Talibanska jabuka razdora

Talibanski vojni uspesi u Avganistanu, postali su „jabuka razdora“ SAD sa, do skora, najbližim saveznikom na jugu Azije.

Teritorije pod kontrolom avganistanske vlade, NATO i američkih trupa dramatično su redukovane za samo tri godine. Dok je 2015. Vlada u Kabulu, zajedno sa zapadnim saveznicima, kontrolisala 72 odsto teritorije, sada kontroliše samo 56 odsto.

Avganistanske snage bezbednosti koje su 2014. preuzele kontrolu od američkih, imaju velike žrtve u sukobima s talibanima.

Obrazlažući ukidanje pomoći Pakistanu, Tramp je optužio pakistansko rukovodstvo da je znalo gde se nalazi Osama bin Laden pre nego što su ga američke snage likvidirale, ali da to namerno nije otkrilo i pored „milijardi američke pomoći“. „Oni, i pored naše ogromne pomoći, nisu učinili ništa za nas“, saopštio je Tramp.

Pakistanski premijer Imran Kan uzvratio je američkom predsedniku optužbama da „SAD moraju da utvrde zašto su talibani u Avganistanu snažniji nego ikada, uprkos 14 000 američkih, 16 000 NATO i 250 000 avganistanskih vojnika i 1 000 milijardi potrošenih na stabilizaciju ove zemlje“.

Pošto SAD još nemaju ambasadora u Pakistanu, Ministarstvo spoljnih poslova u Islamabadu pozvalo je otpravnika poslova kako bi protestovalo zbog Trampovih veoma negativnih ocena pakistanskog doprinosa borbi protiv talibana.

Kan, lično, prvu snažniju političku prepoznatljivost stekao je protivljenjem pakistanskom učešću u avganistanskom sukobu i predlozima da se konflikt reši pregovorima i diplomatskim putem. Kan procenjuje da je Pakistan pretrpeo štetu od 150 milijardi dolara zbog učešća u ovom ratu i imao 75 000 žrtava. Osim toga, pogranična područja sa Avganistanom sasvim su devastirana i opustela, jer je, zbog stalnih sukoba u borbi u njima onemogućen svakodnevni život.

Kanove navode potvrdio je američki načelnik Generalštaba DŽon Damford, koji je prošle nedelje na bezbednosnom forumu u Halifaksu rekao da, „pošteno govoreći, talibani u ovom trenutku nisu na gubitku“. Damford je pojasnio da se situacija nije promenila u poslednjoj godini.

Američka administracija veoma je nezadovoljna onim što se postiže u Avganistanu, iako je sekretar za odbranu DŽems Matis pohvalio avganistansku vojsku da je, po cenu hiljada žrtava tokom avgusta i septembra u svojim redovima, uspela da omogući održavanje parlamentarnih izbora u oktobru. Talibani su najavljivali da će onemogućiti izbore tako što će zauzeti provincijske centre, ali Matis je saopštio da u tome nisu uspeli. Ali, po cenu kojom NATO nije zadovoljan, jer su žrtve avganistanske vojske bile veće nego ikada od 2013.

Američka strategija levitira između vojnog i diplomatskog rešenja. Danford je ocenio da vojno rešenje neće nikada biti mogućno, ali da uprkos tome, američke i snage NATO, čine sve kako bi ojačali vojni, politički i ekonomski pritisak na talibane „kako bi ih ubedili da je u njihovom interesu da traže političko rešenje krize u zemlji“.

Amerikanci već tri decenije ratuju u Avganistanu. Poslednjih meseci američka strategija je neprimetno promenjena, prihvatanjem pregovora s talibanima. Reklo bi se, prema tome, da se Amerikanci spremaju na tiho napuštanje avganistanskih gudura.

Tramp je u tom pravcu imenovao bivšeg ambasadora u Iraku i UN, Zalmaja Kalizada, za specijalnog izaslanika za Avganistan koji je zadužen da razgovara o dijalogu između talibana i kabulske vlade. U tom okviru, visoki zvaničnici Stejt departmenta, sreli su se s talibanskim predstavnicima u Dohi, gde talibani imaju svoju kancelariju. Avganistanski predsednik Ašraf Gani ponudio je jednomesečni prekid vatre, što je podržao i državni sekretar Pompeo.

General Danford veruje da će dovoljno veliki pritisak primorati talibane da „traže rešenje u pomirenju“ i dovesti ih za pregovarački sto. Problem je, međutim, upravo u tome što talibani, od svog nastanka, nikada nisu bili u takvoj poziciji, koja bi ih baš primoravala da mole za oproštaj ili da neizbežno žele mir. NJihova želja za mirom mora biti podmirena, čini se, na drugi način. A tu su ambicije nepomirljive. Talibani prvo žele da „strani nevernici“ i njihove vojske napuste Avganistan. Oni ratuju da bi ostvarili taj cilj, a to je cilj koji Amerikanci i NATO, za sada, ne žele da im ponude. Svaka druga opcija samo je taktička i zadovoljavanje radoznalosti obe strane.

Talibanske pozicije nije uzdrmala ni prirodna smrt jednog od lidera gerilskog rata u Avganistanu, DŽaludina Hakanija. Hakani je preminuo u septembru ove godine, On je počeo svoju borbu kao američki saveznik u borbi protiv sovjetskih snaga, a koga su američke i pakistanske obaveštajne službe redovno snabdevale bisagama punih dolara. Hakani i kao pokojnik, međutim, drži sudbinu Avganistana u svojim rukama, jer njegov sin Sirajudin već deceniju drži u svojim rukama konce talibanske borbe. Talibani su pod njegovom komandom postigli uspehe u ekspanziji u Vaziristanu i istočnom Avganistanu. Amerika i Tramp žele da Pakistan primi na sebe vojno sučeljavanje s talibanima. Pakistan smatra da je ostavljen na cedilu da se bori s gerilcima i izbeglicama kada su se Amerikanci povukli nakon odlaska Sovjeta.

Upravo je Hakani, čini se, ogledalo američke i pakistanske politike prema Avganistanu, jer se oni, boreći se protiv talibana, uveliko bore protiv sebe samih. DŽaludin Hakani nikada nije bio označen kao terorista od strane američke administracije, za razliku od njegovog sina. Postoje glasine da se stariji Hakani sreo čak i sa predsednikom Reganom, dok je američka administracija bila oduševljena njime. Zapadna percepcija pobede i poraza menjala se tokom godina. Strpljenja sve je manje, dok raste shvatanje da „pobeda“ neće biti onakva kakva se zamišljala. U toj borbi, poraz nije poželjan, mada bi mogao da dođe, kao i u većini analogija u istoriji, sam po sebi.