Nastojanje predsednika SAD Donalda Trampa da zabrani ulazak u zemlju za građane sedam pretežno muslimanskih zemalja do sada je bilo glavni pokazatelj kako se njegova administracija percepira u islamskom svetu.
Ali, Trampova odluka da ispali 59 raketa „tomahavk“ na sirijsku vazduhoplovnu bazu kao odgovor na napad hemijskim oružjem snaga predsednika Bašara Asada najverovatnije će obezbediti još jedan, možda još bolji pokazatelj ko je gde.
Za nekadašnje zvaničnike Vlade SAD i mnoge muslimane Trampov predlog o zabrani putovanja je izdaja liberalnih vrednosti i za ekstremiste je dar s neba. Ali, ćutanje je dominantna reakcija najstarijih saveznika na Bliskom istoku, onih koji mogu najviše da dobiju od partijskog predsednika koji naginje ka njihovom stavu. Osam godina pošto im je Bela kuća stalno govorila šta da rade, Tramp se smatra dobrodošlom, mada možda uznemirujućom promenom koraka.
Saudijska Arabija je možda najveći (mada tihi) navijač Trampove administracije. Saudijcima nikada nije bilo svejedno zbog ponuda predsednika Baraka Obame Iranu, a naročito su se prepali kada je rekao za magazin Atlantik da je „potrebno da Iranci i Saudijci nađu efikasan način da dele susedstvo i uspostave neku vrstu hladnog mira.“ Saudijci, zaglavljeni u posredničkom ratu sa Iranom u susednom Jemenu, ushićeni su što Tramp razmišlja o povećanju pomoći za odbijanje iranskih pretenzija u njihovom strateškom dvorištu.
Slična priča važi za Saudijce u susednom Bahreinu, najbližem regionalnom savezniku kraljevstva (i savezniku koji ga pomaže besplatnom naftom). Još od kada je prvi put došlo do tamošnjeg razdora između sunita i šiita 1990-ih, lideri Bahreina optužuju Iran za mešanje (uprkos tome što su ponuđeni labavi dokazi). Kada su snage pod rukovodstvom Saudijaca razbile proteste šiita 2011, Obamina administracija je kritikovala lidere Bahreina i suzbila prodaju oružja. Ali Trampova administracija, koja nastoji da otvori radna mesta u proizvodnji, ukinula je restrikcije iz Obamine ere, objavivši da će prodati Bahreinu borbene letelice u vrednosti od pet milijardi dolara.
Čak u Libanu, gde je iranski zastupnik šiitska milicija Hezbolah dominantna politička snaga, Saudijci vide Trampa kao potencijalnog spasioca čija bi antiiranska politika koja se pomalja mogla da osnaži surogate kraljevstva.
Pošto se Saudijska Arabija usredsređuje na Iran, Egipat i Ujedinjeni Arapski Emirati ciljaju na Muslimansku braću. I tu Tramp takođe predstavlja atraktivnu alternativu. Naročito egipatska vlada krivi Muslimansku braću, koje je smenila s vlasti u vojnom puču 2013, za sve boljke zemlje, od pobuna Islamske države na Sinaju do ekonomskih teškoća zemlje.
Nakon sastanka sa egipatskim predsednikom Abdelom Fatahom Sisijem u septembru 2016, Tramp je izjavio da je Sisi „fantastičan tip“ koji je „preuzeo kontrolu nad Egiptom, zaista je preuzeo kontrolu nad Egiptom“. Sisi je uzvratio tim trivijalnostima tako što je bio prvi šef države koji je čestitao Trampu na pobedi. A samo nekoliko dana pre nego što će narediti napad na Siriju, Tramp je srdačno primio Sisija u Beloj kući, pohvalivši ga da je obavio „sjajan posao“.
Čak su lideri Turske, dugogodišnji žestoki kritičari politike SAD na Bliskom istoku, postali srdačniji prema Trampu (koji se u intervjuu od jula 2016. divio tome kako je predsednik Redžep Tajip Erdogan osujetio pokušaj puča). Osuda koju je uputio Majkl Flin, Trampov prvi savetnik za nacionalnu bezbednost, na račun Fetulaha Gulena, turskog sveštenika koji živi u dobrovoljnom izgnanstvu u ruralnoj Pensilvaniji, posebno je prijala Turskoj.
Pre nego što su postali opsednuti Iranom i Bliskim istokom, arapski lideri su često započinjali sastanke sa američkim zvaničnicima žestokom kritikom Izraela. Trampovo ranije obećanje da će preseliti američku ambasadu u Jerusalim i njegova podrška za izraelska naselja na Zapadnoj Obali, naročito su bila alarmantna za arapske saveznike Amerike. Ali Tramp je od tada odustao od obećanja da će preseliti ambasadu, a nakon sastanka s kraljem Abdulahom iz Jordana u februaru, promenio je stav prema izgradnji novih naselja.
Trampova sada stopirana zabrana putovanja slično je polarizovana. Majkl Moreli, bivši zamenik direktora CiA, ocenio ju je kao „blagodet za regrutacije“ za Islamsku državu, dok je uticajni muslimanski sveštenik Jusuf al Karadavi tvitovao da ta inicijativa „podstiče neprijateljstvo i rasizam“. Ministarstvo spoljnih poslova Irana je nazvalo restrikcije putovanja „očiglednom uvredom islamskog sveta, a naročito velike nacije Irana“ (Irak, jedna od ostalih država izdvojenih (za zabranu), podjednako je bio uvređen).
Uporedimo ove reakcije s ćutanjem Egipta i Saudijske Arabije, predlogom Turske o „novom početku“ i odobravanjem koje je izrazio ministar spoljnih poslova UAE. Ostaje da se vidi kako bi zaokret od Obaminog konstruktivnog pristupa ka Trampovim polarizovanim taktikama mogao da utiče na regionalnu stabilnost. Trampova ambivalentnost u vezi sa iranskim nuklearnim sporazumom, na primer, mogla bi da ima destruktivne posledice.
Međutim, za sada Trampovo prihvatanje nekih arapskih lidera, dok istovremeno druge ostavlja na miru, odgovara većini vlada na Bliskom istoku. Iako zapadni mediji ističu nostalgiju za Obamom, ovi lideri, kojima nikada nije bilo lagodno zbog mešanja Amerike u njihove stvari, osećaju olakšanje što je otišao. Bez obzira na politički bes koji Tramp možda navlači sebi na vrat svojom „zabranom za muslimane“, oni su pozdravili njegovu agendu.
Autor je istraživač u Novoj Americi, gde je na specijalizaciji u oblasti arapskih i islamskih poslova
Copyright: Project Syndicate, 2017. www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
