„Strah, osećaj izolacije…“: Zbog čega Rusi koji se protive ratu ne izlaze na ulice?

Kako navodi ruska sociološkinja Ana Kulešova u analizi za opendemocracy.net najpre, vredi istaći da je bilo dosta protivljenja – zabeleženo je više od 21.000 hapšenja i 370 procesuiranja zbog antiratnih izjava u 2022.

Ove nedelje nezavisni ruski mediji, uključujući Meduzu i Medijazonu, održali su dan medijskog maratona kako bi prikupili novac za političke zatvorenikei.

Ipak, nećete, kaže, videti  gomile ljudi koji demonstriraju na ulicama Moskve ili Sankt Peterburga.

Za posmatrača koji nije upućen u rusku stvarnost, ovo bi moglo sugerisati da stanovništvo masovno podržava rat.

Ali za same Ruse pitanje protesta u represivnoj totalitarnoj državi u kojoj se sada nalaze izgleda irelevantno.

Kao sociološkinja, ističe Kulešova, prvi put je učestvovala u istraživačkom projektu o imigraciji iz Rusije nakon marta 2022. u kojem su intervjuisali oko 100 ljudi.

„Nedavno sam obavila desetak neformalnih intervjua sa Rusima u Rusiji koji se protive ratu, pitajući ih zašto nisu prisustvovali protestima podrške Alekseju Navaljnom 4. juna 2023. ili drugim protestima. Rezultati ovih intervjua sugerišu da postoji osam glavnih razloga zašto ljudi ne protestuju“.

1. Strah od hapšenja

Rusi ne vide nikakvu priliku za protest, i to ne samo zato što se plaše boravka u istražnom zatvoru (15 dana je norma za prvo hapšenje).

Plaše se batina, nasilja, ponižavanja, dugih zatvorskih kazni, oduzimanja dece, gubitka posla i sukoba sa vlastima koje odbijaju da izdaju pasoše i druga neophodna dokumenta.

Ovu situaciju pogoršava činjenica da se, nakon što je mobilizacija objavljena prošlog septembra, u Rusiji, već demografski iskrivljeni odnos polova pogoršao.

Mnogi muškarci su ili regrutovani ili su pobegli iz zemlje, dok su žene ostale – tako da su sada odgovorne za brigu i o deci i o starima.

Ako protestuju, to će izazvati velike probleme za celu porodicu.

Takođe, masovni protesti raznih vrsta održavaju se u Rusiji svake godine od 2011. – bez efekta.

Od demonstracija protiv rezultata parlamentarnih izbora 2021.; niz velikih mitinga na kojima se zahteva okončanje korupcije u vladi; ekološki protesti; i marševi podrške regionalnom guverneru Sergeju Furgalu i opozicionom lideru Alekseju Navaljnom (obojica su sada u zatvoru), da pomenemo samo neke.

Posle 2018. javne demonstracije su postale gotovo nemoguće zbog pojačane represije, ali su se ipak nastavile.

Sada se oni koji protestuju na ulici suočavaju sa velikom verovatnoćom zatvora, torture i okrutnog postupanja, kao i otpuštanja sa posla i indirektnih represalija nad najmilijima.

2. Elektronski sistemi za praćenje

Sagovornici su rekli da ne mogu ili ne žele da izađu na proteste, ate da je malo verovatno da bi stigli tamo: biće zaustavljeni na putu, prepoznaće ih kamere u metrou, telefonski operateri će dati informacije o njihovom kretanju snagama bezbednosti i tako dalje.

Čak i ako nisu odmah zaustavljeni i uhapšeni, suočavaju se sa velikom verovatnoćom odloženih posledica.

Video snimci i sistemi za prepoznavanje lica omogućavaju organima za sprovođenje zakona da uđu u trag učesnicima nakon što se ulična akcija završi.

Pandemija je omogućila vlastima da usavrše praćenje i kontrolu svojih građana pod krinkom borbe protiv kovida – drugim rečima, digitalnog totalitarizma.

Takođe su povećali upotrebu veštačke inteligencije i tehnologije za prepoznavanje lica, dodatno ograničavajući slobode i prava stanovništva.

Spolja može izgledati da je u savremenom svetu, sa široko rasprostranjenom upotrebom društvenih medija i drugih načina za povezivanje na mreži, jednostavno i jednostavno organizovati protest i podstaći ljude da izađu na ulice.

Ali ne u Rusiji.

Ovde bezbednosne službe hakuju i čitaju aplikacije za razmenu poruka, tako da ljudi izbegavaju da prenose osetljive informacije na društvenim medijima.

Ili prelaze na ono što mi zovemo „ezopovski jezik“ – termin koji je postao posebno rasprostranjen u sovjetsko vreme i znači šifrovani jezik kako bi se izbegla cenzura.

To otežava koordinaciju protesta ili potpuno informisanje ljudi o predstojećim događajima.

Bilo kakvi koraci protiv države, čak i virtuelni, efikasno su suzbijani, zahvaljujući povećanoj kontroli koju dozvoljava digitalna tehnologija.

Sve ovo utiče na svakodnevni život i ponašanje Rusa koji su ostali u zemlji od invazije prošle godine.

3. Niko neće pomoći

Ovo stanje zastrašivanja nije apatija ili nedostatak volje za protestom.

Pogledajte Alekseja Navaljnog – on je poznat širom sveta, ali da li je neko uspeo da ga oslobodi iz zatvora?

Ne.

Ako niko ne dođe da pomogne javnim ličnostima, šta će biti sa običnim građanima?

Kako će preživeti njihovi najmiliji?

Ljudi pokušavaju da zadrže osećaj da je njihov život prihvatljiv i da ne izgube ono malo što imaju.

4. Protesti ništa ne menjaju

Ljudi koje sam intervjuisala, piše Kuleševa, rekli su da su u današnjoj Rusiji protesti beskorisni.

Bezbednosne snage su ogromne (prema procenama nezavisnog ruskog medija Proekt, oko 2,6 miliona ljudi je zaposleno u agencijama za sprovođenje zakona).

Bez mogućnosti da se ujedine, iz straha da ne postanu izopšteni ili da unište sopstveni život, ljudi odlučuju da ostanu kod kuće.

Možete održati protest, ali to neće dovesti do toga da se išta promeni, osim ozbiljnih posledica po pojedinca.

5. Osećaj izolacije

Nije lako napustiti Rusiju, što je delimično razlog zašto su mnogi ostali.

A oni koji su pokušali i vratili su se imali problema: blokirana im je bankovna kartica, uskraćena im je viza ili boravišna dozvola ili su izgubili posao, a samim tim i sredstva za život.

Zbog poteškoća sa kojima su se suočavali u inostranstvu, neki Rusi se osećaju napuštenim od spoljnog sveta.

Čini se da ostaje samo da se drže svog života u Rusiji, ma koliko on bio nesavršen.

Većina ljudi sa kojima sam razgovarala ne misli da im se život može poboljšati protestom, ali svakako može biti potpuno uništen ako protestuju.

6. Zavisnost od države

Broj Rusa koji zavise od plaćanja od države, kao zaposleni ili korisnici, iznosio je više od 60 miliona u 2021. – 42 odsto stanovništva zemlje.

Ako neko izađe na protest zbog toga može da ostane bez posla i bez mogućnosti da nađe posao, jer je nedržavni sektor u teškoj situaciji.

Privatni biznisi koji ipak ostaju, po pravilu, i dalje indirektno zavise od državnog budžeta.

7. Odlazak najaktivnijih demonstranata

Značajan broj ljudi koji su učestvovali u protestima napustio je Rusiju.

Ovo je promenilo stvari.

Niko sa sigurnošću ne zna koliko je stotina hiljada otišlo, niti koliko se vratilo.

Ali među onima koji su otišli ​​su ljudi koji su prisustvovali protestima o slobodi, samoizražavanju i podržavanju demokratskih vrednosti.

Njihovo odsustvo u zemlji se oseća, piše Kulešova.

8. Nepoverenje prema opoziciji

Ruske vlasti su sistematski uništavale opozicione lidere: zatvarale ih, ubijale ili primoravale da napuste zemlju.

Nezavisni novinari su takođe zatvoreni ili ubijeni. Rusi nemaju mnogo poverenja u one koji su ostali i preživeli, jer u društvu ne postoje potpuni politički procesi ili slobodna štampa.

Ljudi ne vide i ne razumeju šta planira preostala opozicija i ne mogu da procene njihovu snagu.

To znači da veruju da, ako prisustvuju protestu, rizikuju da postanu samo još jedna besmislena žrtva.

Uprkos svemu tome, u Rusiji i dalje postoji politički otpor.

Na ulicama gradova su vizuelni protesti, antiratni natpisi i grafiti (koji se uklanjaju u roku od nekoliko sati, ponekad i minuta).

Rusi mi, piše Kulešova, u u intervjuima pominju podzemne izložbe, antiratnu poeziju, zatvorene sastanke u stanovima istomišljenika, performanse i druga umetnička dela koja osuđuju rat u Ukrajini i dobrovoljce koji pružaju pomoć Ukrajincima.

Sve se ovo dešava, uprkos strahu od hapšenja i slanja u zatvor.

Da parafraziramo poznatu izjavu sovjetskih disidenata: ruske vlasti mogu da razapinju slobodu, ali ljudska duša ne poznaje okove zaključuje Kuleševa.