Sto godina od neuspelog puča Adolfa Hitlera: Šta se tačno desilo i koje lekcije treba da izvučemo danas?

Ono što se događalo 8. i 9. novembra 1923. bila je prekretnica u Hitlerovom usponu. Iako je državni udar propao, on je na odlučujući način obeležio kasniji tok nemačke istorije, a time i sve ono što se nakon toga događalo u 20. veku.

Adolf Hitler je pre tačno sto godina bio samo jedan od brojnih ekstremističkih političara u tadašnjoj Nemačkoj i samo su retki mogli da naslute da bi u roku od desetak godina njegova nacionalsocijalistička partija mogla da preuzme vlast u zemlji, da će oni Evropu da gurnu u novi svetski rat i da pobiju milione Jevreja i pripadnika drugih manjina.

Sudbonosni dan u Minhenu

Hitler je 1923. u svojoj glavi već imao plan o tome, barem delimično. Plan o tome šta će se događati kasnije. U večernjim satima 8. novembra doveo je oko 2.000 svojih pristalica u minhensku pivnicu Birgerbrojkeler. U tom lokalu okupili su se članovi bavarske vlade i brojne druge poznate ličnosti, kako bi obeležili godišnjicu „Novembarske revolucije“ iz 1918. zbog koje je car Vilhelm abdicirao i nakon koje je u Nemačkoj proglašena republika.

Hitler se nadao da će okupljeni gosti da podrže njegove planove o državnom udaru. I ta njegova nada nije bila bez osnova. Bavarska je bila u svađi s vladom u Berlinu. Uticajni ljudi iz redova vojske imali su simpatije za Hitlera, recimo Gustav Riter fon Kar, koji je u to vreme (i zbog uvođenja vanrednog stanja) Bavarskom vladao praktično kao diktator – i koji je takođe planirao državni udar.

Da je Hitlerov puč tada uspeo u Bavarskoj, on bi uz pomoć tih krugova mogao da računa da će pokrenuti marš na Berlin, kako bi svrgnuli mladu parlamentarnu vajmarsku demokratiju i u Nemačkoj uveli desničarsku diktaturu.

Ali, ljudi za koje se nadao da će mu biti saveznici u zaveri, polako su počeli da se povlače iz projekta, i sve je počelo da „teče drugačije od planiranog“, kaže istoričar Volfgang Nis.

Nakon noćne okupacije minhenske pivnice, Hitler je pučiste poveo prema „Feldhernhale“, spomen-zdanju podignutom sredinom 19. veka u čast bavarske vojske. Ali, „pučisti su počeli da marširaju po centru Minhena bez konkretnog cilja“, priča Nis. Pritom su naleteli na bavarsku policiju i vojsku. U razmeni vatre s pripadnicima snaga bezbednosti poginulo je 14 pučista i četiri policajaca. Državni udar je propao.

Hitler je bio lakše ranjen u tom sukobu, a nekoliko dana kasnije je i uhapšen. Iako je zbog veleizdaje bio osuđen na petogodišnju kaznu zatvora, on je na uslovnu slobodu izašao već godinu dana nakon pokušaja puča – „zbog dobrog vladanja“.

Savršeni preduslovi za puč

Iako je Hitler 1923. bio neuspešan s pokušajem državnog udara, on je zbog tadašnjih događaja imao osećaj da je bio u pravu. Tokom služenja zatvorske kazne počeo je da piše svoje čuveno i zloglasno propagandno delo „Moja borba“ (Mein Kampf). Ta knjiga je postala svojevrsni program njegove stranke koja je počela da jača i koja je otada promenila taktiku: umesto ilegalnog, počela je da stremi legalnom preuzimanju vlasti – iznutra.

U godinama nakon puča, nacionalsocijalisti (NSDAP) počeli su da pobeđuju na izborima u čitavoj Nemačkoj, a sa svakom pobedom rastao je i broj ljudi koji su ga podržavali.

Hitlerov državni udar iz 1923. dogodio se u trenucima velike nestabilnosti u Nemačkoj. Centralna vlada u Berlinu bila je slaba, politički motivisana ubistva bila su česta pojava, a državni poredak ugrožavali su i levi i desni ekstremisti. Takođe, hiperinflacija je uništila ušteđevine ljudi, a i privredu. Stopa nezaposlenosti osetno je porasla, posebno među ratnim veteranima, ljudima koji su imali iskustva sa borbom i korišćenjem oružja.

Nemačka kapitulacija na kraju Prvog svetskog rata svima je bila sveža u pamćenju, a ona je doživljavana kao svojevrsno nacionalno poniženje. Ugovor iz Versaja nakon kraja rata, nemačku državu obavezao je na plaćanje ogromnih reparacija i dodatno je stavio so na ranu Nemaca, a osim toga uticao je i na njihov sumorni pogled na budućnost zemlje.

To je bila situacija koju neki nazivaju „buretom baruta“, situacija u kojoj su Hitler i njegovi nacisti doslovno zapalili fitilj. Pokušaj minhenskog puča nije bila nikakva istorijska slučajnost.

„Bez pomoći brojnih monarhista, reakcionarnih bivših pripadnika vojske, nacionalističkih publicista i političkih terorista u bavarskoj metropoli, Hitlerov uspon do 1923 bio bi praktično nemoguć“, ocenjuje u tekstu za „Frankfurter algemajne cajtung“ istoričar Danijel Zimens.

Lekcije za današnji svet

Opasnosti nacizma postoje i danas. Desno-populistička, a jednim delom i desno-ekstremna stranka Alternativa za Nemačku (AfD), u poslednje vreme beleži rekordnu podršku građana u anketama, a i na izborima. Na istoku Nemačke bi AfD na izborima iduće godine mogla da postane najjača politička snaga u nekoliko saveznih pokrajina.

Neki istoričari već povlače određene paralele s vremenima od pre stotinu godina. „Ako se zna šta je Nemačku pre sto godina odvelo u propast, onda se Evropa može jačati i može se sprečiti novo zlo“, kaže Juta Hofric, koja je i sama pisala o Hitlerovom puču. „I baš zato se“, dodaje, „isplati pozabaviti se 1923. godinom“.