Sušenje veša u ruševinama: Kako izgleda život u Mikolajevu pod kišom ruskih bombi

Bilo je neuobičajeno toplo popodne za kraj oktobra u južnom lučkom gradu Mikolajev dok su na terasi ispod nje ležali veliki betonski blok i ogromna količina šuta, piše Gardijan.

Srećom, Davidjuk (48) je odlučila da sa rođacima za vikend ode na selo i tako je uspela da izbegne bombardovanje.

Vrativši u ponedeljak ujutro, bila je zaprepašćena kada je videla koliku je štetu pretrpeo njen porodični dom.

„Nisam mogla da razumem zbog čega. Zašto su to uradili? Mi smo samo mirno živeli svoje živote“, priča ona za Gardijan.

U 1.40 ujutro 23. oktobra, dve rakete S-300 su pale u razmaku od nekoliko minuta.

Jedna je pogodila njen stambeni blok, a druga je raznela jednu prodavnicu, čiji su delovi pali na dečije igralište u blizini.

Olena Izotova (46) kaže da se probudila kada je pala prva bomba, dok ju je udarni talas od druge odbacio u u susednu sobu.

Srećom, niko nije poginuo pošto je do udara došlo tokom noći, a većina ljudi se do tada sklonila na bezbedno.

Od marta, Mikolajev je na meti nemilosrdnih i neselektivnih udara ruskih snaga, čije je napredovanje zaustavljeno nekoliko kilometara dalje.

Rakete i bombe padaju gotovo svakodnevno – zvaničnici kažu da je proteklo svega 25 dana bez bombardovanja i da je poginulo 148 civila među kojima je i jedan 11-godišnji dečak, koji je stradao početkom ovog meseca.

Strah je postao deo svakodnevnice.

„Čujemo bombe svakog dana i noći. Ponekad žurim na posao i mislim: hvala bogu što sam živa“, kaže Davidjuk.

S jedne strane, čini se da nemilosrdni ruski napadi nemaju uticaja na želju Ukrajinaca da se bore.

Stojeći pored ruševina na svom balkonu, Davidjuk kaže da su oni koji bombarduju „najgori ljudi koji postoje“ i dodaje: „Mi nismo želeli ovaj rat, on nam je nametnut“.

Ona je odavno poslala svoju decu van grada, ali sama nema nameru da se evakuiše zato što radi u lokalnoj bolnici.

„Kako mogu da ostavim pacijente?“, pita se ona.

Ali, s druge strane, kako se zima približava tako se pojavljuju sumnje.

U Mikolajevu još od proleća nema tekuće vode koju je bezbedno piti pošto se crpna stanica nalazi u oblasti koju drži Rusija, a voda koja izlazi iz česmi je slana i povremeno žuta.

Crveni krst i druge humanitarne organizacije dele vodu za piće, koja se u grad doprema sa različitih lokacija, dok stanovnici čekaju u redu, držeći po nekoliko praznih flaša.

Zamenik gradonačelnika Vitalij Lukov kaže da je potrošnja gasa već smanjena na desetinu od uobičajenog nivoa zato što su industrijska postrojenja koja su bila najveći potrošači prestala da rade zbog rata.

Ali struja je veći problem.

Zaista smo zabirnuti, kaže on, zbog toga što je Rusija nedavno promenila vojnu taktiku i za metu uzima elektrane.

Prema njegovim rečima, od početka rata oštećeno je 2.219 stambenih zgrada, a pre dve sedmice dronovima je napadnuto je industrijsko skladište suncokretovog ulja, čiji je Ukrajina najveći svetski izvoznik.

Ulje se razlilo po obližnjim ulicama, a čak i sada, dve nedelje kasnije, putevi pored skladišta su masni i imaju miris ulja.

Ipak, preovlađujuće raspoloženje nije nimalo pesimističko.

Stanovnici se vraćaju u grad, ohrabreni nedavnim uspesima Ukrajine na bojnom polju i sve češćim glasinama da će ukrajinske snage uspeti da povrate Herson koji je okupirala Rusija, a koji se nalazi na udaljenosti od oko 60 kilometara.

Lukov kaže da su njegova supruga i ćerka u maju otišle u Nemačku, ali su se u septembru vratile i odrekle se svog izbegličkog statusa.

„One shvataju da ove teritorije više neće biti pod okupacijom“, kaže on, iako napominje da bi, ako bi se veliki broj ljudi vratio, to predstavljalo dodatni pritisak na energetski sistem.

Čekajući u redu za vodu, Nina (73) kaže da je 22. septembra odlučila da se vrati sa zapada Ukrajine.

Ona je nije iskoristila priliku da se pridruži svojoj ćerci i unucima u Nemačkoj.

Kako kaže, predomislila se kada je stigla na autobusku stanicu u Lvivu.

„Pogledala sam ljude koji ulaze u autobus i pomislila: ne, to nije za mene“.

Čekajući u drugom redu, u kojem se delila besplatna hrana, Nina Vasileva kaže da je „zgrožena“ ruskom agresijom.

„Putin je kopile. Mi smo bili tri bratska naroda, Rusi, Ukrajinci, Belorusi. A sada nas on ubija, pljačka, ubija decu i stare ljude. To je košmar“, priča ona.

U stambenim blokovima, preostali stanovnici daju sve od sebe da raščiste ruševine posle raketnih napada tokom vikenda.

Izotova predvodi grupu od šestoro ljudi koji čiste i skupljaju šut i gelere u kante.

Male su šanse da će država moći da organizuje raščišćavanje, što znači da stanovnici to moraju sami da urade.

To je možda najvidljiviji primer otpora koji je dostupan građanima Mikolajeva.

„Mi smo Ukrajinci. Moramo uvek nešto da radimo. Naši domovi moraju da budu čisti, to je neka vrsta instinkta“, kaže Izotova.