Tajne ukrajinske specijalne snage deluju van granica zemlje: „Rusko zapovedništvo mora da oseti ‘vrelinu bitke’ na svojoj sopstvenoj teritoriji“

U zapadnim glavnim gradovima, sama pomisao na njih izaziva drhtanje, piše Gardijan.

Oni su članovi bataljona Bratstvo, volonterske grupe ukrajinskih specijalnih snaga, koje borbu protiv Vladimira Putina vode izvan linija fronta rata u Ukrajini, izvan okupiranih područja njihove zemlje – i duboko unutar ruske teritorije.

Njihovi zadaci se kreću od kidnapovanja visokih zvaničnika Kremlja do uništavanja ključne vojne infrastrukture i obaranja neprijateljskih aviona na ruskoj teritoriji.

Možda deluje čudno da jedan bataljon kao što je njihov dopusti da njegove priče dospeju u javnost.

Ali, to je greška u razumevanju njihove svrhe jer, kako kažu, u svemu što rade postoji jedna jedina poruka koju žele da pošalju.

„Nama je veoma lako da pređemo preko ruske granice“, kaže Vladislav, najmlađi od trojice, sa osmehom.

Volonteri bataljona Bratstvo imaju neobičan status, tehnički su nezavisni od ukrajinske vojske ali deluju rame uz rame sa zvaničnim snagama.

Oleksej je obaveštajac, kaže Vladislav, ali ovaj bataljon regrutuje uglavnom civile, ili bira najbolje iz drugih volonterskih bataljona.

Kaže da oni shvataju zašto njihovi zadaci moraju da budu zvanično razdvojeni od vojske, ali da im razlozi za to ne padaju teško.

Kako objašnjava, sve se svodi na to da je Zapad nervozan zbog pomisli da Ukrajina ima kapacitet da udari na Rusiju unutar ruske teritorije, na šta je ukazala i dugotrajna debata oko odluke Nemačke da pošalje tenkove Leopard 2, kao i odbijanje Sjedinjenih Država i drugih saveznika da obezbede borbene avione F16.

Najveći deo ove nervoze je verovatno povezan sa pretnjama Kremlja da će upotrebiti nuklearno oružje „ako egzistencija države bude ugrožena“.

„Ispada da Rusi mogu da uđu na ukrajinsku teritoriju, ali Ukrajinci ne mogu da uđu u Rusiju“, kaže Oleksej.

Ništa od toga nije pokolebalo volontere Bratstva; oni insistiraju na tome da je od ključnog značaja da rusko visoko zapovedništvo oseti „vrelinu bitke“ na svojoj sopstvenoj teritoriji.

Noseći džins, džempere i kapuljače, oni piju kafu u parku Taras Ševčenko u Kijevu pričajući za Gardijan o svojim avanturama dok su na pauzi od obuke, planiranja i misija.

Jedini nagoveštaj o tome ko su oni zapravo je pištolj koji visi na Vladislavljevom boku.

Zbog njihovog nezvaničnog statusa, njihove priče nije bilo moguće nezavisno verifikovati ali su, navodi Gardijan, one uverljive i kredibilne.

Drugi po starosti od njih trojice, Taras, kaže da se pre dve sedmice vratio iz jedne operacije.

„Naša grupa je imala zadatak da odnese određenu količinu eksploziva na teritoriju Rusije i da ga ostavi na određenom mestu“, priča on.

„Ne znam ni kome ni čemu je ovaj eksploziv namenjen. Ali sigurno znam da su neki ljudi u Rusiji spremni da pomognu Ukrajincima“, dodaje.

Pre šest nedelja je, kaže, okončao najuspešniju operaciju do sada.

„Imali smo zadatak da uništimo ruski helikopter koji je prevozio visoke zvaničnike ruskog ministarstva unutrašnjih poslova“, priča Taras.

Kako kaže, prilikom prvog pokušaja nisu uspeli pošto je zbog loših vremenskih uslova bilo nemoguće da laserski nišan precizno nanišani metu, ali nedelju dana kasnije su ponovo pokušali.

Grupa od pet ljudi je krenula u sedam ujutro, prolazeći kroz šume i polja, da bi ušla u Rusiju.

„Hodali smo ceo dan, zatim smo proveli noć na toj lokaciji i oko devet narednog jutra smo čuli helikopter. Imao sam mali dron za izviđanje koji je potvrdio da je u pitanju isti helikopter“, priča Taras.

„Gađali smo helikopter iz prenosnog protivvazdušnog raketnog sistema, sa udaljenosti od četiri kilometra. Nažalost, nismo videli udarac pošto smo bili tako daleko, ali smo čuli eksploziju. A onda smo brzo pobegli sa svojih položaja. Za sobom smo ostavili tronožac koji se koristi za prenosni protivvazdušni raketni sistem. Vratili smo se duplo brže nego što smo došli“, kaže on.

Bilo da su zvaničnici Kremlja u helikopteru poginuli ili ne, za Tarasa je ovo bila uspešna misija, pošto je ostvarena glavna svrha inicijativa bataljona.

„Pokazali smo da možemo da uđemo na teritoriju Rusije i pokazali smo Rusima da Ukrajnci mogu da deluju“, kaže on.

„Kada Rusi saznaju da saboteri deluju na njihovoj teritoriji, moraju da premeste mnogo vojnika kako bi pronašli te sabotere. A to je veoma demorališuće za vojsku. Taj helikopter je prevozio rusko liderstvo. A već sama činjenica da ukrajinski saboteri pucaju na rusko liderstvo stvara tenzije kod Rusa. To čini rusko zapovedništvo nervoznim“, objašnjava Taras.

Poslednja operacija u Rusiji u kojoj je Vladislav učestvovao je bila pre mesec dana u regionu oko grada Belgorod, gde je tokom proteklih meseci eksplodiralo nekoliko skladišta municije.

Vladislav i njegovi saborci su imali zadatak da „zarobe ili ubiju jednog od najviših oficira FSB“, ruske službe bezbednosti.

„On je radio blizu granice sa Ukrajinom ali na teritoriji Rusije. Znali smo rutu njegovog automobila i odlučili smo da postavimo zasedu“, kaže on.

Ali, ne ide uvek sve po planu.

Na dan božića, četvorica njihovih kolega su poginuli 12,5 kilometara od severoistočne ukrajinske granice, u ruskom regionu Brijansk.

Za ovu tragediju su prvi put saznali kada su se fotografije njihovih mrtvih saboraca pojavile na ruskim Telegram kanalima 26. decembra.

RIA Novosti, medij koji ima podršku Kremlja, su objavile da su oni nosili „automatske puške SIG Sauer, uređaje za komunikaciju i navigaciju i četiri bombe ukupnog kapaciteta koji je ekvivalentan sa oko 40 kilograma TNT eksploziva“.

„Nismo saznali detalje, ali verujemo da su oni slučajno zašli u drugu liniju ruske odbrane, ispred koje Rusi postavljaju mine u zemlju“, kaže Oleksij.

To je bio težak podsetnik na rizike koje oni preuzimaju.

Kada su upitani da li njihovi roditelji znaju šta oni rade, dvojica dvadesetogodišnjaka glasno uzdišu i smeju se.

„Moji roditelji znaju samo da učestvujem u ratu. Ali morate da razumete da veoma malo ljudi zna o operacijama koje planiramo, zato što bi informacije o tome mogle da dospeju do neprijatelja. Za naše roditelje je bolje da ne znaju šta i kad radimo“, kažu.

Kako dodaju, uprkos tome što je vlada u Kijevu poriče a zapadne vlade ne vole, značaj njihove uloge im je sasvim jasan.

„Zapadni čitaoci možda očekuju da ćemo razneti Kremlj, ali to se za sada neće desiti. Mislim da treba početi sa malim zadacima a zatim preći na one kompleksnije. Kao što je jedan moj prijatelj rekao: ‘Da bi uništio neprijateljsku vojnu bazu, moraš prvo da razneseš kućicu za psa'“, zaključuje Taras.