Sumrak spoljne politike Evropske unije

SAD se povlače više od deset godina i primoravaju Evropu da raširi svoj zaštitni kišobran ili preko Evropske unije ili kroz spoljnu politiku pojedinačnih država-članica. Sada je jasno da je druga opcija izvojevati pobedu. Nedavni događaji u Iranu i Libiji pokazuju da EU prestaje da bude relevantna snaga u međunarodnim poslovima.

Najzad, generalno je zaboravljeno da je iranski nuklearni sporazum iz 2015. uključivao P5+1 – SAD, Kinu, Rusiju, Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo (pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN) plus Nemačku – ali i EU. I to iz dobrog razloga . iako EU taj sporazum smatra svojom najvećom diplomatskom pobedom, od kada su SAD u maju 2018. napustile sporazum, Francuska, Nemačka i Ujedinjeno Kraljevstvo su te koje rade na tome da ga spasu. EU se uglavnom drži izdavanja bljutavih saopštenja, čiji je nenamerni efekat potvrda nedostatka njenog pravog uticaja.

Situacija u Libiji je pokazatelj većeg problema. I Turska i Rusija su se sada umešale u građanski rat u toj zemlji (na suprotnim stranama) da bi unapredile sopstvene nacionalne interese u procesu koji preti da bude okidač za bujicu izbeglica.

Kako su evropski lideri reagovali na ovakav razvoj događaja? Nemačka kancelarka Angela Merkel je otputovala u Moskvu da se sastane s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, francuski predsednik Emanuel Makron se konsultovao s Putinom preko telefona i niko se nije gnjavio sa EU. Kako objašnjava Fajnenšel tajms, „Nemačka nastoji da pošalje širu poruku tako što pokazuje da multilateralni mirovni napori i dalje mogu da daju rezultate uprkos sve većoj diskonekciji između SAD i Evrope i uticaju autoritarnih lidera kao što je Putin i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan.“

Neko bi možda mogao da pomisli da najkraći put do multilateralizma vodi preko EU. Ali na pregovorima u Berlinu ovog meseca predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen i visokom predstavniku EU za spoljnu politiku i bezbednost DŽozepu Borelu su dodeljene sporedne uloge. Strane velikodostojnike koji su pristizali pozdravljala je Merkel i generalni sekretar UN Antonio Gutereš. UN definitivno i treba da dobiju centralnu (makar i simboličnu) ulogu na samitu koji je namenjen uspostavljanju međunarodne saradnje; ali zašto i EU ne bi mogla da ima tu ulogu?

Problem je u tome što se Merkel suočava s nekolicinom prepreka kada je reč o zaobilaženju EU i preduzimanju direktnih koraka. Ako bi Nemačka stremila da ostvari svoje političke ciljeve preko ćudljivog evropskog bloka, to joj ne bi obezbedilo željeni rezultat. Ipak, to nije uvek bio slučaj. EU je već 2016. zaključila sporazum s Turskom da zaustavi priliv izbeglica u Evropu iako je Nemačka imala značajan udeo u ishodu. Sada Nemačka preferira da deluje direktno kao što to čini Francuska pod rukovodstvom Makrona.

Međutim, u bilateralnom angažmanu s Putinom i Erdoganom, i Merkel i Makron su u znatno slabijoj poziciji nego što bi bila EU ako bi preuzela vođstvo. U slučaju Libije ujedinjenim naporima EU bi se mogli eksploatisati različiti interesi Rusije i Turske. A šire gledano, jednostavnom primenom ekonomskog pritiska EU bi mogla da projektuje uticaj na bilo koju pojedinačnu treću zemlju bilo gde u svetu. Ali da bi to učinila, potrebna joj je zajednička agenda i predstavnici koji imaju ovlašćenja da rade na ostvarenju zajedničkih interesa EU čak i kada to možda može da bude na uštrb pojedinačnih država-članica. Bez ujedinjenog fronta EU ne može efikasno da deluje na svetskoj pozornici.

U tom pogledu evropski lideri otvoreno ignorišu odredbe o odbrani i bezbednosti Lisabonskog sporazuma. Sporazumom se eksplicitno obavezuju države-članice da vode zajedničku spoljnu politiku preko Evropske komisije, Evropskog saveta i kancelarije visokog predstavnika. Štaviše, sama EU ima obavezu ne samo da „obezbedi doslednost između različitih područja spoljnog delovanja i između njih i ostalih politika“ već i da „vodi, definiše i sprovodi zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku na osnovu uspostavljanja međusobne političke solidarnosti između država-članica“.

Bivši šef poljske diplomatije Radek Šikorski ne preteruje kada tvrdi da institucije EU odustaju od svoje obaveze da vode spoljnu politiku za blok. Nakon najnovije runde unilateralne francuske i nemačke diplomatije on ukazuje da „lideri najvećih zemalja Zapadne Evrope nisu čak ni pomišljali da deluju u skladu s pravilima i duhom Lisabonskog sporazuma“.

Daleko od ujedinjenja Evrope ili očuvanja njenih interesa aktuelna geopolitička konfuzija produbljuje postojeće podele među državama da one pojedinačno gube uticaj u spoljnim poslovima. A iako američki i kineski nacionalistički projekti mogu ipak da se negativno odraze na ove zemlje, unilateralizam na strani evropskih zemalja bi mogao da potpuno razjedini EU.

Time što otvoreno zasenjuju ulogu EU u spoljnoj politici Nemačka i Francuska sebe slabe i jačaju one poput Rusije, Turske i Kine. Nedavni samit u Berlinu se veliča kao veliki uspeh. On je bio i simptom propadanja.

Autor je osnivač pokreta Politička kritika, direktor Instituta za napredne studije u Varšavi i saradnik Nemačkog saveta za spoljne odnose

Copyright: Project Syndicate, 2020.

www.project-syndicate.org