Švajcarska: Mutna trgovina sirovinama puni i Putinov ratni budžet

Švajcarska je poznata kao važan svetski finansijski centar. Trgovina sirovinama je manje u fokusu, ali je mnogo važnija. Udaljena od glavnih trgovačkih puteva, bez izlaza na more, bez nekadašnjih kolonija i bez ikakvih značajnih sopstvenih sirovina, Švajcarska je jedan je od najvažnijih svetskih trgovačkih centara za sirovine. „U Švajcarskoj ta branša ima znatno veći udeo u bruto domaćem proizvodu od turizma ili mašinske industrije“, kaže Oliver Klasen iz nevladine organizacije Public Eye.

Ogroman novac se obrće – i to u tajnosti. Prema izveštaju vlade u Bernu iz 2018, obim trgovine obavljen preko Švajcarske procenjuje se na skoro hiljadu milijardi dolara. Pet najvećih tamošnjih kompanija u smislu obrta nisu banke niti farmaceutske kompanije, već trgovci sirovinama. Većina od 900 kompanija aktivnih u trgovini sirovinama nalazi se u Ženevi, Cugu ili Luganu.

U Ženevi se tako prodaje i kupuje:

•  trećina nafte kojom se trguje širom sveta
•  dve trećine svetske trgovine takozvanim baznim metalima (kao što su cink, bakar ili aluminijum)
•  dve trećine žitarica u svetu.

Ruskim sirovinama se trguje preko Švajcarske

Od toga profitira i Rusija. Prema izveštaju švajcarske ambasade u Moskvi, oko 80 odsto ruskih sirovina prodaje se preko Švajcarske. Izvoz nafte i gasa je Putinov glavni izvor prihoda, on čini između 30 i 40 odsto ruskog državnog budžeta. Ruske državne kompanije su 2021. samo od izvoza nafte zaradile oko 180 milijardi dolara. To je novac koji sada može da finansira u rat.

Zakonom zaštićena neutralnost Švajcarske

Verna svojoj istoriji, Švajcarska zadržava svoj neutralni status i ne uvodi sankcije sama. Prema švajcarskom Zakonu o embargu, ona se samo pridružuje sankcijama drugih. To znači da se nešto dešava samo ako to odluče glavni trgovinski partneri ili Savet bezbednosti UN.

Pored toga, Švajcarska je do sada trgovinu sirovinama, svoje „zlatno tele“, tretirala veoma obazrivo.

Tamo gde je kapital – tamo se obavlja trgovina sirovinama

Važno je shvatiti da se robom često trguje direktno između Vlada i putem robnih berzi. Pored toga, ta trgovina je slobodna. Za takvu direktnu prodaju specijalizovane su kompanije u Švajcarskoj. Važan razlog je što tu ima dovoljno najvažnije sirovine za trgovinu sirovinama – kapitala.

U zavisnosti od trenutne cene, samo tanker sa sirovom naftom može brzo da košta 100 miliona dolara – a to je novac koji kompanije nemaju u gotovini. U Švajcarskoj su razvijeni pravi finansijski instrumenti za takve transakcije.

Često se koriste takozvani akreditivi: banka daje trgovcu kredit i kao garanciju dobija dokument kojim postaje vlasnik robe. Čim je kupac platio sirovine banci, ona mu predaje taj dokument, a time i vlasništvo nad sirovinom. Tako trgovac ima mogućnost da uzima velike kredite bez provere kreditne sposobnosti, a banka ima vrednost robe kao garanciju.

Retko ko zna više o toj trgovini

Reč je o tzv. tranzitnoj trgovini u kojoj kroz Švajcarsku prolazi samo novac. Sirovine kojima se trguje obično nikada ne dotaknu švajcarsko tlo, već idu direktno iz zemlje porekla u zemlju kupca. I zato u švajcarskoj carinskoj upravi nema nikakvih informacija o obimu trgovine.

Samo Švajcarska narodna banka objavljuje neke podatke, ali u njima nema preciznog protoka sirovina.

Jasno je samo jedno: sve je mutno

„Cela trgovina robom nedovoljno je evidentirana i nedovoljno regulisana“, kaže Elizabet Burgi Bonanomi sa Univerziteta u Bernu. „Podatke morate da prikupljate sami, na jedvite jade, a nisu sve informacije ni dostupne.“ I tako ostaje tajna ko od koga kupuje koju sirovinu i po kojim cenama.

Takođe su uglavnom nepoznati i vlasnici firmi koje trguju sirovinama, a koji nisu na berzi u Švajcarskoj. Sa izuzetkom Glenkora, sve te firme su u privatnom vlasništvu. „Postoji čitav niz kompanija koje su ispod radara vlasti i čiji pravi profiteri nisu poznati, na primer, jer se njima upravlja preko zamršenih ofšor holding kompanija“, kaže Klasen. Dakle: dobra prilika za ulaganje – i za ruske oligarhe.

Prljave poslove je lakše obaviti kad nema propisa

Labavi propisi veoma privlačni za trgovce sirovinama, posebno zato što se mnoge sirovine eksploatišu u nedemokratskim zemljama. „Za razliku od finansijskog tržišta, gde postoji nadzorni organ, te pravila za borbu protiv pranja novca i za borbu protiv nelegalnih ili nelegitimnih finansijskih tokova, za trgovinu sirovinama trenutno tako nešto ne postoji“, kaže David Muleman organizacije Public Eye.

„Trgovina sirovinama trebalo bi da bude regulisana. Potrebna nam je transparentnost u vezi s isplatama koje trgovci vrše vladama, posebno autokratskim režimima, koji taj novac prebacuju u svoje džepove ili, u najgorem slučaju, finansiraju ratove“, kaže Muleman i naglašava: „Ne radi se samo o Rusiji.

Trgovci robom sada često daju kredite državama, objašnjava Oliver Klasen iz Public Eye. Na primer, Glenkor je dao Čadu preko milijardu dolara kao kreditnu liniju i zauzvrat dobio pristup njihovim nalazištima sirove nafte.

Svi znaju, a ipak sve ostaje po starom

„Iako vlasti u Švajcarskoj prepoznaju problem, nastavljaju da se oslanjaju na indirektan nadzor – od strane banaka“, ukazuju iz Amnesti internešenala. Međutim, banka nije u obavezi da zna sa kim njeni klijenti posluju i gde njihov novac na kraju ide. Vlast smatra da je to dovoljno i da nema potrebe za zakonom o sirovinama ili posebnim regulatornim telom.

Nevladina organizacija Public Eye godinama poziva na uvođenje regulatora tržišta sirovina u Švajcarskoj, nezavisnog organa po uzoru na regulatora finansijskog tržišta. Pre mnogo godina, Švajcarski Zeleni su 2015. želeli da se trgovine sirovinama reguliše, ali nisu dobili potrebnu većinu u parlamentu. Sada ponovo žele da predlože da se uspostavi odgovarajući regulatorni organ.

Tomas Materm, koji predstavlja Švajcarsku narodnu partiju (SVP) u Nacionalnom savetu, insistira na neutralnosti Švajcarske i protivi se novom nadzornom organu: „Ne treba nam više propisa i kontrole, čak ni u sektoru sirovina“.

S druge strane, Sedrik Vermut član švajcarskih socijaldemokrata zahteva: „Švajcarska sada mora da zatvori slavinu za finansiranje ruskog rata.“ Švajcarska u svojim rukama drži najefikasniju polugu – trgovinu sirovinama i bogatstvo bogatih Rusa, kaže Vermut.

Do sada, međutim, sankcije Evropske unije i SAD ne pogađaju trgovinu sirovinama, čak i ako same SAD sada više ne žele da uvoze rusku naftu. Ali, dok se vode političke diskusije i dok druge zapadne zemlje ne sankcionišu trgovinu robom, švajcarski trgovci sirovinama mogu da nastave da zarađuju novac od ruskih sirovina robe i tako dopunjavaju Putinov ratni budžet.