Svet bez nuklearnog oružja je naivna priča

Ali dostići svet bez nuklearnog oružja lakše je reći nego učiniti i postoji rizik da se neki pokušaji da se to uradi pokažu kao samoporažavajući.

Nuklearne zalihe širom sveta su znatno umanjene od kraja Hladnog rata. Rusija i Sjedinjene Države su svaka svoj arsenal umanjile za osamdeset odsto, a za vreme predsedničkog mandata Baraka Obame SAD su apelovale na Rusiju da izvrši dodatna smanjenja. U Zapadnoj Evropi su i Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska svoje ionako male arsenale učinile još manjim.

Ove zemlje su imale razne razloge da smanje svoje zalihe. Ali, kao potpisnice Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja (NPT) iz 1968, koji predstavlja osnovu globalnih napora da se umanji opasnost koja vreba od nuklearnog oružja, one su i u obavezi da to učine.

Napredak ka nuklearnom razoružavanju stagnira u poslednjih nekoliko godina. Rusija trenutno modernizuje svoje strateške nuklearne snage i počela je češće da pominje svoje nuklearne kapacitete u saopštenjima za javnost. To objašnjava zašto su napori da se smanje nuklearni arsenali u Zapadnoj Evropi u zapećku. SAD sa svoje strane takođe razmatraju opcije za modernizaciju svog nuklearnog arsenala.

U međuvremenu, Pakistan nastavlja da proizvodi fisione materijale koji se koriste u nuklearnom oružju. Napori da se Bliski istok učini zonom bez nuklearnog oružja nisu nigde završili, uglavnom zbog Izraela. Međunarodna zajednica nije mogla da postigne dogovor u vezi s tim kako ostvariti napredak na konferencijama o preispitivanju NPT-a 2005. i 2015. I, naravno, nuklearne ambicije Severne Koreje su stvorile još jednu nuklearnu krizu u Istočnoj Aziji.

U takvoj situaciji je ogroman blok zemalja predložio dalekosežni Sporazum o zabrani nuklearnog oružja, čiji su nacrt početkom jula podržale 122 države-članice UN. Nažalost, ono što je počelo kao isplativi humanitaran napor kulminiralo je izuzetno manjkavim predlogom.

Nameću se tri pitanja. Prvo, pošto nijedna nuklearna država ne podržava sporazum o zabrani nuklearnog oružja, aktuelni predlog sam po sebi ne bi svet lišio ni jedne jedine nuklearne glave. Još gore, novi sporazum bi mogao da potkopa NPT, koji uprkos sopstvenim manjkavostima ima mnogo širu podršku, uključujući i podršku pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN (Kine, Francuske, Rusije, Ujedinjenog Kraljevstva i SAD). Konačno, tretiranjem koncepta proširenog nuklearnog odvraćanja kao nelegalnog ili bar nemoralnog, nacrt sporazuma bi zapravo mogao da ugrozi stabilnost u Evropi i Istočnoj Aziji.

Prvobitni nacrt sporazuma, kada je bio obelodanjen ranije ove godine, nije uključivao jezik kojim se eksplicitno zabranjuje upotreba nuklearnog oružja kao sredstva odvraćanja. Ali ga uključuje verzija za koju su zemlje glasale u julu. To je značajna promena. Opasnost od nuklearnog kontranapada je ono zbog čega se zemlje prvenstveno ne usuđuju da upotrebe nuklearno oružje. A takozvano prošireno odvraćanje preko saveza je ono što nenuklearne države štiti od ucena nuklearnih.

Bez proširenog odvraćanja nenuklearne države bi mogle smatrati da je prikladno da i one same nabave nuklearno oružje.

Holandija, jedina zemlja NATO koja učestvuje u izradi sporazuma o zabrani nuklearnog oružja, upravo je iz tog razloga na kraju glasala protiv njega. Japan, jedina zemlja koja je bila napadnuta nuklearnim oružjem, takođe je uskratila podršku za sporazum jer se oslanja na prošireno nuklearno odvraćanje od SAD.

Japan bi bez takve zaštite bio potpuno podložan nuklearnim ucenama Kine i raketnim napadima iz Severne Koreje. Zapravo, pošto diplomatijom i strogim sankcijama nije stavljena tačka na nuklearni program Severne Koreje, nuklearno odvraćanje se nameće kao jedini praktičan način da se istočnoazijske zemlje zaštite od nuklearne ucene i napada. Slično tome, ogromna većina evropskih zemalja, od Finske do Portugala, nema želju da se povuče u senku ruskih nuklearnih glava bez ičega da se zaštite.

Efikasnim zabranjivanjem odvraćanja nacrt sporazuma bi mogao svet da učini još nebezbednijim mestom nego što već jeste. Naravno, zagovornici sporazuma tvrde da bi se njime vremenom izgradila javna podrška za zabranu nuklearnog oružja, što bi na kraju prisililo vlasti nuklearnih država da se odreknu svojih arsenala.

Ali to je potpuno naivno. Niko ko ima bilo kakve veze s realnošću ne bi mogao da stvarno poveruje da će se vlasti Kine, Izraela, Pakistana i Rusije prosto odreći svog nuklearnog oružja jer se javno mnjenje okrenulo protiv njih.

Nažalost, nuklearno oružje ima u tim zemljama široko rasprostranjenu podršku jer se ono smatra garantom bezbednosti i realizacijom nacionalnih ambicija na svetskoj sceni. Mi koji želimo svet bez nuklearnog oružja ne moramo da se složimo s tim stavom; ali bi nam bolje bilo da ga ne ignorišemo.

Jedan realniji pristup bio bi težnja ka dodatnim smanjenjima nuklearnog oružja i u SAD i u Rusiji, gde se sa ozbiljnim opasnostima tek treba uhvatiti u koštac. Zarad ostvarenja tog cilja od vitalnog je značaja da nijedna zemlja ne modernizuje svoj nuklearni arsenal na način koji se smatra proširenjem nuklearnih kapaciteta. Umesto toga, moraju da prokrče put ka njihovim daljim smanjenjima.

Okončanje aktuelnih sukoba i razvoj mehanizama za nalaženje rešenja za konflikte na Bliskom istoku bi mogli da pomognu da se vremenom ostvari napredak ka statusu „bez nuklearnog oružja“. U tom pogledu je sporazum između Irana i P5+1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN plus Nemačka) važan prvi korak.

Što se Južne Azije tiče, ima nade da će otopljavanje odnosa između Indije i Pakistana olakšati bolju kontrolu nuklearnog oružja čak i ako se senka Kine, koja svoju bombu smatra delom svog mesta na svetu, bude i dalje nadvijala nad Indijom.

Na kraju, potpuno nuklearno razoružanje se verovatno ne može postići jednim Velikim praskom. Svetu bi bio korisniji postepeni pristup zasnovan na NPT, smanjenje strateškog oružja glavnih sila i rešenje konflikta u ključnim regionima.

U slučaju najboljeg scenarija predloženi sporazum o zabrani nuklearnog oružja će biti samo marginalna stvar. Ali ima razloga za strah da će to zakomplikovati aktuelne napore za dodatno smanjenje nuklearnog arsenala, produbiti podelu između nuklearnih i nenuklearnih država i u najgorem scenariju čak povećati opasnost od nuklearnog konflikta u ključnim regionima.

Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org