage ukrajinske armije. Ono što je do sada propao je pokušaj Rusije da munjevito zauzme Kijev.

Inače, njihov rat se dobro odvija. Prošlo je samo nekoliko nedelja; ratovi traju mnogo duže.

Evo nekih razmatranja: posle tri ili četiri nedelje rata, potrebna vam je strateška pauza. Morate da prepravite svoj oklop, dopunite svoje skladišta municije i goriva, popravite svoje avione. Morate da unesete rezerve. Uvek postoji planirana pauza nakon otprilike tri do četiri nedelje.

Ako Kijev može da izdrži tu pauzu, onda bi potencijalno mogao da izdrži i duže od toga, jer se može ponovo snabdevati dok se Rusi snabdevaju tokom pauze. Štaviše, najveći i najvažniji faktor je da Rusija ne može uspešno da okupira Ukrajinu. Oni nemaju razmere snaga. Oni nemaju potreban broj administratora niti saradnju stanovništva. Oni još nemaju ni kvislinga.

Razmislite o svim onim Ukrajincima koji bi i dalje pružali otpor. Nacisti su došli u Kijev, 1940. Zauzeli su sve luksuzne hotele, ali su danima kasnije te hoteli počeli da dižu u vazduh. Bili su zarobljeni. Ako ste administrator ili vojni oficir u okupiranoj Ukrajini i naručite šolju čaja, hoćete li da ispijete čaj?

Da li želite da uključite paljenje u svom automobilu? Hoćete li upaliti svetlo u svojoj kancelariji? Sve što je potrebno je nekoliko atentata da bi se poremetila cela okupacija.

*Znamo priču o tome kako su ljudi oko njega ubili cara Pavla I. Hruščov je svrgnut i zamenjen, na kraju, Brežnjevom. Da li pod Putinom postoji mogućnost dvorskog puča?

Uvek postoji mogućnost prevrata u palati. Ovde ima par pitanja. Jedna je da Zapad radi prekovremeno da bi namamio prebeg.

Želimo da visoki bezbednosni zvaničnik ili vojni oficir uđe u avion i odleti za Helsinki, Brisel ili Varšavu i održi konferenciju za štampu i kaže: “Ja sam taj I takav general i radio sam u Putinovom režimu i ja se protivim ovom ratu i protivim se ovom režimu. A evo kako izgleda unutrašnjost tog režima.”

U isto vreme, Putin radi prekovremeno da spreči bilo kakvo takvo prebegavanje, dok naše obaveštajne službe rade prekovremeno da bi privukle upravo takav prebeg – ne kulturnih ličnosti, ne bivših političara, već sadašnjih bezbednosnih i vojnih zvaničnika unutar režima.

To se dogodilo pod Staljinom, kada je general Genrih Ljuškov iz tajne policije prebegao Japancima 1938, sa Staljinovim vojnim i bezbednosnim podacima. On ga je osudio na konferenciji za novinare u Tokiju.

Dakle, sada gledamo Moskvu. Kakva je tamo dinamika sa režimom?

Morate zapamtiti da ovi režimi praktikuju nešto što se zove „negativna selekcija“. Promovišećete ljude da budu urednici, i angažovaćete pisce, jer su talentovani; ne plašite se ako su genijalci.

Ali, u autoritarnom režimu, oni to ne rade. Zapošljavaju ljude koji su malo, kako kažu na ruskom – tupoi- ne baš pametni. Oni ih angažuju upravo zato što neće biti previše kompetentni, previše pametni, da organizuju državni udar protiv njih.

Putin se okružuje ljudima koji možda nisu namerno najoštriji alat u fioci.

To čini dve stvari. To mu omogućava da se oseća sigurnije, kroz svu svoju paranoju, da nisu dovoljno pametni da ga sruše.

Ali to takođe umanjuje moć ruske države jer imate građevinskog predradnika koji je ministar odbrane Sergej Šojgu, a on je Putina hranio raznim glupostima o tome šta će da urade u Ukrajini. Negativna selekcija štiti vođu, ali takođe podriva njegov režim.

Ali, opet, nemamo pojma šta se dešava unutra. Čujemo čavrljanje.

Postoji mnogo neverovatnih obaveštajnih podataka koje prikupljamo, što plaši Kineze, tera ih da se zabrinu. Ali čavrljaju ljudi koji nemaju puno vremena za suočavanje sa Putinom, govoreći o tome kako bi on mogao biti lud. Uvek, kada pogrešno izračunate, kada su vaše pretpostavke loše, ljudi misle da ste ludi. Putin se pravi da je lud da bi nas uplašio i da bi dobio snagu.

*Mislite li da je to slučaj sa ovom nuklearnom pretnjom?

Mislim da nema sumnje da je to ono što on pokušava da uradi. Problem je u tome što ne možemo pretpostaviti da je to blef. Ne možemo pretpostaviti da je to poza ludosti, jer on ima sposobnost; može da pritisne dugme.

Mogu li Sjedinjene Države i NATO pomoći da se iznađe način za Rusiju da okonča ovu užasnu i ubilačku invaziju pre nego što postane još gora?

Ovde imamo neke opcije. Jedna opcija je da razbije Ukrajinu: ako ja to ne mogu imati, niko je ne može imati, a on Ukrajini radi ono što je učinio Groznom (Čečenija) ili Siriji. To bi bio neverovatan, tragičan ishod. To je put kojim sada idemo.

Čak i ako Ukrajinci uspeju u svojoj pobuni, u svom otporu, biće bezbroj smrti i razaranja. Potreban nam je način da izbegnemo takav ishod.

To bi značilo da se katalizuje proces uključivanja Putina u razgovore sa, recimo, predsednikom Finske, kojeg poštuje i dobro poznaje, ili izraelskim premijerom, koji je bio u kontaktu sa njim; manje verovatno, sa kineskim rukovodstvom, sa Si Đinpingom.

Neko da ga angažuje u nekoj vrsti procesa u kojem nema maksimalističkih zahteva i čeka vreme, da se stvari dogode na terenu, koje menjaju sliku o tome šta on može da uradi.

Nije da se ne trudimo. Finci poznaju Rusiju bolje od bilo koje zemlje na svetu. Izrael je još jedna dobra opcija, potencijalno, u zavisnosti od toga koliko se Naftali Benet pokaže veštim. A onda Kina, daleko od toga, gde plaćaju visoku cenu i njihova elita ispod Si Đinpinga to razume.

Sada postoji dosta zabrinutosti unutar kineske elite, ali Si Đinping je glavni i ima lični odnos sa Putinom. Si se ubacio u vezu sa Putinom. Ali koliko dugo će to trajati zavisi od toga da li će Evropljani početi da kažnjavaju Kineze.