Tajvan posle izbora nove predsednice

Cai je kao prva žena predsednica Tajvana izabrana u maju ove godine. U medijima se pomenuto zahlađenje uglavnom ilustruje time da je broj turista koji „sa kopna“ dolaze na Tajvan dramatično opao.

A opao je, prema rečima, Čiu Čui-Čenga, zamenika ministra pri Savetu Tajvana za odnose sa NR Kinom, odnosno sa „kopnom“, što je izraz koji u Taipeiju zvanično upotrebljavaju, za 55 odsto. Čiu je u razgovoru sa stranim novinarima u Taipeiju, među kojima je bio i potpisnik ovih redova, na taj podatak odmah dodao i rečenicu da „broj stranih turista raste“.

Čiu naglašava da su za Tajvan prioritet stabilnost i „dobra volja“, ali da razvoj situacije zavisi i od Pekinga i ukupne situacije u regionu.

– Turisti sa kopna ne dolaze iz političkih, a ne iz ekonomskih razloga. Politika utiče i na industriju, ali Tajvan ne odustaje od otvorenosti prema kopnu – rekao je Čiu.
On situaciju u kojoj se sada nalazi Tajvan opisuje kao „daleko od raja, a blizu kopna“. Tajvanski moreuz koji ostrvo deli od NR Kine širok je oko 180 kilometara. Slučajno se upravo ovom cifrom – 180 – samo ne u kilometrima, već u američkim dolarima, meri trgovinska razmena između dve strane, prema rečima Čiua. On nije precizirao na koji se period to odnosi, ali se cifra uklapa u godišnji prosek koji je tajvanska vlada navodila poslednjih godina. I rečito odudara od vremena u kojem su Taipeji i Peking razmenjivali samo pretnje.

– Mi ne prekidamo ekonomske odnose sa kopnom jer ih vidimo kao šansu – rekao je Čiu.
Kada je reč o političkim odnosima između Pekinga i Taipeija, sadašnja garnitura na ostrvu, prema rečima Čiua, očekuje „veću fleksibilnost kopna“, a u vezi sa takozvanim konsenzusom iz 1992 – zaključkom sa sastanka dve strane iz te godine koji je značio da postoji „jedna Kina“. Ne postoji, međutim, i jedinstvena interpretacija tog „konsenzusa“, makar od trenutka kada je na vlast u Tajvanu proletos došla DPP.

– Mi se samoobuzdavamo, pa to isto očekujemo i od kopna – tvrdi Čiu. Za Tajvan, sudeći bar prema njegovim opservacijama, taj zaključak od pre 24 godine nije Sveto pismo, a, kako kaže, on nikako ne bi smeo da bude preduslov za rešavanje problema između dve strane.

– Prihvatanje principa „jedne Kine“ bilo bi ugrožavanje naših prava. Mi tim principom nećemo biti preokupirani, već ćemo slušati glas naroda – rekao je Čiu. Glas naroda u najjasnijem mogućem obliku bio bi referendum o proglašenju formalne nezavisnosti, ali o tome se, razumljivo, na ostrvu s oprezom govori.

Predstavnici Tajvana rado naglašavaju demokratiju zapadnog tipa na ostrvu u poređenju sa situacijom „na kopnu“, pa tako i Čiu.

– Mladi ljudi na Tajvanu uvek su bili problematični za kopno jer su rođeni u slobodnoj i demokratskoj zemlji i imaju svoj nacionalni identitet. I to je prirodan proces, mi im ne usađujemo nikakvo „tajvanstvo“.

On otvoreno govori o „izazovima“ za predsednika NR Kine Sija Đinpinga. U njih ubraja borbu za vlast unutar Komunističke partije Kine, izbor Sijevog naslednika, „nestabilnu situaciju zbog velikog broja državnih kompanija“ i borbu protiv korupcije koja ga (Sija) je, prema njegovim rečima, dovela do tačke sa koje ne može nazad. Što se tiče Čiua, Si je nacionalista i navedeni izazovi doveli su do toga da spoljna politika Kine postane „čvršća i tvrdoglavija“.

– Zbog toga tajvanskoj vladi treba više mudrosti i strpljenja – zaključuje Čiu.
Lai I-Čung, spoljnopolitički potpredsednik „Tajvan Tinktenka“, organizacije koja ima snažan uticaj na diplomatiju Taipeija, u svojim ocenama NR Kine, a posebno predsednika Sija, bio je daleko oštriji.

– Peking je veoma agresivan, on je glavni destabilizator (regiona). Si želi ostvarenje „kineskog sna“, „povratak starih dana slave“, da dominira svojom interesnom sferom – ispričao nam je Lai.
On Sija upoređuje, ni manje ni više, nego sa Adolfom Hitlerom navodeći kako on tlači sopstvene građane. Zbog toga je, što se Laija tiče, „neophodan“ savez, iako neformalni, između Sjedinjenih Država, Japana i Tajvana. Za stabilnost na Dalekom istoku je, prema mišljenju Laija, američko vojno prisustvo korisno, a od remilitarizacije Japana – dugogodišnjeg okupatora Tajvana (od 1895. do 1945.) ne strahuje, naprotiv.

Lai je krajnje kritičan prema Evropi – naravno zbog njene saradnje sa NR Kinom.

– U dobrim starim vremenima Evropa je vodila računa o nama. Sada Evropa izgleda misli da je ekonomija Kine za nju najvažnija stvar, ali mi bismo pozdravili kada bi se pojavilo malo više manevarskog prostora za Tajvan – priča Lai. On drži da je Evropa opsednuta ekonomijom, da njene države samo misle na to kako da unaprede svoje privrede.

A valjalo bi, smatra ovaj na Tajvanu uticajni profesor, da se malo pozabavi i principima, odnosno vrednostima. Evropa je u ovom globalizovanom svetu izgubila izvesni smisao identiteta, zaključuje Lai I-Čung.

On se dotakao i osetljivog pitanja međunarodnog priznanja Tajvana. S uzdržanošću, svakako, pošto ta tema teško da je blizu „stola“ međunarodnih foruma. Podsetimo, rezolucijom 2758 Generalne skupštine Ujedinjenih nacija iz 1971. godine. određeno je da je Narodna Republika Kina „jedini legitimni predstavnik Kine u Ujedinjenim nacijama“, dok su isterani „predstavnici Čang Kaj-Šeka sa mesta koje su bespravno okupirali u UN“.

Danas 22 države imaju pune diplomatske odnose sa Tajvanom. Među njima je iz Evrope samo Vatikan. Situacija, iz perspektive Tajvana, reklo bi se, mnogo manje povoljna od one koju uživa Priština, a relativno povoljnija od „Turske Republike Severni Kipar“ koju priznaje samo Ankara.
Ali kada se tome doda da je Tajvan peta najveća ekonomija Azije, da je prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma na 15 mestu u svetu prema globalnoj konkurentnosti, a na 18 mestu po visini BDP-a, prioriteti su jasni.

– Tajvan nikog ne preklinje da ga prizna – ističe Lai.

Suncokreti i kišobrani

Na parlamentarnim izborima u Hong Kongu 4. septembra pobedio je „propekinški“ Demokratski savez za boljitak i napredak Hong Konga, dok je na drugom mestu po broju glasova bila „prodemokratska“ Demokratska stranka. Pre dve godine su i u Hong Kongu i na Tajvanu organizovani protesti protiv Pekinga. U prvom „azijskom tigru“ Pokret „Kišobran“ tražio je na ulicama više demokratije i nezavisnosti od Pekinga, dok je u drugom Pokret „Suncokret“ protestovao zbog trgovinskog sporazuma bivše vlade Kuomintanga sa Pekingom.

– Razmene između dva pokreta su česte, ali pokret sa Tajvana ne drži lekcije studentima u Hong Kongu. Kinezi sami sebe treba da krive zbog pojačanih glasova za nezavisnost Hong Konga – tvrdi Lai I-Čung. S druge strane, on „zebe“ zbog ranijih protesta u Japanu zbog odluke vlade Šinzo Abea, kojom je predviđeno snažnije japansko bezbednosno angažovanje u inostranstvu.