„Strah od građanskog rata progoni SAD, evo kako Francuska može bolje“: Gardijan analizira političke prilike

SAD su izabrale Donalda Trampa za predsednika nakon što je Britanija napustila EU, podseća Gardijan u analizi.

Pre nekoliko nedelja, izgledalo je kao da će Francuska zauzeti mesto Velike Britanije kao američkog partnera u imploziji.

Ali iako su vatromet i klicanje ispunili pariski Place de la Republikue u nedelju uveče nakon uspeha ishitrenog braka iz interesa između levičarskih partija i centrističkih koalicija kako bi se krajnja desnica zadržala van vlasti, oni su samo privremeno zaglušili stvarnost.

Društveni i politički lomovi u Francuskoj ne nestaju više nego što četvorogodišnji predah od Trampa znači da je Trampizam nestao.

Francuska i SAD su videle da njihove neuroze o društvenom lomu koji vodi do građanskog sukoba prodiru u politiku, kao i da se igraju u filmskim i TV dramama.

Prelomi u SAD su toliko duboki da je građanski rat već predmet fikcije.

Film Aleksa Garlanda o Građanskom ratu preskače razloge zbog kojih je zemlja podeljena i skače pravo u središte borbi, što sugeriše politički neverovatan savez Teksasa i Kalifornije da svrgne predsednika koji je postao autokrata.

Tokom nedavne izborne kampanje u Francuskoj, istoričari, analitičari i političari evocirali su bauk sukoba koji bi mogao nastati u slučaju pobede krajnje desnice.

Emanuel Makron je rekao da će ekstremna desnica, ukoliko pobedi, „podeliti i gurnuti“ zemlju ka „građanskom ratu“.

Naravno, postoji jedna velika razlika između SAD i Francuske: oružje.

„Mora da postoji oružje da bi došlo do građanskog rata, to je minimum“, kaže Mari Kinski (Ana Žirardo) u francuskoj TV seriji La Fievre iz 2024.

Koprotagonista i aktivista krajnje desnice sprema se da pretvori Francusku u SAD (čak i traži pomoć od Nacionalnog streljačkog udruženja) kao osnovu za izazivanje implozije identiteta. Nategnuto?

Nadajmo se – iako šokantnih 91 odsto Francuza deli mišljenje da je „društvo nasilno“.

La Fievre, u režiji Erika Benzekrija, počinje svađom između fudbalera i njegovog trenera, koji i krajnja desnica i krajnja levica pokušavaju da naduvaju u rasnu krizu i krizu identiteta kako bi iskoristili u svoje svrhe.

Nakon toga, Sem Berger (Nina Meurisse), konsultant za političke komunikacije, i anksioznim prikazom levog centra, grozničavo pokušava da spreči Kinskog da gurne francusko društvo na ivicu provalije.

Njih dvojica igraju partiju šaha širom zemlje koja uzima u obzir dezinformacije, astroturfiranje društvenih medija, okupljanje građana i – u direktnom nagoveštaju kako su Kilijan Mbape i drugi francuski fudbaleri zauzeli javne stavove protiv „ekstremnosti“ – koristeći pariski fudbalski klub kao silu za umerenost.

Dok građanski rat može izgledati gotovo apolitično, La Fievre nikada ne prestaje da teoretizira, povlačeći se iz Jučerašnjeg sveta Stefana Cvajga, Overtonovog prozora i La france en kuete istraživačkog instituta Destin Commun.

Emisija otkriva način na koji moderna demokratija biva izdubljena od strane onoga što se naziva „konfliktnim preduzetnicima“, onima u politici i privatnom sektoru koji imaju koristi od iskorišćavanja i pogoršanja društvenog loma.

Jedna od istina koju Benzekri prenosi jeste da krajnja desnica nije jedina pretnja.

Ideološka rigidnost može doći i sa krajnje levice i često blokira napredak dok doprinosi društvu u kojem razgovor – a time i demokratija – postaje neizvodljiv.

Ali ono što izgleda najviše zabrinjava Benzekrija je fenomen politike kao spektakla i stepen do kojeg je populizam zarazan.

Kasnih 1990-ih i ranih 2000-ih, Benzekri je radio sa Žan-Likom Melanšonom – liderom radikalne levice Francuske Nepokorene (LFI), najveće stranke u Novom narodnom frontu (NFP), šokantnog pobednika na nedavnim francuskim parlamentarnim izborima.

Ali reditelj je odlutao ka više mejnstrim levom centru i sada izgleda da neke od svojih bivših saveznika vidi kao konfliktne preduzetnike koji takođe snose odgovornost za pogoršanje francuske politike.

Gledao sam kako su SAD iskusile polarizaciju skoro svih aspekata života duž političkih linija. To je fenomen koji bih očajnički voleo da Francuska izbegava. Ali kako?

Tokom akademskih godina 2021-22 i 2022-23, predavao sam studentima prve godine seminara na Sciences Po Paris pod naslovom „U potrazi za poštovanjem: američka demokratija suočena sa rasom i nejednakošću“.

Izvukao sam naslov iz knjige koju je napisao francuski antropolog Filip Buržoa, koji je proučavao krek bande u Harlemu 1990-ih. Želja da budem „poštovan“, činilo mi se, bila je u korenu tolikog dela emocija i besa koji je Tramp mogao da kanališe i usmeri.

Populizam suprotstavlja različite segmente društva, često oko suprotstavljenih pojmova poštovanja.

Krajnje desničarski populista kaže svojim pristalicama da su u pravu što se osećaju nepoštovano, jer je „neko drugi“ došao i upao u nešto fundamentalno njihovo.

Krajnje levičarski populista kaže pristalicama da su institucije same države rasističke. A sada želja svake strane za pravdom i poštovanjem potvrđuje najdublje strahove druge strane o tome u kakvom će društvu živeti.

Jedno rešenje jeste da promenimo igru umesto da igramo po novim pravilima koja su nam postavili populisti.

U La Fievreu, fudbal je društveno ujedinjujući faktor. Van ekrana, Destin Commun je dugi niz godina promovisao ekologiju kao zajednički projekat sa potencijalom da stvori društvenu koheziju: argument za koji se pokazalo da je jedan od najefikasnijih u suprotstavljanju krajnjoj desnici.

Izvan parlamenta, možda postoji drugi način da se promene pravila igre i stvori nešto novo.

Prema Matjeu Lefevru iz Destin Communa, kada vodi fokus grupu, često se otkrije da učesnici traže da se vrate sledećeg dana uzalud jer su toliko rasterećeni što su imali priliku da slušaju i da ih slušaju drugi ljudi u njihovim zajednicama.

Šta ako se fokusne grupe ne vode samo u svrhe kampanje, već u svakoj od 36.000 francuskih komuna? Ima li boljeg načina da se osećate poštovano od slušanja i slušanja?

Iako je NFP sada najveća grupa u nacionalnoj skupštini, nedostaje joj ništa blizu većine i podeljena je između različitih krila.

Osim ako umerenjaci ne uspeju u izgradnji koalicije, rascep zakonodavstva između tri grube političke porodice – krajnje desnice, Makronove centrističke koalicije i NFP-a – je recept za neupravljivost koji bi služio „preduzetnicima u sukobu“, ali svakako ne i zemlji.

U poslednjoj sceni La Fievre, predsednik pita: „Možemo li da prođemo? U stvarnoj Francuskoj, to ćemo tek da saznamo“.