Talibanima se ne može verovati da su se promenili

Posle potpunog kolapsa avganistanske vojske za manje od nedelju dana i slika vojnih helikoptera koji užurbano evakuišu američke diplomate, zaista je teško ne povući određene paralele sa katastrofalnim povlačenjem iz Vijetnama i padom Sajgona 1975, kaže u razgovoru za Danas Dragoslav Rašeta, istraživač u organizaciji Novi treći put, koja okuplja mlade ljude koji se ozbiljno bave političkom analizom.

*Pad Kabula i povratak talibana na vlast u Avganistanu, neprijatno je iznenađenje za veći deo sveta. Da li je to ipak bilo neizbežno ili su Amerikanci i Zapad mogli da spreče ovakav epilog svoje 20-godišnje intervencije?

– Lako je uočiti brojne greške Vašingtona i Kabula u prethodnih 20 godina, pa je povratak talibana na vlast bio neizbežan. Još 2014. godine kada su SAD otpočele sa masovnim povlačenjem trupa iz Avganistana, postalo je jasno da je tadašnja krhka „pat pozicija“ neodrživa. Odluke američkih predsednika, Trampa i Bajdena, da nastave sa povlačenjem snaga iako talibani nisu ispoštovali obaveze iz sporazuma u Dohi, jasno su signalizirale da je Amerika bila spremna na potencijalni pad vlade Ašrafa Ganija.

*Talibani tvrde da neće sprovoditi ekstremne mere iz ranijeg perioda svoje vladavine. Da li im se može verovati?

– Talibani su svesni da iako se treći čin bliži kraju, predstava još nije gotova. Suzdržaće se od preterano represivnih mera i načelno podržati mirnu tranziciju vlasti kako bi konsolidovali svoje redove, ali i izbegli moguću rezoluciju Saveta bezbednosti UN koja bi sprečila kontinuirani dotok pomoći i za posledicu proizvela humanitarnu krizu u Avganistanu. Ne treba gajiti lažnu nadu. Talibani su samo prošlog meseca hladnokrvno likvidirali više desetina zarobljenih pripadnika avganistanskih specijalnih jedinica, dok su lokalnim vlastima naredili da izvrše popis svih udovica i maloletnih devojčica u njihovim oblastima. Nakon što sve poluge vlasti budu čvrsto u njihovim rukama, novi „crni talas“ sličan onom iz 90-ih godina prošlog veka ponovo će preplaviti državu.

*Čini se da ovakav razvoj situacije Rusiji i Kini odgovara, kao i nekim susedima Avganistana. Da li će doći do nekih strateških promena u ovom delu sveta?

– Dok je istina da je gotovo svim regionalnim igračima drago da vide američkoj vojsci leđa, apsolutna dominacija talibana svakako nije priželjkivani ishod. Kina će zahtevati od „novog“ Avganistana isto što zahteva i od drugih bliskoistočnih država: neometani protok resursa i ignorisanje stradanja Ujgura u Sinđangu. Rusija će podržati talibane kako bi sprečila povratak američkog uticaja, ali neće dozvoliti da se mogući nemiri ili haos preliju preko granica Avganistana. Novi predsednik Irana Ebrahim Raisi će pokušati da sputa neometani rast talibanske moći, ali i da tu uslugu naplati na poodmaklim pregovorima u Beču, gde se odlučuje o sudbini iranskog nuklearnog sporazuma. Do najvećih promena će zapravo doći u takozvanom „začaranom trouglu“ koji čine SAD-Pakistan-Indija. Sjedinjene Države povlačenjem iz Avganistana ostvaruju stratešku fleksibilnost, što im omogućava da resetuju svoje odnose sa Pakistanom, koji je u međuvremenu postao najbliži saveznik Kine, i približe se Indiji, koja će biti ključni partner u Indo-Pacifiku.

*Sekretar Skupštine Srbije Veljko Odalović je izjavio da kao što su se povukli iz Kabula, Amerikanci mogu da odu i iz Prištine. Možda i BiH. Da li su takve paralele realne?

– Smatram da su takve izjave ne samo neutemeljene u geopolitičkom i međunarodnopravnom smislu, već i opasne, jer predstavljaju probleme na jedan binaran način, dok u isto vreme, možda nenamerno, zveckaju oružjem. Prisustvo par stotina američkih trupa na teritoriji Kosova je irelevantno za rešavanje statusa istog. Srbija treba da štiti svoje interese u BiH i na KiM uz pomoć relevantnih međunarodnih sporazuma, odnosno rezolucije UN 1244 i Dejtonskog sporazuma.