Pedeset godina posle Šestodnevnog rata, koji je obeležio početak izraelske okupacije Istočnog Jerusalima i Zapadne obale, Bliski istok je ostao područje naizgled večne krize.
Zato ne iznenađuje to što se, prilikom obraćanja ovom regionu, političari, diplomate, donatori i humanitarna zajednica uvek fokusiraju na ovde i sada. Ipak, ako ikad uspemo da prekinemo današnji ciklus kriza na Bliskom istoku, ne smemo iz vida izgubiti budućnost. A, već sada, četiri stvari doprinose zakuvavanju novih problema u narednoj dekadi.
Prva stvar utiče na Levant. Postotomansko carstvo koje se formiralo pre jednog veka – i koje je zasnovano na sekularnom arapskom nacionalizmu – već se raspalo. Dve zemlje koje su davale težinu ovom sistemu, Irak i Sirija, su izgubile svoju centralnu vlast i ostaće politički rascepkane i društveno podeljene još najmanje jednu generaciju. U Libanu, sektaštvo je ostalo definišuća karakteristika politike. Jordan je dostigao tačku zasićenja izbeglicama, a kontinuirani priliv migranata već ograničene resurse stavlja pod još veći pritisak. Kada je izraelsko-palestinski sukob u pitanju, ne postoji nova inicijativa ili okolnost na političkom horizontu koja bi mogla da razbije ovaj zastoj.
Bliski istok će sigurno nastaviti da se suočava sa stalnim migracijama velikog broja ljudi, najpre ka mirnijim oblastima u tom regionu, a u mnogim slučajevima i dalje – prvenstveno u Evropu. Ovaj region će se najverovatnije suočiti i sa intenziviranjem borbi oko nacionalnog identiteta, a možda čak i sa promenom granica – što je sve proces koji će izazvati nove sukobe.
Drugi veliki problem utiče na Severnu Afriku. Najnaseljenije države u regionu – Alžir, Egipat i Maroko – će održati društvene i političke strukture koje su utvrđene tokom proteklih šest decenija njihove postkolonijalne istorije. Vladajuće strukture u ovim zemljama uživaju široku popularnost, kao i podršku uticajnih institucija, među kojima su udruženja radnika i farmera. Imaju i efikasna sredstva prinude koja služe kao uporište za relativnu stabilnost. Ali ništa od toga ne garantuje „glatku plovidbu“ za ove vlade. Naprotiv, one moraju biti spremne da se suoče sa masovnim prilivom mladih, pošto će više od 100 miliona ljudi mlađih od 30 godina ući na domaće tržište rada u Severnoj Africi do 2025. godine. A velika većina ovih mladih ljudi, koji su proizvod neuspelih obrazovnih sistema, će biti u potpunosti nekvalifikovana za većinu poslova koji nude šansu za društvenu pokretljivost.
Sektori koji su najbolje opremljeni da prihvate ove mlade Arape su turizam, građevinarstvo i poljoprivreda. Ali cvetanje turističkog sektora nije u igri – naročito zbog ponovnog buđenja militantnog islamizma, što će Severnu Afriku izložiti riziku od terorističkih napada u narednim godinama. Povrh toga, opadanje udela u evropskom tržištu hrane i smanjena ulaganja u nekretnine ugrožavaju mogućnost da poljoprivredna i građevinska struka prime nove radnike. Moguće posledice priliva mladih u Severnoj Africi će biti obnavljanje socijalnih nemira i potencijalno povećanje migracionih tokova ka Evropi.
Zaliv je nekada obezbeđivao regionalni „sigurnosni ventil“. Tokom više od pola veka, zalivske zemlje su primile milione radnika, prvenstveno iz nižih slojeva društva svojih arapskih suseda. Zaliv je takođe bio i glavni izvor investicionog kapitala, da ne pominjemo desetine milijardi dolara pomoći za ostatak regiona. A mnoge arapske zemlje su na to gledale kao na zajmodavca u krajnjoj nuždi.
Ali – a ovde leži treći ključni problem – ekonomija zalivskih zemalja trenutno prolazi kroz period nadogradnje, tokom kojeg su u usponu razne industrijske grane. To umanjuje njihovu potrebu za nisko kvalifikovanim stranim radnicima. U godinama koje dolaze, može se očekivati da će zalivske zemlje uvoziti sve manje radnika iz ostatka arapskog sveta, kao i da će izvoziti sve manje kapitala u njega. Moguće je čak i da u Zalivu bude povećana nestabilnost. Nekoliko moćnih zalivskih zemalja i Iran su umešani u delimično sektaški posrednički rat u Jemenu – koji se neće uskoro okončati. A sada se pet sunitskih zemalja okrenulo protiv Katara, koji je tokom jedne generacije sprovodio svoj sopstveni regionalni plan. Pritisci koji dolaze od strane celog južnog dela Arapskog poluostrva mogli bi da izazovu nove političke šokove. To je sve izglednije da se desi s obzirom na rastući pritisak da se sprovedu reforme, koji dolazi od strane tehnološki pismenog i globalno osvešćenog mladog građanstva. Reforme vekovima starih društvenih i političkih struktura će biti teške jednako koliko su i potrebne.
Četvrti problem koji utiče na čitav arapski svet, kao i na Iran i Tursku: društvena uloga religije se sve više osporava. Ratovi i krize tokom poslednjih šest godina unazadili su većinu stvari koje je islam unapredio u dekadi pre ustanaka koji su izbili 2011. tokom takozvanog Arapskog proleća. Sa radikalizmom koji postaje sve čvršće utvrđen, s jedne strane, i mladim muslimanima koji na prvo mesto stavljaju prosvetljeno shvatanje svoje religije, s druge strane, besni borba za dušu islama.
Kada su u pitanju ova četiri navedena problema, lideri u arapskom svetu i oni van njega neće moći da se pozabave sa svima odjednom, pogotovo u vreme procvata populizma i nativizma širom zapada. Ali nešto treba i mora da se preduzme. Odgovor se nalazi u fokusiranju na društveno-ekonomske probleme, umesto na geopolitičke. Zapad ne sme da podlegne iluzijama o prekrajanju granica ili oblikovanju novih zemalja; takvi pokušaji bi doveli samo do katastrofe. Jedna od obećavajućih opcija bilo bi pravljenje sveobuhvatnog „Maršalovog plana“ za arapski svet. Ali, u ovo surovo doba, mnogim zapadnim zemljama nedostaju sredstva, i podrška javnosti, za tako nešto – a većina današnjeg arapskog sveta u svakom slučaju ne bi mogla to da sprovede. Ono što lideri iz regiona i van njega mogu da učine je da nastave sa velikim i pametnim ulaganjima u osnovno i srednjoškolsko obrazovanje, u mala i srednja preduzeća (koja su kičma arapske ekonomije), i u obnovljive izvore energije (što bi moglo da podstakne razvoj u regionu).
Ostvarenje tog plana neće zaustaviti raspad moderne arapske države u Levantu. Neće doprineti stvaranju održivih društvenih ugovora u Severnoj Africi. I sigurno neće uspeti da izmiri sveto i svetovno. Ali, pokušaj da se reše društveno-ekonomska pitanja mladih ljudi može da ublaži mnoge dugoročne posledice ovih problema.
Autor ovog teksta je pisac knjiga „Šta islamizam znači za Bliski istok i svet“ i „Egipat na ivici“.
Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
