Karakteristike i zanimljivosti savremenih monarhija

Ipak, zajedničko im je jedno – na čelu države nalazi se poglavar, monarh. U većini slučajeva on na to mesto dolazi nasleđem po modelu primogeniture (prvorođeni naslednik/ca preuzima presto), a nešto ređe izborom.

U apsolutističkim monarhijama monarh ima potpunu, „apsolutnu“ vlast u državi i donosi sve odluke. Saudijska Arabija, Oman, Katar, Brunej primeri su ovakvih monarhija, dok je papa jedini apsolutistički monarh u Evropi. Bahrein, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati označene su kao delimično-apsolutističke monarhije.

Ipak, većina monarhija su ustavne monarhije parlamentarnog uređenja, što znači da je poglavar ograničen ustavom, te je njegova uloga pre svega ceremonijalna, diplomatska i on je formalno na čelu države, ali nju zapravo vode parlament i vlada.

U Belgiji, Danskoj, Holandiji, Švedskoj kralj je vrhovni komadant vojske i religijski poglavar. On imenuje premijera, ponegde i ministre, ali sve na osnovu ostvarenih rezultata na izborima. Na predlog premijera, kralj ima pravo da raspusti parlament, raspiše nove izbore ili smeni ministre.

Takođe, monarh formalno saziva parlament u novo zasedanje i obraćanjem iznosi stav vlade.

Tako je britanska kraljica Elizabeta  II nedavno predstavila plan konzervativaca za narednu godinu nakon njihove ubedljive pobede na poslednjim izborima u Britaniji.

U Norveškoj kralj ima pravo suspenzivnog veta na zakone, ali ga parlament može nadglasati.

Kralj se predstavlja i kao “simbol nacionalnog jedinstva”. Setimo se španskog kralja Felipea Šestog koji je pre dve godine tokom svog tradicionalnog obraćanja na Badnje veče pozvao tadašnji novoizabrani katalonski parlament da odustane od težnji ka otcepljenju.

Kambodža, Lesoto, Tajland, Tongo, Maroko, Bahrein su takođe na spisku ustavnih monarija, dok poglavari u Jordanu, Monaku i Maleziji imaju nešto veća ovlašćenja.

Esvatini (do 2018. bila pod imenom Svazi) je specifična po tome što kralj ne može imenovati svog naslednika. U ovoj zemlji važi pravilo „inkhosi yinkhosi ngenina” što znači “kralj je kralj preko majke”. Kada kralj umre, porodica se okuplja kako bi od njegovih žena odabrala “Veliku ženu”, odnosno onu koja će biti kraljica majka (indlovukazi), a njen sin novi kralj.

Kraljica majka mora da zadovoljava nekoliko kriterijuma: može da ima samo jednog sina (izuzetak je napravljen u slučaju Labotsibeni Mduli koja je imala tri sina i bila jaka ličnost pa je stoga i odabrana), a ako do ovakve situacije dođe onda ona ne sme da potencira prvog sina kao prestolonaslednika. Mora biti jakog karaktera i poticati iz dobre porodice, ali ne sme pripadati lozi Nkhosi – Dlamini jer je samo kraljevima dozvoljeno da ožene žene iz iste porodice.

Verovatno najpoznatiji monarh jeste britanska kraljica Elizabeta II. Ona je simbol jedinstva Komonvelta u koji spadaju skoro sve teritorije koje su bile pod britanskom vlašću. Elizabeta ne raspolaže izvršnom ili političkom moći već isključivo ceremonijalnom.

Komonvelt trenutno broji 53 članice koje su ujedinjene jezikom, kulturom, vrednostima i istorijom, a članstvo je dobrovoljno. One zajedno imaju blizu 2,4 milijarde stanovnika što znači da u Komonveltu živi oko 30 odsto svetske populacije. Najmnogoljudija zemja je Indija sa 1,3 milijarde, dok je Tuvalu član sa najmanjim brojem stanovnika, njih je 10.000.

Kako bi se članovi sve više povezali, na svake četiri godine organizuju se Igre Komonvelta na kojima učestvuju svi sportisti iz zemalja članica. Vremenom se uspostavila određena tradicija pri ceremoniji otvaranja. Na primer, od 1958. trči se “Put kraljičinog štapa” kojim sportisti nose štap od Bakigemske palate do mesta u kom s održavaju igre. U štapu se nalazi kraljičina pozdravna poruka, dok je poslednji nosač štapa u nizu obično uspešan sportista zemlje domaćina.

Na stadionima su prilikom dodele medalja razvijene tri zastave: zastava prošlog, sadašnjeg i budućeg domaćina.

Interesantno je da većina članica Komonvelta ima svoje šefove država (on može biti pripadnik lokalne kraljevske porodice kao u Tongi, ili može biti predsednik poput Indije koja je republika).

Zato treba napraviti razliku između Komonvelta i Krunskih zemalja Komonvelta.

Krunske zemlje su Antigva i Barbuda, Australija, Bahami, Barbados, Belize, Grenada, Jamajka, Kanada, Novi Zeland, Papua Nova Gvineja, Sent Kits i Nevis, Sveta Lucija, Sent Vinsent i Grenadini, Solomonova Ostrva, Tuvalu, Ujedinjeno Kraljevstvo.

Ovih 16 suverenih država priznaju Elizabetu II kao svoju kraljicu i šefa države, a ona nije kraljica Krunskih zemalja Komonvelta (jer ovakva zajednica ne postoji), već svake od ovih država posebno.

Ona u svakoj državi postavlja generalnog guvernera koji je njen predstavnik. Ukoliko bi neka od Krunskih zemalja Komonvelta proglasila republiku prestala bi da bude članica.

Njena uloga u Velikoj Britaniji zasniva se na tradiciji i nepisanim običajima. Na primer, kraljici i njenim zakonitim nalednicima polažu se zakletve vernosti.

Ona imenuje premijera koji je ostvario većinu u Domu komuna, a on na dužnost stupa nakon posete kraljici i završene ceremonije “ljubljenja ruku”, dakle bez bilo kakvog formalnog dokumenta. Iako kraljica nema nikakav politički uticaj, premijer svake nedelje ide kod nje na zvaničan prijem kom prisustvuju samo njih dvoje i razgovaraju o dešavanjima iz te nedelje.

Japan je takođe ustavna monarhija samo što se na njenom čelu nalazi car Naruhito koji je nakon abdikacije oca Akihita stupio na presto. Carska kuća Japana zapravo predstavlja najstariju kontinuiranu naslednu monarhiju na svetu, ali je uloga cara ograničena i ceremonijalna.

U Japanu se car ne oslovljava imenom već sa “Njegovo Veličanstvo Car”. Dozvoljeno je i skraćeno obraćanje sa “njegovo veličanstvo” ili “vladajući car”. Interesantno je da je on jedini koji nema prezime u Japanu, za razliku od Butana gde je kralj jedini koji ga ima.

Luksemburg je jedino Veliko Vojvodstvo na svetu sa vojvodom Anrijem na čelu.

U Evropi postoje i dve kneževine – Andora i Lihtenštajn. Andora je specifična jer ima dva kneza: jedan je predsednik Francuske (trenutno Emanuel Makron), a drugi biskup Urhela iz Španije. Ovo je jedinstvena pojava jer kneževi nisu poreklom iz Andore, već jednog biraju Francuzi, a drugog papa.

U Lihtenštajnu knez Hans-Adam II po ustavu ima nešto veća ovlašćenja. To je izazivalo kritike koje su pale u vodu 2003. godine, kada su građani na referendumu podržali ovlašćenja kojim knez raspolaže. Interesantno je da su knez i njegova porodica bili spremni da odu za Beč da su njihova ustavna ovlašćenja bila dovedena u pitanje.

Sultani su na čelu države u Omanu i Bruneju. Kabus ibn Said el Said je monarh Omana od 1970. godine. Nakon što je zbacio svog oca, započeo je delimičnu demokratizaciju zemlje.

Brunej se svrstava u red apsolutističkih monarhija sa sultanom Hasanalom Bolkiahom na čelu. On je jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Poseduje oko 7000 automobila (uglavnom najskupljih poput limuzine Rols Rojsa optočene zlatom koja se koristi samo za venčanja), pored ostalih letelica i Boing 747 čija je spavaća soba optočena zlatom i dijamantima, kao i rezidencije i objekte na najelitnijim destinacijama u svetu.

U ovoj zemlji je na snazi strog šerijatski zakon po kome se homoseksualni odnosi kažnjavaju smrću kamenovanjem, krađa odsecanjem ruke ili stopala, a smrtna kazna se može dobiti i za silovanje ili vređanje proroka Muhameda.

Saudijska Arabija je monarhija pod vlašću sinova i unuka prvog kralja Abdulaiza el Sauda. Sva moć je u rukama kraljevske porodice, nema političkih stranaka, a ako se izbori i održe, glas imaju samo muškarci. Kralj mora da ima podršku od ostatka Saudijske familije kao i verskih lidera i ostalih bitnih pripadnika društva.

Žene tek od prošle godine mogu da voze automobile, ali i dalje moraju biti pokrivene, ne smeju pričati sa muškarcem ukoliko im nije rod ili suprug, a ne mogu samostalno ni da otvore račun u banci.

U svetu postoje i tri emirata – Katar, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati. Katar se svrstava u apsolutističke monarhije jer iako premijer i ministri donose određene odluke, a parlament usvaja zakone- emir Tamim bin Hamad el Tani ipak ima konačnu reč. Pokretanje televizije Al Džazira (1996.), davanje glasa ženama na opštinskim izborima i izrada prvog ustava (2005.) nagovestilo je promene na bolje.

Međutim, osnivanje političkih tela i sindikata i dalje nije dozvoljeno, žene moraju da budu pokrivene, a homoseksualnost je zakonom zabranjena. Katar će biti domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu 2020. godine što ga čini prvom zemljom sa Bliskog istoka u  kojoj će se održati ovakav događaj.

Kuvajt ima najstariju demokratsku izabranu vladu među državama Persijskog zaliva jer prvi dobija nezavisnost od Britanije 1961. Postepenom liberalizacijom žene 2005. dobijaju pravo glasa, a 2006. Masuma Mubarak postaje ministarka za administrativni razvoj unutrašnjih poslova.

Ujedinjeni Arapski Emirati su federativna monarhija u čiji sastav ulazi sedam emirata: Abu Dabi, Dubaji, Šardža, Um el Kajvejn, Fudžera, Ras el Hajma i Adžman.

Vatikan je najmanja nezavisna država na svetu, a papa je apsolutni monarh jer poseduje svu moć. Vatikan je sedište Katoličke crkve, a papa njen poglavar. Treba naglasiti razliku između Svete Stolice koja je subjekat međunarodnog prava, dok je Vatikan samo teritorija nad kojom Sveta Stolica deluje.

Interesantno je da ista osoba ne može biti ambasador i u Vatikanu i u Italiji, pa zato zemlje imaju po dva ambasadora čije se rezidencije nalaze u Rimu. Takođe, Vatikan ima najmanju i najstariju vojsku na svetu – Švajcarsku gardu čijih 110 pripadnika čuvaju papu i njegove rezidencije. Ipak, za spoljašnju odbranu Vatikana zadužena je Italija.

Prisetimo se da je i Srbija nekada bila monarhija. Kraljevina Srbija proglašena je 1882. godine, a na njenom čelu nalazio se Milan Obrenović. Nakon Majskog prevrata 1903. godine i ubistva tadašnjeg kralja Aleksandra Obrenovića, usledila je smena dinastija pa Petar I Karađorđević stupa na srpski presto.

Po završetku Prvog svetskog rata, 1. decembra 1918. godine proglašena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca na čelu sa Aleksandrom Karađorđevićem, a kasnije je preimenovana u Kraljevina Jugoslavija. Kraljevina je postojala do 29. novembra 1945. godine kada je proglašena Federativna Narodna Republika Jugoslavija, čime je ukinuta monarhija i uvedena republika.

Kako navodi Žika Gojković, predsednik Pokreta obnove Kraljevine Srbije, kraljevina donosi nacionalno jedinstvo zato što je samo kralj uspevao da ujedini vladajuće i opozicione partije oko ključnih nacionalnih pitanja:

“Neophodno  je da kralj bude jaka ličnost, školovana i posvećena svom narodu. On je garant nezavisnosti institucija u državi, jer on kao vanstranačka ličnost može svojim autoritetom da opomene svakoga ko krši svoja ustavom i zakonom predviđena ovlašćenja, bilo da je reč o predsedniku vlade, skupštine ili suda”.

Istraživanje “Upućenost i stavovi studenata u Beogradu o pojmu monarhje” koje je sprovela Kraljeva omladina (podmladak Udruženja Kraljevina Srbija) pokazalo je, između ostalog, da bi trećina ispitanika podržala uspostavljanje Kraljevine Srbije ukoliko bi se takav referendum održao. A ko bi bio na čelu kraljevine?

“O izboru kralja nema dileme. Srbija ima vladajuću dinastiju Karađorđević. To je porodica koja ima legitimno pravo na srpski tron. Pokret obnove Kraljevine Srbije uveliko se sprema za izbore na koje će izaći samostalno ili u koaliciji isključivo sa strankama koje se zalažu za obnovu kraljevine. Potom ćemo se upornom borbom kao parlamentarna stranka izboriti da Skupština Srbije poništi nelegalnu, nelegitimnu i protivustavnu odluku komunista iz 1945. godine o ukidanju kraljevine”, zaključio je Gojković.