Svetske sile se takmiče u misijama na Mesec: Svemirska trka ili zlatna groznica?

Indija razvija zajedničku misiju sa Japanom, skraćeno LUPEX (Lunar Polar Exspedition) kako bi se istražile regije „tamne strane Meseca“ do 2026.

Indija se uspešnom misijom na Mesec pridružila državama koje su postigle tzv. meko sletanje na površinu Meseca, SAD, Kina i bivši Sovjetski Savez.

Indijska letelica Čandrajan-3 u sredu 23. augusta uspešno je spustila sondu Vikram na južni pol Meseca, što je prvi put da neka letelica sleti na tu lokaciju.

Sjedinjene Države, bivši Sovjetski Savez i Kina su imali uspešne misije sletanja na Mesec u blizini ekvatora satelita, ali niko nije izveo uspešnu misiju na južni pol.

Južni pol Meseca je prema navodima NASA-e pun „misterija, nauke i intrige“.

Radio Slobodna Evropa (RSE) odgovara na pitanje zašto je ova trka toliko važna.

Decenijama je percepcija javnosti o onome šta se dešava u svemiru bila oblikovana prvom svemirskom trkom iz 1960-ih godina između Sjedinjenih Američkih Država i bivšeg Sovjetskog Saveza koje su se takmičile ko će prvi poslati čovjeka na Mesec.

Uprkos tome što je SSSR postao prva država koja je poslala prvi satelit u orbitu Zemlje 1957, poslala čoveka u svemir i spustila letelicu bez posade na lunarnu površinu, ipak je Amerikanac prvi zakoračio na Mesec u „malom koraku za čoveka, ali velikom za čovečanstvo“, što su bile reči astronauta Nila Armstronga kada je zakoračio na površinu Meseca.

Misija Apolo 11 odvela je astronaute Nila Armstronga, Baza Aldrina i Majkla Kolinsa na Mesec a događaj je emitovan putem TV ekrana širom sveta 20. jula 1969. godine.

U narednim godinama usledile su Apolo misije, a poslednja se dogodila 1972.

Više od 50 godina kasnije, SAD ostaje jedina zemlja koja je s posadom astronauta uspela sleteti na Mesec.

Ali to bi se uskoro moglo promeniti jer je NASA posvećena da u okviru programa Artemis ponovo pošalje posadu na Mesec, a Kina planira da njeni astronauti budu na Mesecu do 2030.

U međuvremenu, sve češće misije sa posadama robota pokazuju obnovljeni interes za istraživanje svemira.

Nedavno otkriće značajnih džepova leda na Zemljinom najbližem nebeskom susedu i pratiocu, Mesecu, donelo je uzbuđenje naučnoj zajednici.

Kako su naučnici otkrili vodu na Mesecu?

Još od 1960-ih, pre prvog sletanja Apola, naučnici su spekulisali da bi moglo da bude vode na Mesecu.

Uzorci koje je na analizu donela posada Apola krajem 1960-ih i početkom 1970-ih izgledali su da ne sadrže vodu.

Onda su istraživači Univerziteta Braun 2008. ponovo analizirali lunarne uzorke i otkrili hidrogen unutar sićušnih komadića vulkanskog stakla, piše Rojters.

Godinu dana kasnije, 2009. instrument NASA-e na sondi Čandrajan-1, indijske svemirske agencije, otkrio je čestice vode na površini Meseca.

Iste godine, druga NASA-ina sonda koja je spuštena na južni pol pronašla je vodeni led ispod površine Meseca.

Ranija misija NASA-e, Lunar Prospector iz 1998, pronašla je dokaze o postojanju najveće koncentracije vodenog leda u zasenjenim kraterima južnog pola Meseca.

Podaci koje je prikupila NASA-ina svemirska letelica koja kruži oko Meseca 14 godina, sugerišu kako se u nekim od kratera na strani u večitoj senci nalazi vodeni led koji bi potencijalno mogao da održava život čoveka.

Voda na Mesecu postoji u čvrstom stanju ili pari zbog vakuuma koji nastaje jer Mesec nema dovoljno gravitacije da zadrži atmosferu.

„Tek treba dokazati da je vodeni led dostupan. Drugim rečima, da li postoje rezerve vode koje se mogu ekonomično izvaditi?“, rekao je Klajv Nil, profesor planetarne geologije na američkom Univerzitetu Notre Dame, piše BBC.

Mogućnost pronalaska vode na Mesecu uzbudljiva je na mnogo načina, kažu naučnici.

Zašto je voda na Mesecu važna?

Naučnike zanimaju džepovi prastarog leda jer mogu da daju uvid u lunarne vulkane, materijale koje komete i asteroidi donose na Zemlju i poreklo okeana.

Zaleđena voda do koje ne dopire sunčeva radijacija moguće je da se nakupljala u hladnim regijama Mesečevog pola tokom miliona godina, što je dovelo do akumulacije leda na površini lunarnog tla što predstavlja jedinstven uzorak za analizu i bolje razumevanje istorije vode u solarnom sistemu.

„Možemo da postavljamo pitanja o poreklu vode i kakve su implikacije za razvoj života na planeti Zemlji“, rekao je za BBC naučnik Simeon Barber koji radi za Evropsku svemirsku agenciju.

Postoje i drugi „pragmatični“ razlozi zbog važnosti vode na ili neposredno ispod Mesečeve površine, rekao je profesor Barber.

Ako leda ima u dovoljnim količinama, mogao bi biti izvor pitke vode za istraživanja na Mesecu i mogao bi da pomogne pri hlađenju opreme.

Takođe bi mogo da se razbija kako bi se proizvodio hidrogen za gorivo i kiseonik za disanje koji bi bio podrška za misije na Mars i rudarenje na Mesecu.

Led je težak i skup i bilo bi skupo da se trasportuje sa Zemlje.

Ugovor Ujedinjenih nacija o svemiru iz 1967. zabranjuje da bilo koja nacija polaže vlasničko pravo na Mesec, ali ne postoje odredbe koje bi zaustavile komercijalno poslovanje.

Napori pod vodstvom Sjedinjenih Država da se uspostavi skup načela za istraživanje Meseca i korišćenje njegovih resursa, Artemis Accords, imaju 27 potpisnika. Kina i Rusija nisu potpisnice.

Svemirska trka ili „zlatna groznica“?

Iskušenje da se novi pohodi u svemir posmatraju iz istorijske perspektive svemirske trke iz perioda Hladnog rata kao modela je razumljivo, ali sve dok se istorija preslikava na trenutne događaje, to možda nije najbolji način, smatra Ketlin Luis, kustoskinja za svemirski program muzeja Smithsonian, kako prenosi portal Popular Science.

„Po mom mišljenju, ovo nije nova trka“, kaže ona. „Ako želite da se porede istorijski događaji, ovo je više zlatna groznica.“