(I)racionalno razmišljanje država: Autorski tekst Dragana Bisenića

U ranijem slučaju Srbije, kao sada Rusija, mogu da se nađu mnogi primeri koji podupiru ovakvo razmišljanje. Naslovna strana Tajma 1997. imala je Miloševićevu sliku s naslovom Čovek iza ludila. Slično su o njemu pisali brojni novinari i navodni poznavaoci Balkana. Za Putina postoje hiljade tvrdnji da je ludak, a šef jedne od britanskih obaveštajnih službi najavljivao da je on „ozbiljno bolestan“ i da će uskoro završiti u bolnici.

(I)RACIONALO: Sve to su argumenti u polemici koja je obeležila kraj ove godine, a koja se vodi povodom poslednje knjige poznatog čikaškog profesora Džona Miršajmera. Profesori Miršajmer i Sebastijan Rosato osporavaju stav da se države često ponašaju iracionalno. Kao odgovor, oni predlažu sopstveni koncept racionalnosti i istražuju brojne slučajeve u prilog tom argumentu.

„Na Zapadu se široko veruje da odluka ruskog predsednika Putina da napadne Ukrajinu nije bila racionalan čin“, pišu Miršajmer i Rosato na samom početku svoje knjige How states think / Kako razmišljaju države. Miršajmer je ovu knjigu napisao u partnerstvu sa bivšim studentom, Rosatom, sa Univerziteta Notr Dam, a njihove tvrdnje izazvale su brojne reakcije. Tako je Karin Jarhi – Milo s Kolumbija univerziteta odgovorila da je ruska odluka da umaršira u Ukrajinu bila „svakako iracionalna“.

Ništa drugačije ne ocenjuje ni ponašanje kineskog lidera Si Đipinga prema Tajvanu. Dok Miršajmer Bušovu okupaciju Iraka ocenjuje „iracionalnom“, Milo tvrdi da je sve bilo zasnovano na „ozbiljnom planiranju“, iako se bivši državni sekretar Kolin Pauel izvinio zbog iznošenja netačnih navoda u čuvenom nastupu u UN o iračkom nuklearnom programu, a ista sudbina zadesila je i britanskog premijera Tonija Blera.

Miršajmer, stručnjak za međunarodne odnose sa Univerziteta u Čikagu, koji je pre nekoliko godina održao posećeno predavanje u Beogradu, poznat je po tvrdnji da je ruska akcija prema Ukrajini bila racionalan odgovor na širenje NATO na istok što Putin vidi kao egzistencijalnu pretnju Rusiji. Drugi analitičari imaju ciničniji pogled na rusku racionalnost, navodeći da je invazija mogla da bude racionalna u svetlu „mlakih odgovora“ Zapada na rusku aneksiju Krima i „stelt invaziju“ na region Donbas u Ukrajini.

Miršajmer, kao vodeći predstavnik škole ofanzivnog realizma, smatra da je anarhična priroda međunarodnog sistema odgovorna za promovisanje agresivnog ponašanja države u međunarodnoj politici. Teorija se suštinski razlikuje od odbrambenog realizma jer prikazuje velike sile kao revizioniste koji maksimiziraju moć, privilegije i samopromociju u odnosu na strategije balansiranja u njihovom doslednom cilju da dominiraju u svetu.

(NE)MORALNO: Prema autorima, većina država ponaša se racionalno, većinu vremena, u razvoju velike strategije i upravljanju krizama. Oni tvrde da je deset slučajeva, za koje se tradicionalno smatra da predstavljaju iracionalno donošenje odluka, zasnovano na njihovom racionalnom donošenju. Tih deset slučajeva uključuje američko nastojanje za liberalnom hegemonijom i širenje NATO nakon Hladnog rata.

Među evropskim slučajevima to su odluke Nemačke da započne Prvi svetski rat i izvrši invaziju na Sovjetski Savez tokom Drugog svetskog rata. Postoji i nekoliko japanskih slučajeva, uključujući odluku da napadne SAD u Perl Harboru. Ali države se ne ponašaju uvek racionalno.

Autori uključuju četiri slučaja „neracionalnog državnog ponašanja“, uključujući invaziju američkog Zaliva svinja na Kubu 1961, kao i odluku SAD da izvrši invaziju na Irak 2003. U oba slučaja, male klike visokih zvaničnika preuzele su donošenje odluka, sprečavajući tako ozbiljan proces planiranja. Neracionalne odluke takođe mogu biti rezultat neverodostojnih ili iracionalnih teorija poput teorije domina, rasnih teorija i sukoba civilizacija, ili neteorijskih načina razmišljanja kao što su analogije i heuristika.

Prema autorima, moguće je biti racionalan i ne postići svoje ciljeve. Zašto? Može postojati više od jedne verodostojne teorije za određenu situaciju, ili problemi sa informacijama. A tu su i sreća i okolnosti, te stvari se mogu promeniti na neočekivane načine. Drugim rečima, možete učiniti sve kako treba i ne uspeti da postignete svoje rezultate. Mnogi povezuju racionalnost sa međudržavnim mirom.

Njihov argument je da racionalnost ukazuje državama da bezbednosno nadmetanje i rat nemaju mnogo smisla i da one imaju interes da sarađuju jedna s drugom. Neki idu toliko daleko da tvrde da ako države rutinski koriste svoju moć razuma, rat će doživeti sudbinu drugih nasilnih „praksi koje su prešle od neuobičajenih do kontroverznih, preko nemoralnih do nezamislivih“.

Ova perspektiva meša racionalnost sa moralom. Racionalni lideri jednostavno pokušavaju da smisle najefikasniju strategiju za ophođenje sa drugim državama, i kao što bi dosad trebalo da bude očigledno, pretnja ili pokretanje nasilja ponekad ima smisla. Ova poruka teško da je plemenita, ali takva je realnost međunarodne politike.

OPSTANAK: Čuvena je rimska poslovica – Salus res publicae, suprema lex est / Spas države najpreči je zadatak. Mnogo je primera da države opstanak rangiraju iznad drugih važnih ciljeva. Može se početi od Tridesetogodišnjeg rata (1618-1648). Glavne protagoniste u sukobu podstakli su religijski ciljevi – katoličke protiv protestantskih država. Ipak, želja da se obezbedi opstanak održavanjem povoljne ravnoteže snaga bila je važnija, a u donošenju odluka među pet glavnih boraca dominirala su razmatranja moći, a ne verski argumenti.

Odluka Nemačke da krene u rat 1914. pruža dodatne dokaze da države daju prednost opstanku u odnosu na druge ciljeve. Pre Prvog svetskog rata, glavne evropske ekonomije bile su veoma međuzavisne. Stoga se očekivalo da će rat velikih sila naneti značajnu štetu nemačkom prosperitetu, što je Berlin smatrao važnim ciljem. U isto vreme, pobeda nad trojnom Antantom bi odlučno promenila odnos snaga u korist Nemačke, sve osim njenog opstanaka. Nemački lideri su podredili prosperitet opstanku i izabrali rat.

Slična logika se primenjuje i na odnose Kine sa Tajvanom danas. Kineski lideri su naglasili da nezavisni Tajvan vide kao pretnju opstanku Kine jer bi to predstavljalo trajni gubitak nacionalne teritorije, nešto što praktično nijedan Kinez nije spreman da prihvati. Slična stvar je s Kosovom.

Mnogi postavljaju pitanje da li je ulazak u sukob s NATO 1999. bio (i)racionalna odluka. Ulazak u sukob sa apsolutno nadmoćnijim protivnikom, može da se smatra potpunim činom iracionalnosti. Na drugoj strani, ako se dovodi u pitanje opstanak države, onda sukobi sa mnogostruko jačim rivalom nisu nimalo neobična stvar u istoriji. Isto pitanje postavlja se i sada u slučaju Srbije i značenja tzv. normalizacije odnosa s Kosovom. Veliki deo javnosti odnosi se veoma sumnjičavo prema ovom procesu, jer on, prema njihovom mišljenju, predstavlja opasnost za opstanak države.

Iako je Miršajmer bio glasan kritičar odluke SAD da primi bivše evropske komunističke zemlje u NATO, on tvrdi da je to bila racionalna odluka jer je zasnovana na kredibilnim teorijama. Samo zato što se ne slažete sa nekim, to ga ne čini iracionalnim. Prema tvrdnjama autora, ova odluka je uključivala bitku između dve vodeće škole međunarodnih odnosa.

Naučnici škole realizma verovali su da bi proširenje NATO Rusija videla kao pretnju svojoj bezbednosti i da bi moglo da dovede do sukoba u Evropi. Zagovornici liberalizma tvrdili su da bi širenje NATO na istok širilo demokratiju. I pošto se veruje da se demokratije ne bore jedna protiv druge, NATO bi postao instrument mira. Ako bude praćeno širenjem EU, to bi olakšalo ekonomsku međuzavisnost i prosperitet i dalje promovisalo mir. Stoga, umesto da se oseća ugroženom širenjem NATO, Rusija bi trebalo da postane deo poduhvata.

Autori priznaju da su liberali bazirali svoju analizu na kredibilnim teorijama, koje imaju stvarni ugled u akademskom svetu, odnosno teorijama demokratskog mira, međuzavisnosti i liberalnog institucionalizma. To se zasnivalo na stavu da su SAD benigni i dobronamerni hegemon. Ali, kako autori tvrde, Rusi nisu prihvatili takvo viđenje i svet su videli u veoma realističkim kategorijama beznednosti i pretnje.