Švajcarski Noje cirher cajtung: Zapad stoji iza srpskog predsednika – zašto?

Autor najpre opisuje sled događaja nakon izbora, navodi optužbe opozicije da su izbori pokradeni, a zatim piše:

„Veće posledice od manipulacija na dan izbora imaju strukturalni problemi srpske demokratije. Oni principijelno onemogućavaju poštene izbore. ODIHR (Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava pri OEBS-u) je onda takođe ustanovila da je pristup medijima, čiju veliku većinu kontroliše režim, bio izuzetno nejednak. Državni aparat, koji je prožet partijskim vojnicima, koristi svoje resurse u korist Srpske napredne stranke i mobiliše klijentelistički sistem još mnogo pre izbora. Politikolozi taj sistem nazivaju ’kompetitivna autoritarnost’. Takmičenje je doduše dozvoljeno, ali se pobednik uvek unapred zna.“

U članku se konstatuje i sledeće: „To što opozicioni savez čak nije mogao da osvoji Beograd nije uzrokovano samo Vučićevim aparatom moći. Ponuđene alternative za njega nisu mogle da uvere mnoge stanovnike glavnog grada. Opoziciji nedostaje harizmatična liderska figura, koja bi za sobom povela građane. To pokazuje i osrednja izlaznost od oko 60 odsto.“

„Ono što heterogeni savez drži na okupu, jeste cilj da se Vučić skine s trona. Uostalom, program (opozicije) je politički beskrvan. Činjenica da jedna od vodećih figura, Marinika Tepić, štrajkom glađu želi da iznudi ponavljanje izbora u Beogradu – deluje bespomoćno. Vučić bi bio zaista poslednja osoba koju bi impresionirao gest iz arsenala nenasilnog otpora.“

Švajcarski autor konstatuje da se više može razumeti razočarenje opozicije reakcijama iz Brisela i Vašingtona. „Tamo se izgleda spremaju bez zadrške na još četiri godine Vučićeve vlasti“.

„Ako mora, on isporuči ono što treba“

U članku se nabrajaju i kritike iz Brisela u kojima se približavanje Srbije Evropskoj uniji uslovljava otklanjanjem neregularnosti iz izbornog procesa, ali i konstatuje: „Nema indicija da Vučić želi da reformiše Srbiju kako bi pristupila Uniji“, prenosi DW.

Autor potom navodi izjavu američkog ambasadora u Beogradu Kristofera Hila, kome su „više zasmetali izgredi Vučićevih protivnika, nego njegova autoritarna vladavina“.

Na pitanje zašto je to tako, autor odgovara: „To su razlozi realne politike zbog kojih Amerikanci računaju na Vučića. On je taj s kojim hoće da sprovedu proces normalizacije odnosa sa Kosovom. To znači faktičko priznavanje bivše pokrajine kao susedne države. Vučić odugovlači taj proces koliko god može. Na kraju krajeva, to je adut koji ima u ruci naspram Zapada. Međutim, ako mora, on isporuči ono što treba“. U tekstu se navodi i primer popuštanja u sporu oko automobilskih tablica i podseća da je isti spor letos doveo do izgreda i povećanja borbene gotovosti srpske vojske – a sada sve ide glatko.

Pritom se, prema autoru, u Vašingtonu i Briselu ne osvrću previse na propagandističke parole koje opoziciji prebacuju „majdanizaciju“, govore o stranom mešanju, javno izriču hvalospeve ruskim tajnim službama. „Prizivanje spoljnog neprijatelja je poznata Vučićeva tehnika vladavine“.