Svetiljka u franačkoj tmini

Kada je hiljadugodišnja opatija, kao „slamka među vihorovi“ revolucija i velikih evropskih sila, 1805. godine sekularizovana, prešla je u ruke novoosnovanog kantona Sankt Galen. Opatija nije ponovo oživela, ali je 1847. osnovana rimokatolička biskupija: Nekadašnja opatijska crkva postala je njena katedrala.

Kao i u Ajnzidelnu, i u ovde je sjajni, belasasti osamnaesti vek pokrio ranije slojeve povesti. Tu negde, u našoj blizini, u pozno karolinško doba, monah Notker Balbulus je pisao o Sv. Stefanu i Sv. Galu, sastavljao crkvene himne i hroniku Karla Velikog.

Odavde su srednjovekovni opati upravljali svojom osveštanom kneževinom. No, ni na trgu ni u hramu se to doba više ne može naslutiti. Nestalo je još pre nego što je nestao sam manastir sa svojim benediktinskim monasima i svojim kneževima-opatima.

Današnje monumentalne građevine manastira, simboli Sankt Galena, sagrađene su samo nekih pola veka pre njenog gašenja. Doba kada je ovo mesto bilo jedna od svetiljki u franačkoj tmini nalazimo ipak u jednoj od dve kripte hrama, čiji oblici i neravni zidovi nagoveštavaju starodrevnost koju ni vrla Švajcarska ljubav prema redu, funkcionalnosti, uravnjavanju i prekrečavanju nije uspela da sakrije.

Zatičemo decu na Bogosluženju. Toga dana, dok je gornji hram u svom svom sjaju i bljesku i svoj svojoj baroknoj veličini bio prepušten turistima, crkva je živela i dalje, nesmetano, u hiljadu godina starijoj kripti.

Odlazimo u biblioteku koju je pre više od hiljadu godina vodio Notker Balbulus. Začuđuje savremenost prostora. Među zidinama osamnaestog veka: minimalizam kancelarija našeg doba. Svrsishodnost materijala i prostora, samosvesna jednostavnost, bezizražajna čistina, čistota i čistoća.

Neizbežna prodavnica suvenira nalik na odeljenje neke švajcarske robne kuće. Lift nas vodi ka prastarom suterenu punom čudesa pisanih sanktgalenskim neumama i karolinškom minuskulom. Odatle putujemo istim vremeplovom iz osmog u osamnaesti vek, ka sali stare manastirske biblioteke.