„Sudbina Srbije uticaće na to koja velika sila će dominirati u ovom veku“: Analiza Metjua Kaminskog, glavnog urednika Politika

Srbija se nalazi u geostrateškoj sivoj zoni, povučena između autoritarnih sila Pekinga i Moskve, posle nekoliko godina zanemarivanja, SAD-a i njenih evropskih saveznika.

Za sada, srpski lideri naginju čas na jednu, čas na drugu stranu bez jasnog opredeljenja. Ali ova borba će uskoro doći do kulminacije, piše glavni urednik Politika Metju Kaminski.

Jedne nedelje kineske zastave lepršaju po prestonici u čast parlamentarne delegacije iz Pekinga, ili kao u maju, kada je kineski vrhovni lider Si Đinping potpisao Sporazum o slobodnoj trgovini sa Srbijom.

Sledeće nedelje nemačka trobojka leprša kada kancelar Olaf Šolc, čija je država najveći investitor u Srbiji, dolazi da dogovori sporazum u ime Evrope o obezbeđivanju snabdevanja srpskim litijumom.

Ili, kao prošle nedelje, francuska trobojka kada je predsednik Emanuel Makron došao da Srbima proda 12 francuskih borbenih aviona Rafal.

Zara i Hugo Boss dominiraju pešačkom šoping zonom Beograda. Većina strane robe u prodavnicama je iz Evropske unije, najvećeg trgovinskog partnera Srbije.

Ali lokalni mediji su puni hvalospeva o Vladimiru Putinu, najpopularnijem stranom lideru u Srbiji.

Pa zašto je Srbija u ovom limbu — van Evropske unije i NATO-a, ali ne potpuno u zagrljaju Putina i Sija? I gde želi da završi?

Srbi imaju veliku ulogu u svojoj prošlosti i budućnosti.

Ipak, njihovo mesto u svetu će u velikoj meri zavisiti od volje Vašingtona da vodi i pobedi u novoj borbi velikih sila.

SAD i njeni saveznici mogu oblikovati ishod ovde kombinacijom meke i čvršće ekonomske i diplomatske moći.

Krivica za srpske promašaje na ovom putu se široko raspodeljuje.

Slobodan Milošević je uveo zemlju u četiri krvava i za Srbiju katastrofalna rata devedesetih — tokom većeg dela tog vremena uz snažnu podršku naroda.

Nakon njegovog svrgavanja 2000. godine, prodemokratski lideri Srbije koji su predvodili ustanak imali su želju da uvedu balkansku državu na Zapad.

Predali su Miloševića međunarodnom krivičnom sudu, razbesnevši nacionalističke birače.

Prihvatili su gubitak Kosova, što je zahtevalo hrabrost i imalo visoku političku cenu.

Evropa i SAD, ometene sukobima na Bliskom istoku i unutrašnjim dramama, posebno u EU tokom dvehiljaditih, nisu uzvratile brzim koracima da Srbiju uvedu u evropski blok.

Demokratske stranke Srbije, sada marginalizovane, s razlogom se žale da su ih Brisel i SAD izneverili.

Negde u poslednjoj deceniji, Srbija je potpuno skrenula sa tog zapadnog puta.

Nacionalisti su počeli da dobijaju izbore. Bivši Miloševićev ministar informisanja i radikalni nacionalista, Aleksandar Vučić — koji se smatra najtalentovanijim političarem Srbije — osvojio je predsednički mandat 2017. godine i krenuo da preobražava Srbiju.

Ekonomija se poboljšala; politički, tražio je savezništvo sa Rusijom i Kinom i na zakonit način centralizovao vlast oko sebe i vladajuće stranke.

Pre ukrajinskog rata, SAD i EU su mogle da zanemaruju Vučića i Srbiju. Pustili su ih da trunu u ovoj ničijoj zemlji.

Vučić je suviše autoritaran srpski nacionalista. Ali Putinov sveobuhvatni napad na Ukrajinu pre dve godine učinio je Srbiju — poput Ukrajine — važnom u širem nadmetanju sa Kinom.

Vašington i evropske prestonice su počeli da privlače Vučića. Predsednik Džo Bajden izabrao je cenjenog balkanskog stručnjaka, Kristofera Hila, za ambasadora u Beogradu kako bi pronašao načine za saradnju sa srpskom vladom. Nedavne uzastopne posete predsednika Makrona i kancelara Šolca odražavaju želju Evrope da se približi.

Nije jasno gde predsednik Vučić želi da Srbija završi.

Uzima investicije i povoljne trgovinske uslove od Kine.

Zna za emotivnu povezanost Rusije sa srpskim javnim mnjenjem, koja datira vekovima unazad.

Odbija da uvede međunarodne sankcije protiv Putinove vlade. Peking i Moskva, zauzvrat, štede Vučića od lekcija o medijskom i političkom pluralizmu. Ali kaže da želi da Srbija uđe u EU.

„Vlada ima podršku Zapada, Rusije, Turske i Kine, sve istovremeno. Nijedna od njih ne mari što Beograd aktivno sarađuje sa ostalima“, rekao je bivši ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, koji je predvodio opozicionu stranku koja je izbrisana na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima.

Ali Vučić šalje neke suptilnije, ali jasne signale u jednom pravcu — ka Zapadu.

Njegova vlada je, bez javne izjave, zatvorila oči pred oko 900 miliona dolara srpskog oružja koje ide u Ukrajinu u podršku njenom ratu protiv Rusije.

Kupovina Rafala bila je politički, više nego vojni potez ka Evropi.

U usijanoj raspravi sa Kosovom oko srpske etničke enklave, zapadni zvaničnici primećuju da je Srbija bila uzdržanija.

Prošle nedelje, SAD su stale na stranu Beograda nakon što su Kosovari zatvorili lokalne srpske opštinske kancelarije.

Proces proširenja EU je uglavnom zastao. Krivicu treba tražiti u nedostatku apetita u Briselu za nove članove više nego u mešovitom učinku Srbije u ekonomskom napretku i političkom nazadovanju.

Kada sam pitao jednog visokog ministra o sporazumu o slobodnoj trgovini sa Kinom koji je potpisan sa Sijem prošlog meseca, a koji bi mogao zakomplikovati buduće članstvo Srbije u evropskom trgovinskom bloku, ta osoba — koja nije želela da bude imenovana — je povikala: „Šta biste vi uradili!?“ Srbija je ispunila zahteve EU, počevši od 2001. godine hapšenjem Miloševića pa do usvajanja novih pravila o javnim nabavkama i mnogo toga između, a da se nisu približili članstvu, rekao je ovaj sagovornik. „Mi smo mala zemlja. Šta biste voleli da radimo? Da stojimo u mestu.“

„Nije stvar u tome da mi pokušavamo da stignemo na Zapad“, nastavio je ministar. „Pitanje je da li Zapad želi nas.“

Srbi imaju dobre razloge da žele da budu bliže Evropi i Americi. Niko u Beogradu ko je bitan ne želi da provodi odmor ili šalje novac i decu u Moskvu ili Peking.

Iako je zemlja imala snažan privredni rast (gotovo 5 procenata godišnje) i nižu stopu nezaposlenosti (pala je sa 26 procenata na 9 procenata), Srbija je podbacila u ovoj zoni između.

Komšije poput Hrvatske, Rumunije i Bugarske koje su se pridružile EU prolaze bolje, i Srbi to vide. „Na kraju dana, Vučić želi uspešnu zemlju“, rekao je ovdašnji zapadni diplomata.

„Mi u Srbiji imamo kartu i definitivno znamo gde pripadamo, a to je evropska zajednica“, rekao mi je Marko Đurić, ministar spoljnih poslova Srbije. „Srbija nije deo šahovske table.“

Kao student, Đurić je učestvovao u pokretu Otpor protiv Miloševića. Ovog leta, na poziv državnog sekretara Tonija Blinkena, Đurić je bio u Vašingtonu na samitu NATO-a, kao prvi srpski ministar spoljnih poslova koji je ikada prisustvovao.

Vučić redovno kritikuje SAD i Evropu, obraćajući se masama.

Poslednjih nedelja, dok su hiljade demonstranata izašle na ulice protiv predloženog projekta rudnika litijuma, pomenuto je „hibridno” ratovanje koje podržava Zapad.

Dogovor, koji je potpisao Šolc, u potpunosti je u interesu Evrope i bolje će učvrstiti Srbiju na Zapadu – čineći Vučićeve tvrdnje politički “zgodnim-neiskrenim”.

Demonstranti su mešavina opozicije protiv Vučića, ekoloških i nacionalističkih grupa.

Ali ni Vašington ni Brisel nisu se ozbiljno uključili u Srbiju. Njihov glavni cilj izgleda je da spreče Srbiju da postane ruski satelit poput Belorusije.

„Naša najveća briga je maligni uticaj Rusije“, rekao je zapadni diplomata koji je želeo da ostane anoniman. „Želimo da Srbija bude u skladu sa Zapadom, deo sistema koji se suprotstavlja ruskom ekspanzionizmu.“

To je niska lestvica. Postoje ljudi s obe strane Atlantika koji žele više.

„Strateški, treba nam Srbija na našoj strani“, rekao mi je jedan francuski diplomata, navodeći da Pariz želi da ubrza evropske napore da dovede Srbiju u svoje redove.

Prema ovoj logici, brige o demokratskim slobodama su zanemarive.

„Evropa se mnogo promenila otkako je počeo rat u Ukrajini“, rekao je. „Mesta poput Srbije i Moldavije su između velikih igrača i morate se nositi s realnošću kakva jeste.“

Srbi željni Zapada najpre gledaju ka Vašingtonu. Visoki ministar je rekao da bi SAD trebalo da koristi svoj glas i uticaj da pomogne Srbiji, kao što je to učinila sa Poljskom i drugim centralnoevropskim zemljama pre 20 godina, da uđe u EU.

Mnogi Srbi se sećaju da je poslednji američki predsednik koji je posetio Beograd bio Džimi Karter 1980. godine.

Si Đinping je bio ovde dva puta, a Putin tri puta.

Malo više fokusa na Srbiju u Vašingtonu moglo bi napraviti razliku na terenu — da ovoj vladi pruži put ka približavanju slobodnom svetu i, usput, da ih učini manje sklonima autokratama i autokratskim navikama.

2024. nije devedesete: Ne možete vratiti sat unazad kada su Toni Bler ili Bil Klinton mogli da preoblikuju evropsku mapu guranjem članstva u EU ili NATO za grupe zemalja.

Ti klubovi su se takođe promenili.

Ali mesta koja danas postoje u sivim zonama ne prihvataju da u „postameričkom svetu“ nije važno u čijoj se sferi uticaja nalazite.

Rusija i Kina veruju da su ova mesta vredna borbe — krvavo u Ukrajini, a u Srbiji kroz uticaj i pritisak.

Ljudi koji rade s Vučićem tvrde da bi bio otvoren za zapadni zagrljaj.

„Pogledajte šta radi po pitanju Ukrajine, na Balkanu i sa Evropom — ne ono što govori domaćoj publici“, kažu. EU ostaje privlačan cilj.

U najmanju ruku, „šargarepa“ koja obećava Srbiji iskrene bliže veze i koristi koje dolaze sa pripadnošću slobodnom svetu mogla bi sama po sebi da izvuče ovu balkansku državu od Rusije i Kine.

Sidro demokratije i prosperiteta donelo je stabilnost u Evropu.

Sive zone nisu. Pre sto deset godina ovog leta, Srbija se našla u jednoj koja je bila iskra za Prvi svetski rat.

Srbi znaju ovu istoriju. Da li je mi znamo?