„Sve dok Krim ne bude u rukama Kremlja, Ukrajina ne može biti oslobođena ruske agresije“: Andrij Zagorodnjak tvrdi da je vraćanje poluostrva ključno

Od avgusta, ukrajinske trupe su, podseća Zagorodnjak u tekstu za foreignaffairs.com, ponovo zauzele više od polovine teritorije koju je Rusija zauzela, poništavajući nade Moskve u uspeh.

Da bi pokušao da demonstrira neke dobitke, ruski predsednik Vladimir Putin je izjavio da je pripojio četiri ukrajinske pokrajine – Donjeck, Herson, Lugansk i Zaporožje – krajem septembra. Ali bilo je uzalud. Rusija nije imala potpunu kontrolu nad nijednom provincijom a njegove snage su od tada još više izgubile tlo pod nogama.

Ipak, Rusija i dalje kontroliše jednu ukrajinsku provinciju: Krim. Rusija je 2014. zauzela poluostrvo u značajnom kršenju međunarodnog prava. Putin aktivno koristi narativ koji tvrdi da je transfer Krima Ukrajini, koji je izvršio Sovjetski Savez 1954. bio „pogrešan“. Zauzimanjem poluostrva, Putin veruje da je ispravio ono što je nazvao „greškom“ i poboljšao međunarodni položaj Rusije, vraćajući svojoj zemlji status velike sile.

Ali te premise su pogrešne. Krim ima bogatu i jedinstvenu istoriju; nije u sastavu Rusije od pamtiveka. Postao je zakoniti deo nezavisne Ukrajine nakon nacionalnog referenduma 1991. na kojem su Ukrajinci — uključujući većinu stanovnika Krima — glasali za nezavisnost od Sovjetskog Saveza.

Lako je razumeti zašto su Krimljani želeli da izađu. Sovjetski Savez je bio totalitarna država, dok je Ukrajina bila na putu da postane pluralistička demokratija. Trenutna vladavina Moskve revitalizovala je mnoge diktatorske prakse Sovjetskog Saveza na Krimu, uključujući ugnjetavanje manjina i podvrgavanje građana državnim medijima koji se bave propagandom.

Moskva je to područje pretvorila u džinovski, preteći garnizon, koji je potom iskoristila za invaziju na Ukrajinu. Sve dok je poluostrvo u rukama Kremlja, Ukrajina — i Ukrajinci — ne mogu biti oslobođeni ruske agresije.

Zapadne države su ujedinjene u uverenju da je aneksija Krima 2014. bila i jeste neprihvatljiva, tvrdi Zagorodnjak, dodajući da su Sjedinjene Države i njihovi partneri prezirni u pogledu odobravanja bilo kakvih planova koji bi vratili Krim Ukrajini.

U novembru, na primer, Mark Majli, predsednik Združenog štaba američkih snaga, rekao je da šanse Ukrajine da izbaci Ruse sa Krima „nisu velike“. Drugi analitičari veruju da bi se reintegracija Krimljana u Ukrajinu mogla pokazati previše lukavom ili da bi napad na Krim izazvao nuklearnu odmazdu.

Bolje, predlažu, da se Ukrajina ne bori za poluostrvo. Neki čak kažu da bi Kijev to trebalo da ponudi u zamenu za mir.

Strahovi Zapada nisu sasvim neosnovani. Rusija je, pojašnjava, imala osam godina da apsorbuje Krim i izgradila je značajno vojno prisustvo na poluostrvu. Krim takođe ima najmanje 700.000 ruskih stanovnika koji su se uselili posle 2014. (od 2,4 miliona stanovnika): činjenica koja će zakomplikovati sve napore za reintegraciju.

Svet, kaže, nikada ne može da isključi mogućnost da će Rusija upotrebiti nuklearno oružje, posebno kada njome upravlja Putin. Sve su to dobri razlozi zbog kojih Ukrajina treba da bude oprezna u pogledu oslobađanja Krima.

Ali to nisu razlozi da Ukrajina u potpunosti napusti poluostrvo. I ima dosta razloga zašto Krim mora da se vrati Ukrajini. Ruski vojni otisak, na primer, zapravo je razlog za borbu za Krim, jer bi bitka oko teritorije ozbiljno degradirala sposobnost Rusije da vodi rat i terorisala Ukrajinu i druge države.

Ostale zabrinutosti u vezi sa sposobnošću Ukrajine da ponovo zauzme poluostrvo i nuklearnim napadima su bar donekle prenaglašene. Posle uzastopnih meseci uspeha na bojnom polju, jasno je da Ukrajina ima kapacitet da oslobodi Krim.

Jedan od ključnih narativa Rusije, koju je Moskva gurala decenijama i koju ponavljaju mnogi međunarodni posmatrači, jeste da Krim ima posebnu istorijsku vezu sa Rusijom.

Istina je da je Sevastopolj dugo bio ruska pomorska baza i da je njegova južna obala dom mnogih ruskih aristokratskih palata iz devetnaestog veka. Većina ljudi na poluostrvu govori ruski. Kao rezultat toga, Putin je zaključio da je povratkom Krima ispravio istorijsku grešku.

Ali istorija Krima je mnogo bogatija i raznovrsnija nego što ovaj narativ sugeriše. Krim ima hiljade jedinstvenih znamenitosti koje nemaju veze sa Rusijom i dom je mnogih etničkih grupa.

Ruska verzija prošlosti Krima je dražesna, a njeno opravdanje za okupaciju počiva na smešnoj pretpostavci da prošli posed i lingvistika daju jednoj državi pravo na zemlju suseda.

Ujedinjeno Kraljevstvo je vekovima vladalo Irskom, a pod upravom Londona, engleski je postao najrasprostranjeniji jezik na ostrvu. Ali to ne znači da bi Ujedinjeno Kraljevstvo bilo opravdano da ga preuzme.

Iskrena procena istorije jasno pokazuje da Krim treba da bude deo Ukrajine, a ne Rusije. Krimom upravlja Kijev 60 od poslednjih 70 godina, pa ga većina njegovih stanovnika zna pre svega kao ukrajinsko poluostrvo.

Tokom tog vremena, region je prešao iz ekonomski depresivnog u solidnu srednju klasu, zahvaljujući ukrajinskom vodosnabdevanju, snabdevanju energijom i — nakon ukrajinske nezavisnosti — procvatu turističkih aktivnosti. Putin je možda u pravu da milioni Rusa imaju afinitet prema toj teritoriji, ali i milioni Ukrajinaca – jer su je ili posetili ili živeli tamo. Postoji razlog zašto je ogromna većina članova Generalne skupštine UN oštro osudila aneksiju Krima i smatrala je nevažećom.

Oslobođenje Ukrajine pokazalo bi se posebno popularnim i značajnim za stotine hiljada krimskih Tatara, grupom koju je Moskva posebno progonila.

Za razliku od Rusa, oni su naseljavali poluostrvo od ranog srednjeg veka. Vekovima su krimski Tatari čak imali svoju državu na kopnu. Krim je njihova jedina domovina. Ali pod sovjetskom i ruskom vlašću, oni su bili nasilno proganjani. Na primer 1944. oni su prisilno deportovani, a povratak im je dozvoljen tek krajem 1980-ih, pošto je Sovjetski Savez bio pred raspadom.

Pod Putinovom vlašću, bili su primorani da ponovo odu. Onima koji su ostali često se zabranjuje rad, hapse se bez razloga i pritvaraju a da nisu optuženi za zlo. Neki su kidnapovani. Neki od njihovih spomenika kulture se demontiraju. Oni zaslužuju kraj ruske totalitarne vladavine.

Rusija je Krim pretvorila u veliku vojnu bazu, koju je iskoristila za svoju sveobuhvatnu invaziju. Ova upotreba poluostrva je razlog zašto je Rusija imala mnogo više uspeha u borbama na jugu Ukrajine nego na severu. Rusija nastavlja da koristi Crnomosku flotu stacioniranu na Krimu i vazdušne baze na poluostrvu za napade bespilotnim letelicama i raketama.

Ova ratobornost jasno stavlja do znanja da Ukrajina ne može da bude bezbedna niti da obnovi svoju ekonomiju sve dok Krim ne bude van ruskih ruku, tako da Kijev neće prestati da se bori dok ne povrati provinciju.

Kako bi Ukrajina oslobodila Krim? U idealnom slučaju, to bi bilo učinjeno diplomatskim putem. Putin nikada neće razmišljati o mirnom raskidu sa poluostrvom, ali ako bude smenjen sa funkcije, njegovi naslednici će možda imati drugačiju računicu.

Oni će naslediti zemlju pod strogim sankcijama sa dramatično oslabljenom vojskom. Konačno, oni će se suočiti sa međunarodnim parnicama koje je pokrenula Ukrajina, a koje zahtevaju stotine milijardi dolara odštete.

Moskva će verovatno izgubiti na sudu, a zapadne države će naterati vladu da plati jednostavnim prebacivanjem zamrznute imovine Rusije u Kijev. Suočen sa takvom situacijom, Kremlj bi mogao da ponudi povratak Krima kao deo sporazuma koji sprečava bankrot Rusije i sprečava domaće nemire koji bi nastali uz bilo kakav ekonomski haos.

Ali Ukrajina ne može da računa na promenu rukovodstva u Rusiji. Takođe ne može računati na to da će sledeći ruski lideri biti spremni za mir. Kijev, dakle, treba da zadrži vojnu opciju i mora da počne da se priprema za pobedu u takvoj borbi.

Iako ponovno zauzimanje Krima ne bi bilo lako, Ukrajina ima sposobnost da to učini — činjenicu koju Zapad počinje da priznaje. Kako prenosi NBC News, u decembru je zvaničnik Bajdenove administracije rekao Kongresu da će Kijev moći da oslobodi poluostrvo. Ben Hodžis, bivši komandant američke vojske u Evropi, rekao je da Ukrajina ima šansu da oslobodi Krim do kraja leta.

Pobeda na Krimu je, dakle, od suštinskog značaja za sprečavanje budućih sukoba i sprečavanje povratka osvajanju, zaključuje Zagorodnjak.