Tajni život Elizabete Vindzor: Dadilja koja je pokušala samoubistvo, muž „krvava ameba“ i dokumentarac koji je postao PR katastrofa

S jedne strane, igrala je ulogu kraljice Elizabete Druge – poštovane ličnosti sa krunom na glavi, otvarala parlamente i pitala ljude ko su i šta rade na zabavama u bašti.

Ona je bila ta koja je poput Mona Lize gledala sa novčanica i koja je postala šef države od 150 miliona ljudi, od Papue Nove Gvineje do Kanade, i jedna od najpoznatijih ličnosti svog vremena.

Kraljica je bila ikona, u bukvalnom smislu, piše Politico.

Ona je inspirisala Endija Vorhola, hitove Bitlsa, pesnike od Džona Mejsfilda do Sajmona Armitidža.

„Bože čuvaj kraljicu!“ pevali su “Sex pistolsi 1977”, „Ona nije ljudsko biće!“, kaže jedan stih i izneli su, navodi se, ubedljivu poentu.

Hvaljena na globalnom nivou – stajala je uz dalaj-lamu i papu kao jedan od onih retkih definitivnih članova koji su izgleda bili iznad kontrole.

Toliko da bi čak i okoreli republikanci ublažili svoje pozive za okončanje monarhije govoreći: “Ali kraljica je uradila fantastičan posao”.

Ona je u tom poslu uspela, ne malim delom, tako što je od ćutanja napravila vrlinu. Tvrdoglavo je odbijala da bude intervjuisana, ispitivana. Dok su mlađi članovi kraljevske porodice razbili četvrti zid monarhije, kraljica je ostala tiha i nepromenljiva.

Zaista, upravo držeći svoj zvanični alter ego nejasnim kao nepisani britanski ustav, a svoju privatnu ličnost potpuno skrivenom, Elizabeta II je postala najuspešniji suveren od Viktorije.

Ali zato je u pisanju priče o njenom životu gotovo nemoguće saznati ko je ona zaista bila ispod šešira, mantila i dragulja.

Kraljica je bila apstrakcija: uloga, kao i svaka druga – a osoba iza nje, Elizabet Vindzor, je stručno odigrala tu ulogu.

Život Elizabet Vindzor 

Rođena je carskim rezom 21. aprila 1926. od majke, takođe Elizabete, vojvotkinje od Jorka.

Kao što je tada bio običaj, bio je prisutan ministar unutrašnjih poslova ser Vilijam Džojnson-Hiks – za slučaj da je zamenjena za nekoga ko nije kraljevskog porekla.

Kao princeza Elizabeta, bila je treća u redu za tron, sa svojim ujakom Edvardom, pretpostavljenim naslednikom.

Zvanični biografi vole da pripovedaju o njenom “običnom detinjstvu“ i adresi porodice Jork koja zvuči normalno – Ulica Pikadilli 145 u srcu Londona.

Istina, adresa nije bila obična ili baštenska kuća u nizu.

Bila je to velika palata, sa 25 spavaćih soba, plesnom salom, bibliotekom i ogromnom baštom.

Fotografije tog doba prikazuju Elizabetu i njenu mlađu sestru Margaret koje su obožavali majka i otac, ali u stvari, odgajala ih je vojska slugu i retko su viđali svoje roditelje.

Briga o deci prepuštena je dvema dadiljama: strogoj Klari Najt, koja je ulivala strah ali i učila ih lepo ponašanje, i Margaret Mekdonald.

Mekdonald je bio jedina osoba van kraljevske porodice kojoj je bilo dozvoljeno da zove Elizabet po porodičnom nadimku Lilibet, a delile su i spavaću sobu sve do Elizabetine 11. godine.

Lilibetina prva reč, “Bobo“, bila je upućena Mekdonald – i nadimak se kasnije zadržao.

Svakog jutra Mekdonlad je donosila Elizabeti šolju čaja, prostirala njenu odeću, i brinula o njenoj higijeni. Da se udala Mekdonald bi to koštalo posla tako da je do svoje smrti 1993. posvetila svoj život kraljici.

“U svojim kasnijim godinama Bobo je imala jedinstven položaj u Bakingemskoj palati, imala je svoj apartman, nije imala dužnosti i uživala u bližem ličnom prijateljstvu sa kraljicom nego praktično bilo ko drugi, uključujući neke od kraljičinih najbližih rođaka“, napisao je Daglas Kej, autor knjige “Kraljica: Pogled na privatni život Elizabete II”.

Ali ne znamo ništa više. Odana sluga nikada nije dala intervju, nikada nije razgovarala o odnosu sa svojom gospodaricom i umrla je sa netaknutim tajnama.

„Biti Krofi“ postao sinonim za izdaju

Bobo nije bila jedina “obična“ koja je igrala ključnu ulogu u godinama formiranja buduće kraljice. Pored dadilja, tu je bila i guvernanta, Marion Kraford, kojoj su devojke dale nadimak “Krofi“.

Krofi je bila poput Meri Popins za Jorkove. Ako je Bobo bila surogat majka, Krofi je bila starija sestra, uzor i prijatelj.

Ali od 1947. ni Elizabet ni Margaret nisu imali potrebu za guvernantom, a sa samo 39 godina, Krofi je već bila u penziji.

Dve godine kasnije prihvatila je ponudu da napiše knjigu pod nazivom “Male princeze“, koja je izazvala senzaciju kada je objavljena 1950.

Uprkos tome što je odobrila projekat, kraljica majka je izjavila da je Krofi “sišla s uma“, a žena koja je prvi deo svog života posvetila monarhiji bez ceremonije je iščezla.

Iako su knjigu opisivali kao “ljubazne memoare” u kojima je kraljevska porodica prikazana u veoma dobrom svetlu, njena sudbina je verovatno bila zapečaćena jednim ili dvema frazama koje su nagovestile kraljevu lošu narav tokom rata.

Bez obzira na sve, “biti Krofi“ je postao kraljevski sleng za izdaju.

Lišena ikakve milosti i naklonosti, Kroford je nestala iz zvaničnih zapisa i narativa na način koji bi, navodi Politico, postideo sovjetske propagandiste.

Sve ovo je uticalo na Krofi – dva puta je pokušala samoubistvo. Kasnije u životu, preselila se blizu imanja Balmoral u nadi da bi jednog dana mogla da se suoči sa svojom starom optužbom i da bi mogla da se ispravi.

Ali trenutak nikada nije došao. Kada je umrla 1988. kraljevska porodica nije poslala ni venac na sahranu.

Nije poznato kako je sve ovo uticalo na Elizabet. Ali, kako piše Politico, ovo brutalno i bezosećajno odbacivanje tako bliskog i odanog prijatelja dovoljno govori o porodici koja se ponekad naziva “Firma“.

Životna sila monarhije je samoodržanje. Niko nije nezamenljiv. Niko nije veći od mašine. Tokom kraljičine vladavine, to nemilosrdno samoodržanje – tako u suprotnosti sa njenim imidžom – uvek bi joj iznova podizalo glavu.

Na kraju bi se proširio i na članove same porodice.

Poznanstvo sa „egzotičnim Evropljaninom“

Godine 1939, u senci rata, 13.godišnja princeza upoznala je svog šarmantnog princa tokom posete pomorskom koledžu u Dartmutu. Filip, koji je tada imao 19 godina, bio je egzotični Evropljanin.

Prognani grčki princ koji je odrastao u Parizu, bio je otuđen od svoje porodice. Njegove tri preživele sestre su se udale za pripadnike nacističkog režima. Njegov otac je živeo životom ostarelog plejboja u Monte Karlu. Njegova majka je proglašena ludom.

U Britaniji je našao dom. U Elizabeti je pronašao odanost.

U pismu rođaku, izjavila je da je srela “boga Vikinga“, a do kraja rata njih dvoje su razmenjivali pisma.

Kao i skoro sve ostalo u kraljičinom privatnom svetu, ne znamo ništa o tome šta su pisali jedno drugom.

Kraljica majka nije imala poverenja u Filipa ali Elizabeta je uspela, pronašavši u Luju Mauntbatenu, Filipovom ujaku, makijavelističkog saveznika. Godine 1947. par je bio veren.

U retkom živopisnom pismu Beti Šu napisanom te iste godine, dobijamo mučan uvid u Elizabetina osećanja.

Na četiri uzbudljive stranice Elizabet govori o noćnim klubovima i plesu i kako ih je jednom uzbudljivo proganjao fotograf ulicama Londona. To je pismo žene koja je duboko zaljubljena.

Njihovo venčanje tog novembra bilo je pitanje narodnog slavlja. Najavljeno kao “venčanje stroge štednje“, to zapravo nije bilo ništa od toga. Hiljade ljudi otišlo je u London na taj događaj.

Bilo je 2.500 poklona – uključujući šal koji je istkao Mahatma Gandi i Kartijeovu ogrlicu od dijamanata i platine iz Nizama iz Hajderabada.

Rat je dao kraljevskoj porodici novi “raison d’etre” kao “nacionalne porodice“, a brak prelepe mlade princeze sa zgodnim mladim princom kao da je sadržao nove početke i novu nadu u bolji svet koji dolazi.

Za kratak period između 1949. i 1951. rodila mu je dvoje dece (Čarlsa i Anu) živeli su na Malti, gde je Filip služio kao mornarički oficir.
Zvanične biografije ovu eru prikazuju kao period “normalnosti“. To nije sasvim tačno. Živeli su u vili sa šest spavaćih soba, a pored Bobo, imali su vojsku osoblja.

Svaki pokušaj običnog života ionako je bio kratkotrajan.

Kraljica i prve bračne svađe

Godine 1952. umro je Elizabetin otac, kralj Džordž VI, a 27-godišnja žena postala je kraljica.

Iako je njen život bio jedna duga proba za ulogu koja je došla ranije nego što se očekivalo čini se da je izazvala značajne bračne svađe.

Dinamika se odmah promenila, Filip se, po sopstvenim rečima, pretvorio u “krvavu amebu“, dok se njegova žena u potpunosti predala novim dužnostima.

Elizabetina snaha, princeza Dajana, jednom je rekla da su u njenom braku sa princom Čarlsom bilo “troje ljudi“.

Nakon krunisanja 1953. čini se da je vojvoda od Edinburga imao egzistencijalnu krizu i sve duže periode provodio van kuće. Postojale su glasine o aferama koje su se odvijale i tokom 1980-ih.

U međuvremenu, Elizabet je pronašla prijateljstvo sa svojim starim prijateljem iz detinjstva Henrijem Herbertom, 7. grofom od Karnarvona, zvanim Porči.

Njih dvoje su delili ljubav prema trkačkim konjima i prirodi i iako nema nagoveštaja da su ikada imali aferu, njihovo veoma blisko prijateljstvo dovelo je do raznih glasina. Od 1969. nadalje njih dvoje su proveli duži period u druženju.

Briga o četvoro dece (Endru je rođen 1960, a Edvard 1964) poverena je dadiljama i internatima.

Oduvek sa očima uprtim u njih, Vindzori su bili prikazani kao savršena i odana porodica. Ali ako su deca viđala roditelje pola sata dnevno, smatrali su se srećnicima.

Dokumentarac koji je postao PR katastrofa

Godine 1960-te nisu bile ljubazne prema monarhiji, a 1969. TV ekipi je dozvoljen pristup da snimi dokumentarac o kraljevskoj porodici. Bila je to PR katastrofa.

Mistika kraljevske porodice bila je raspršena dok je prikazana porodica kako nespretno pokušava da provede vreme zajedno.

U jednoj strašnoj sceni, Filip je prikazan kako se glasno žali na odreske svoje žene, a u drugoj, mladi Edvard je viđen kako plače jer ga je Čarls slučajno udario žicama za violončelo.

“Firma” je oslobodila samonametnutog “Krofija“, i stvari više nikada nisu bile iste.

Tabloidi su se klonili same kraljice, ali su njenu decu sve više doživljavali kao „poštenu igru“. Tokom 1970.ih, troje starije dece je proganjano, ispitivani su njihovi privatni životi i svaka njihova psovka pretvarana je u populističku hranu.

Stvari su se malo popravile 1977. za kraljičin srebrni jubilej – kada su milioni izašli da proslave Elizabetin dnevni posao i mesto njene porodice u nacionalnom narativu.

Ali iste godine je engleski pank sastav Seks Pistols objavio singl „Bože čuvaj kraljicu“.

Singl je momentalno bio zabranjen na BBC-ju i na nezavisnim komercijalnim emiterima (IBA) iako se brzo popeo na vrh top-lista.

Bio je to neobičan trenutak u kraljičinoj vladavini: prvi napad popularne kulture na instituciju monarhije.

To je bilo ništa u poređenju sa onim sa čime se Elizabeta borila iza zidina palate.

Brak Čarlsa i Dajane – početak tragedije

Godine 1981. publika je ponovo izašla, ovog puta da gleda kako princ Čarls ženi Dajanu Spenser. Iz uglađenog izveštavanja to je izgledalo kao bajka, ali za kraljevsku porodicu to je bio početak tragedije.

Par se sreo samo desetak puta i bili su gurnuti zajedno u skoro očajanju, a veza se brzo raspala u bitku između Dajane i “Firme”.

Elizabeta, koja je bila tada u kasnim 60-im godinama bila je nespremna za to – a kamoli za ono što je usledilo.

Zbunjena Čarlsovim ponašanjem i Aninom očiglednom nespremnošću da se povinuje sudbini koju joj je dalo rođenje, učinila je svoje nezadovoljstvo očiglednim – i oduzela i Dajani i Sari Ferguson (supruzi njenog trećeg deteta Endrua) titule.

Dajana je takođe izgubila svoju kancelariju, policijsku zaštitu i dobro ime – dok su tabloidi provlačili njenu reputaciju kroz blato, uz ohrabrenje službe za štampu Bakingemske palate.

Kada je 1997. poginula princeza Dajana u saobraćajnoj nesreći u Parizu, kraljevska porodica je postala irelevantna.

Dok su se vršile pripreme za Zlatni jubilej 2002. postojao je strah da niko neće doći – uz ohrabrenje Blerista, događaj je umesto toga pretvoren u “narodnu zabavu“, zajedno sa Brajanom Mejem (gitarista grupe Kvin) koji je svirao nacionalnu himnu na krovu Bakingemske palate.

Naklonost prema njoj počela je da se vraća tek kada je kraljica – koja je bila mezimica nacije i majka nacije – preuzela ulogu bake nacije.
Kako je starila, činilo se da se spoljašnji imidž nenasmejanog monarha pomalo olabavio.

Bio je štos sa glumcem Džejmsa Bonda Danijelom Krejgom na otvaranju Olimpijskih igara 2012, kada je izgledalo da je iskočila iz helikoptera, a napravila je smešan viralni video sa svojim unukom Harijem uoči “Invictus Games” 2016.

Njene božićne poruke postale su mekšeg tona i bilo je nagoveštaja o pobunjeničkoj kraljici -kada je nosila šešir koji je pomalo ličio na zastavu EU na državnom otvaranju parlamenta 2017.

Nezadovoljstvo brakom Harija i Megan

Ali čak i dok je mlađa generacija članova kraljevske porodice izgledala spremna da udahne novi život “Firmi”, tenzije u porodici su se nastavile.

Malo je skrivala svoje nezadovoljstvo nakon braka njenog unuka Harija sa Megan Markl, kasnijeg bekstva para u Sjedinjene Države i njihovog “štetnog” intervjua sa Oprom Vinfri u kojem su iznete optužbe za rasizam i maltretiranje protiv članova kraljevske porodice.

Kraljičina slabost bio je Endru – njeno srednje i najomiljenije dete koje je, uprkos razuzdanosti, neugodnom prijateljstvu sa pedofilom Džefrijem Epštajnom i nepopularnosti u javnosti, ostalo zaštićeno do kraja.

Na kraju – život Elizabete ostaje enigma.

Da bi svom Ujedinjenom Kraljevstvu obezbedila monarha za koji je smatrala da je potreban, žrtvovala je običan život i druge stvari koje većina nas uzima zdravo za gotovo. Ali tada joj čudna priroda nasledne monarhije nikada nije ponudila drugi put.

Britanija će sebe smatrati srećnom što je imala tako čvrstog šefa države. Elizabet Vindzor je igrala ulogu kraljice sa nepokolebljivim uverenjem više od 70 godina. U tako dobrom izvođenju uloge, ostavila je rupu koju je možda nemoguće popuniti.

U narednim danima i mesecima mnogi će je oplakivati. Mnogi bi se takođe mogli zapitati ko je ona zapravo bila – i šta sledi.