Stoltenbergov odlazak i dilema NATO-a: Da li prepustiti vođstvo alijanse „galamdžijama“ sa istoka?

Priča o tome kako će se Jens Stoltenberg povući sa mesta generalnog sekretara NATO sama po sebi nije nova. Nekoliko nedelja pre ruske invazije na Ukrajinu, Ministarstvo finansija Norveške saopštilo je da će krajem 2022. godine Jens Stoltenberg preuzeti mesto guvernera Centralne banke Norveške.

„Od marta, sadašnja zamenica direktora banke preuzima upravljanje Centralnom bankom. Iako će od septembra postati deo kolektiva, Jens Stoltenberg će 1. decembra preuzeti direktorsku funkciju“, pisali su tada norveški mediji.

Međutim, poznati događaji u istočnoj Evropi, tačnije u Ukrajini, pokvarili su Jensu Stoltenbergu planove za nešto mirniju karijeru daleko od svetskih medija i očiju javnosti. Ruska invazija u zoru 24. februara bila je poziv na uzbunu za saveznike na Zapadu.

Rusija je morala veoma brzo i efikasno da pokaže koliko je Zapad jedinstven u podršci Ukrajini, a takav korak zahtevao je koordinaciju, donošenje hitnih odluka i odsustvo bilo kakvih, pa i najmanjih, turbulencija unutar vojno-političkih blokova.

Upravo zbog toga je pao plan o povlačenju Stoltenberga, a na sastanku 24. marta saveznici su doneli odluku da se mandat generalnog sekretara produži do kraja 2023. godine.

U međuvremenu, Stoltenberg je nastavio da obavlja svoje dužnosti. Iako izgled i stav generalnog sekretara ponekad deluje preterano birokratski, očigledno je da Saveznici imaju puno poverenje u njegov način rada.

I pored toga što članice NATO-a treba da „duvaju u istu tikvu“, jasno je, ali i sasvim prirodno, da brojne odluke mogu naići na izvesno nerazumevanje. U takvim trenucima generalni sekretar verovatno predstavlja ključnu figuru koja treba da objedini naizgled različite pozicije saveznika na Zapadu.

Sudeći po tome koliko saveznici imaju poverenja u Stoltenberga, očigledno je da Norvežanin, ma koliko izgledao zbunjeno i dosadno, više nego dobro radi ovaj posao.

Najava konačnog odlaska i potencijalnih kandidata za naslednika

Posle turbulentne 2022. godine i rata u Ukrajini, čini se da se svet, kao i sa mnogim događajima do sada, pomirio sa činjenicom da se negde, tako blizu, a tako daleko, dešavaju sukobi.

Iako saveznici u pozadini svakodnevno komuniciraju sa Ukrajincima i organizuju sastanke na kojima je planiran nastavak vojne podrške ovoj zemlji, očigledno je da će NATO ove godine svoj fokus sa Ukrajine pomeriti na unutrašnje reforme, gde će pitanje izbora novog generalnog sekretara ponovo biti u centru pažnje.

Portparolka NATO-a Oana Lungesku se pre nekoliko dana pozvala na pisanje pojedinih nemačkih medija koji su objavili informaciju da bi Stoltenberg mogao da dobije novo produženje mandata. Desna ruka Jensa Stoltenberga je u kratkom saopštenju jasno stavila do znanja da posle oktobra 2023. Stoltenberg više neće biti na čelu NATO-a.

„Mandat generalnog sekretara Jensa Stoltenberga do sada je tri puta produžen i na toj funkciji je skoro devet godina. Mandat mu ističe u oktobru i nema nameru da traži još jedno produženje“, rekao je Lungesku.

Uz informaciju da Stoltenberg uskoro i zvanično više neće biti na čelu NATO-a, zapadni mediji počeli su da spekulišu ko bi mogao da nasledi Norvežanina na ovoj, sada izuzetno važnoj, funkciji.

Prva osoba čije se ime povezivalo sa ovom funkcijom prošle godine bila je estonska premijerka Kaja Kalas. Žena koja je ispisala istoriju Estonije činjenicom da je u februaru 2021. postala prva žena na čelu ove baltičke države, pokazala se kao izuzetno sposobna političarka koja je uspela da održi vladu na okupu uprkos brojnim turbulencijama unutar koalicije, kao i krize koje pogađaju Estoniju .

„Ono što osećam je da se moje mišljenje uzima u obzir i traži. To je dobar osećaj, ali ne u odnosu na moje lično mišljenje, već na mišljenje predstavnika Estonije. Estonija je jednaka među jednakima za stolom i mislim da je ključno da smo posle 30 godina došli do tačke u kojoj naša reč vredi koliko i Francuska ili Nemačka“, rekla je Kalas tokom intervjua za estonsku javnu radiodifuziju ERR.

Tokom napada Ruske Federacije na Ukrajinu, Estonija je bila jedna od onih zemalja koja je, uz Poljsku i druge baltičke države, prva pritekla Ukrajini u pomoć, a Kalas je bio jedan od onih političara koji su se zalagali za žestok odgovor Rusiji zbog događaja u Ukrajini.

„Ne bih ništa ponudila Rusiji. Ne bih se brinula za njih trenutno, već za opstanak Ukrajine. Rusija uvek može da se vrati svojim granicama. U suprotnom, poslala bi signal svim agresorima u svetu da se napada na drugu državu isplati. Jednostavno, ne sme da se isplati i ovde se zaista ne mogu slediti imperijalistički snovi“, rekla je Kalas.

Pored Kalasove, jedna od baltičkih političarki koja se pominje kao potencijalni naslednik Stoltenberga je i premijerka Litvanije Ingrida Šimonita.

„Zvaničnici u Viljnusu tvrde da je vreme da neko iz istočnog krila NATO-a, a usput žena, postane generalni sekretar i naslednik Jensa Stoltenberga, kome je u martu produžen mandat za godinu dana do kraja septembra 2023. objavio je Fajnenšel tajms..

Kao i u slučaju Estonije, Litvanija je bila desna ruka Kijeva od prvog dana ruske invazije na Ukrajinu. Pored direktne i zvanične pomoći, Litvanci su se kao nacija pokazali izuzetno posvećeni ukrajinskoj ideji otpora Rusiji,pa su tako nemali broj puta iz ove države do sada su došle informacije o podršci građana u vidu donacija za bespilotne letjelice, municiju i niz drugih neophodnih sredstava za Ukrajinu.
„Procenjena cena opštenacionalne pomoći Litvanije Ukrajini, izbeglicama iznosi 660 miliona evra, a iznos uključuje oko 240 miliona evra vojne pomoći“, rekao je litvanski ministar odbrane krajem 2022.

Pored baltičkih zemalja, jasno je da će, kada za to dođe vreme, svoje predloge za mesto generalnog sekretara imati i druge zemlje članice NATO-a. Najveće i najmoćnije članice, poput Sjedinjenih Američkih Država, Francuske i Velike Britanije, svakako će u narednim mesecima ponuditi svoje kandidate za ovu veoma važnu funkciju. Zemlja koja je već počela da spekuliše o svom predlogu je Kanada.

Aktuelna ministarka finansija Kristija Friland izuzetno je poznata u evroatlantskim krugovima, a brojni mediji u Kanadi već su govorili o tome kako će imati podršku premijera Kanade Džastina Trudoa u trci za generalnog sektara NATO.

Jedna od zemalja koja sigurno neće ćutke posmatrati ceo proces je Poljska. Iako je Varšava u nekoj vrsti hladnog rata sa Briselom, tokom dešavanja u Ukrajini teritorija Poljske bila je glavni poligon za obuku ukrajinskih boraca i za slanje vojne i druge pomoći Kijevu.

Vi ste domaćin jedne od borbenih grupa NATO-a, trošite više od 2 odsto svog BDP-a na odbranu i ulažete u savremenu opremu“, pohvalio je Stoltenberg Poljake.

NATO se kreće ka istoku sa jednim velikim problemom

Dok će se o imenima i eventualnim naslednicima Jensa Stoltenberga još više razgovarati u narednim mesecima, evidentno je da deo javnosti, medija i visokih funkcionera smatra da novi šef NATO-a mora da bude neko iz istočnih zemalja. Evropske zemlje.

Istorija odnosa baltičkih zemalja, Poljske i Rumunije sa Ruskom Federacijom, ranije i Sovjetskim Savezom, više je nego poznata.

Tokom svih turbulencija u 20. veku, ove zemlje su bile među prvima na udaru Moskve, pa ne čudi što je odgovor ovih zemalja na ruske aktivnosti u Ukrajini bio i najbrži i najdirektniji. Generalno gledajući istoriju širenja NATO-a, kao i pogoršanje odnosa između vojno-političkog saveza i Rusije, jasno je da se vremenom fokus NATO-a pomerio sa zapada na istok.

Dok su u Hladnom ratu između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država rakete bile raspoređene u Italiji i Turskoj, u onome što mnogi nazivaju novim hladnoratovskim periodom baltičkih država, Poljska i Rumunija su postale prvi bedem odbrane od mogućih ruskih aktivnosti u ovim zemljama.

„NATO je povećao svoje vojno prisustvo u istočnom delu Alijanse kao direktan rezultat ponašanja Rusije, koje odražava obrazac agresivnih aktivnosti protiv njenih suseda i šire transatlantske zajednice. Rusija je najznačajnija i direktna pretnja bezbednosti saveznika i mira i stabilnosti u evroatlantskom području. Stvaranjem četiri multinacionalne borbene grupe veličine bataljona u Estoniji, Letoniji, Litvaniji i Poljskoj, doprinelo je povećanju aktivnosti saveznika u regionu“, saopštio je NATO na sastanku krajem prošle godine.

Međutim, dok je jačanje odbrane NATO-a pre svega kroz jačanje odbrane zemalja istočne Evrope sasvim prirodno i razumljivo, eventualno imenovanje generalnog sekretara iz ovih zemalja predstavljalo bi i mač sa dve oštrice za saveznike.

Iako je sasvim prihvatljivo da se premijeri i ministri odbrane ovih zemalja ponašaju agresivno kada je reč, pre svega, o individualnom odnosu prema Rusiji, uloga generalnog sekretara podrazumeva mnogo više balansiranja kako između saveznika tako i protiv neprijateljskih zemalja.

Odgovori saveznika na bilo koju pretnju, bilo da dolazi iz Rusije ili eventualno Kine, moraju biti jaki, ali u isto vreme dovoljno racionalni da drugoj strani uskrate još veći razlog za eskalaciju.

Upravo zbog ovoga, ali i istorije agresivnih odnosa baltičkih zemalja i Rusije, eventualno postavljanje nekoga iz ovih zemalja na čelo NATO moglo bi da predstavlja pravu glavobolju za zapadne saveznike, s obzirom na to da se postavlja pitanje koliko bi se reakcije ovih zvaničnika mogle kontrolisati.

Delovanje NATO-a se ogleda kroz konsenzus, međutim, izjave su nešto što je, uprkos PR službama, ponekad teško kontrolisati.

Ako se, prateći gotovo monotone izjave Jensa Stoltenberga, zateknete u razmišljanju da li zapravo živimo po scenariju filma „Dani mrmota“, upravo na ovom primeru možete shvatiti da ovaj birokratski govor nije ništa drugo do još jedan u nizu načina održavanja uspešne krizne komunikacije koja je od presudnog značaja u organizacijama poput NATO-a.

S druge strane, iako i drugi saveznici na Zapadu dele isto razmišljanje o ratu u Ukrajini i ulozi Rusije u celoj priči, čini se da bi u ovom trenutku za NATO i Zapad mnogo stabilnija odluka bila da imenuje službenika jedne od najjačih zemalja članica.

Uprkos tome što saveznici priželjkuju potpuni poraz Rusije u Ukrajini, mnogi zvaničnici su više puta isticali da će ovaj rat, kao i svaki drugi, biti okončan za stolom kroz mirovni sporazum.

Kada se stvari ovako posmatraju, američki, britanski, francuski i drugi zvaničnici su svakako ti koji imaju mnogo više „utakmica u nogama” i predstavljaju bolje rešenje za dijalog sa Rusijom.

Jedan od onih koji će sedeti za tim stolom u bližoj ili daljoj budućnosti biće generalni sekretar NATO-a. U takvoj situaciji verovatno je mnogo bolje rešenje osoba koja može da deluje „dosadno“ i preterano birokratizovana od nekoga ko je zbog prošlih događaja ratoborniji i spreman da pošalje znatno više otrovnih strelica prema Moskvi, prenosi portal Klix.