Sukob najvećih hvalisavaca u istoriji SAD

Uprkos ustavno sumnjivoj pretnji Bele kuće da će pokušati da uništi knjigu, mediji su četiri dana brujali o tome. Ipak, najveći deo otkrića iz knjige, iako veoma uznemirujući, ipak nije iznenađujući.

Nije poznato kako je Majkl Volf, kontroverzni autor knjige, došao do nekih informacija, ali mora se pretpostaviti da je snimao mnoge svoje intervjue, naročito one iz kojih su iskorišćeni dugački razgovori koji se mogu čitati u knjizi. Ono što je Volf postigao jeste pripisivanje citata visokim zvaničnicima o tome kako predsednik funkcioniše. Knjiga nam uglavnom govori o onome što većina političkih novinara u Vašingtonu već zna: da je Tramp nekvalifikovan da bude predsednik i da je njegova Bela kuća visoko rizična oblast neiskusnih pomoćnika. Jedino iznenađenje jeste da nije došlo do veće katastrofe, bar ne još.

Dobar deo onoga što je dospelo u javnost pre nego što je knjiga objavljena tiče se sukoba između dvojice najpričljivijih, najviše svađalački nastrojenih, tesno povezanih hvalisavaca ikada viđenih u američkoj politici: Trampa i njegovog svojevremeno glavnog stratega Stiva Benona. U leto 2016. njegovoj kampanji je nedostajao lider te je Tramp pozvao Benona – neuglednog, borbenog, bivšeg biznismena koji je tada bio izvršni direktor „Breitbart news“ – veb-sajta koji propoveda beli nacionalizam – za svog izvršnog šefa kampanje. Benon je bio pun velikih ideja o tome kako bi desno „populističko“ krilo trebalo da izgleda.

Na mnogo načina, međutim, Benonova idealna kampanja u potpunosti je ličila na ono što je Tramp već govorio i radio: apelovao je na radnike da napadaju imigraciju – na primer, govorio je da bi izgradio „veliki, prelepi zid“ duž granice sa Meksikom, za koji bi Meksikanci platili – i navodio trgovinske sporazume sa SAD koji su, prema Trampovom mišljenju, bili nepošteni. Ovi birači došli su da formiraju jezgro Trampove baze i njegov uspeh da im se dodvori u kombinaciji sa zapanjujućim neuspehom Hilari Klinton da učini slično, nudi pregršt objašnjenja zašto je baš on izabran za predsednika a ne ona.

Problem za Trampa jeste taj što građani kojima se on „udvarao“ nikada nisu činili gotovo većinu birača. Njegova „famozna“ baza je ispod 40 odsto javnosti. Ali i Tramp i Benon očigledno preferiraju da ne razmišljaju o tome.

Tramp je sklon da svoje frustracije prenosi na druge – nikada nije kriv za sopstvene propuste, te su se one neizbežno prenosile na Benona, koji se razmetao, više nego što je bilo dobro za njega, o svojoj moći u Beloj kući i isticao više nego što bi trebalo.

Benon je „proteran“ iz administracije koju je napustio u avgustu. Iako su on i Tramp ostali u kontaktu čini se, da je u retrospektivi eventualni neuspeh bio neizbežan.

Tramp i Benon su bili poput dvojice muškaraca sa prekomernom telesnom težinom koji pokušavaju da podele jednu vreću za spavanje. Njihov politički svet nije bio dovoljno veliki za obojicu. Žestoko su se raspravljali oko toga ko bi trebalo da se bori za mesto senatora iz Alabame: na insistiranje Benona, Tramp je konačno podržao ekscentričnog bivšeg sudiju Vrhovnog suda Roja Mura, koji je dva puta „uklonjen sa klupe“ i koji je na kraju izgubio trku. Benon je pokušavao da prodrma republikanski establišment podržavajući slične „autsajder“ kandidate na ovogodišnjim parlamentarnim izborima u SAD, koji bi, ako prođu, mogli da otežaju Trampu da pobedi u Kongresu.

Uprkos svojim negiranjima, Tramp se manje više saglasio i omogućio Volfu, da intervjuiše osoblje Bele kuće za svoju knjigu. Neki pomoćnici kažu da su bili uvereni da su sa Volfom nezvanično razgovarali, što znači da njihove eventualne primedbe neće dospeti u javnost. Čak i da je to istina, teško da će to umiriti besnog predsednika: jer su ipak oni izjavili te stvari.

Sa Trampove tačke gledišta, Benonov veliki greh u vezi sa Volfovom knjigom jeste taj što je izneo negativne stvari o predsednikovoj porodici. Trampa je naročito razbesneo Benonov opis sada čuvenog sastanka sa njegovim sinom Donaldom Juniorom i drugim visokim zvaničnikom kampanje održanim u Trampovoj kuli juna 2016. sa nekim Rusima koji su kazali da imaju „pikanterije“ u vezi sa Hilari Klinton. Benon je kazao Volfu da je sastanak bio „izdajnički“. Ali zavisno od toga šta se zapravo dogodilo na tom sastanku, Benon možda nije otišao toliko daleko. (Tramp lično je učestvovao na tom sastanku po povratku sa svog drugog predsedničkog putovanja u inostranstvo kako bi napisao saopštenje ne bi li prikrio šta se dogodilo na sastanku u Kuli.)

Tramp je, takođe, bio besan zbog toga što je Benon rekao za omiljeno predsednikovo dete kćer Ivanku da je „glupa kao opeka“. Volf je, takođe, napisao da su se Ivanka i njen suprug, visoki savetnik u Beloj kući Džared Kušner, saglasili da se, nakon očekivanog uspeha u Beloj kući, ona u dogledno vreme kandiduje za predsednicu SAD.

Preuveličavajući stvari, kao što ima običaj, ukratko, Tramp je tvrdio da Benon nije imao ništa s njegovom izbornom pobedom i da njih dvojica gotovo nikada nisu razgovarali u „četiri oka“. Pa je zapretio da će tužiti Benona. Tramp ima dugačak spisak pretnji tužbama koje nikada nije ispunio, ali čak i sama pretnja može biti skupa za onoga kome se preti.

Ipak, trenutna opsesija zavadom u Trampovom kampu ne bi trebalo da zamagli druge realnosti. Mimo ove drame, Tramp ima izvesne jasne ciljeve i šefove kabineta i agencija koji ih dele i koje ne uznemirava objavljivanje sočnog izveštaja o predsednikovom ponašanju.

Iako veći deo Vašingtona i njen novinski korpus raspravljaju o najnovijim odlomcima iz knjige, Ministarstvo pravde, koje bi trebalo biti nezavisno od Bele kuće, pretvorilo se u partijski instrument za umirivanje predsednikovih frustracija. Prošle nedelje je otkriveno da je Donald Junior ponovo otvorio istragu o već temeljno istraženom slučaju imejlova Hilari Klinton. FBI, kako je objavljeno, pokušaće da istraži Klinton fondaciju.

Korišćenje vladine agencije da kazni prethodnog predsednikovog oponenta podseća na ponašanje zbog kojeg je Ričard Nikson opozvan i nagoveštava veoma drugačiju formu vladavine od demokratske.

Autorka redovno piše za „New Republic“, napisala je knjigu „Vašingtonski dnevnik: Izveštavanje o Votergejtu i pad Ričarda Niksona“

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org