Tejlor Svift, papa, Putin: U doba veštačke inteligencije i lažnih vesti, kome verujete?

Ako ste hteli da saznate šta se dešavalo u svetu u Parizu 1750. godine, otišli bi u l’arbre de Cracovie, ili „krakovo drvo“.

(Krakovo drvo je bilo drevno drvo u velikoj aveniji drveća kestena u Palati-Rojal koju je zasadio kardinal Rišelje. Pod senkom ovog drveta, najlepšeg od svih i izvanrednog po meri njegovog rastinja, okupljali su se romanopisci tog vremena kako bi razmenili informacije o aktuelnim događajima. Količina lažnih vesti, nazvana u popularnom paralmentu, „pukotine“, koje su izlivane ispod ovog drveta, uzrokovala je da se nazove u istom stilu, „Cracow tree“).

Ovaj kesten je tako nazvan ne zato što je imao neku posebnu vezu sa poljskim gradom, već zato što je u to vreme žargonski izraz za „lažne vesti“ bio crakues.

Pa ipak, drvo nije privuklo samo tračeve koji bi tvrdili da znaju šta se zaista dešava u hodnicima moći zato što su prisluškivali razgovor ili videli privatno pismo.

Takođe je privuklo pažnju vlade, koja je želela da zna šta Parižani misle, kao i strane sile, koje su tamo poslale agente da prikupljaju informacije.

Robert Darnton, istoričar sa Harvarda, pratio je tok ovih informacija u obraćanju Američkom istorijskom udruženju na prelazu milenijuma.

Sa štampom pod visokom kontrolom starog režima, tračevi koji su se širili u podnožju drveta poprimili su različite oblike kao „javna buka“ i kafanske pesme, o njima se kolektivno raspravljalo u salonima i štampano u satiričnim i klevetničkim pamfletima zvanim kleveta.

Na kraju su, tvrdi Darnton, ove anegdote i priče pomogle da se sruši sama francuska monarhija.

Krajnji rezultat toga bio je, naravno, temeljni doprinos koji je Francuska revolucija dala demokratiji. Ali sada smo tu, mi koji živimo u liberalno-demokratskim državama koje zavise od obrazovanog, angažovanog stanovništva za svoj nastavak postojanja, i suočavamo se sa l’arbre de Cracovie 21. veka.

I dok glasači širom sveta prolaze kroz najveću izbornu godinu u istoriji, sve više se pitam: može li demokratija preživeti društvene medije?

Dejvid Kolon, francuski istoričar koji se specijalizovao za propagandu i masovnu manipulaciju, kaže da, iako sama propaganda nije ništa novo, nova je brzina virusa i globalni obim koji su omogućili društveni mediji, zajedno sa opadajućim poverenjem u „filtere“ (tj. institucionalni mediji).

Postoji bezbroj stvari koje će se sve verovatno pogoršati i koje sve podstiču jedna drugu.

Prva, i verovatno ne iznenađuje za većinu, lažne vesti. Nedavni uspon veštačke inteligencije učinio je opipljivom budućnost lažnih snimaka političara koji govore stvari koje zapravo nisu rekli (ili, naravno, da papa nosi stvari koje nije nosio) i duboko lažirane pornografije usmerene na poznate ličnosti poput Tejlor Svift.

Ali biće gore od toga.

Teško je doći do koherentnog, zajedničkog razumevanja sukoba koji se stvarno dešavaju. Šta će se dogoditi u eri – odmah iza ugla – kada, tokom globalnih kriza, ljudi budu bombardovani generisanim snimcima napada koji se nisu dogodili i prinuđeni da reaguju u realnom vremenu?

Teorije zavere će se još više širiti; poput onih koji su se pojavili nakon sumnjive smrti Alekseja Navaljnog, tvrdeći da su ga ubile zapadne obaveštajne agencije čak i da je bio biljka Kremlja. Neki će poverovati u sve, uključujući i stvari koje su lažne; drugi će poverovati u sve, uključujući i stvari koje su istinite.

Drugo, porast „newsfluencera“ još više razbija našu nekada podeljenu informacionu stvarnost – ponekad a da mi toga nismo ni svesni. Na primer, koliko od skoro 500.000 TikTok pratilaca Breakthrough News-a je svesno da je to jedan od pola tuceta naloga na društvenim mrežama povezanih sa američkim milijarderom, Nevilom Rojem Singamom, čije je navodno promovisanje interesa Kremlja i Pekinga bilo detaljno opisano u Njujork Tajmsu i Dejli Beast.

To nije samo problem specifičan za TikTok: YouTube kanal Russell Branda dostiže 6,8 miliona pretplatnika sa njegovim izdajničkim „samo postavljam pitanja, čoveče“ spajanjem informacija sa lažnim tvrdnjama koje ostavljaju gledaocima sve veću sumnju da je istovremeno nemoguće znati sa sigurnošću, ali da postoji i maglovita istina da „oni“kriju od vas. (Da, skoro 7 miliona ljudi neobjašnjivo smatra Russell Brand dobrim izvorom geopolitičke analize.)

Ovi trendovi su sami po sebi dovoljno destruktivni, ali kako Peter Pomerancev detaljno opisuje u svojoj knjizi „Ovo nije propaganda“ iz 2019. godine, treća strela usmerena na srce demokratije je da autoritarni režimi aktivno eksploatišu i pokreću oboje u sveprisutnom informacionom ratu.

To često uključuje manipulaciju duž tanke linije stvari koje zvuče pomalo uverljivo, ali nisu, kao što je nedavna dezinformacija koju je pokrenuo Kremlj u kojoj se navodi da su francuski „plaćenici“ ubijeni u Ukrajini.

U stvari, prošle nedelje, francuska digitalna kontraobaveštajna agencija, Viginum, identifikovala je ogromnu rusku propagandnu mrežu pod nazivom Portal Kombat, koja je posebno ciljala zapadnu Evropu.

Za državne aktere kao što su Rusija, Kina i Iran, poenta ovih operacija je manje u ubeđivanju zapadne javnosti da veruje u bilo šta posebno, nego u demontaži poverenja u sve.

„Ako oslabite istinu i stvorite lažne ekvivalentnosti, dugoročno ćete oslabiti sposobnost građana da razlikuju šta je stvarno, a šta nije, a demokratija postaje nemoguća dizajnom“, kaže Kolon.

Sa krajnjim rezultatom, naravno, da bi se u ovoj praznini generalizovanog gubitka poverenja, neverice i neznanja kome verovati, sve više ljudi okrenulo snažnoj ruci autoritarnosti.

Mediji sa tradicijom su daleko od savršenih, ali kada stare platforme nešto pogreše, one povlače. Da li neko očekuje isto od Russell Brand?

Autoritarne države imaju rešenje: strogu kontrolu nad izolovanim internet prostorima. Ali za liberalne demokratije, kineski model bi predstavljao „uništenje sela kako bi se selo spasilo“.

Osim toga, zapadna javnost je previše prilagođena cenzuri; svaki pristup koji se oslanja na kontrolu će verovatno imati povratne posledice.

Šta je sa potpunom napuštanjem društvenih medija? Frustracija sa mrežom X me je naterala da odem pre nekoliko meseci, ali kada sam to spomenuo Dejvidu Kolonu, on je zastao, pogledao me pravo i rekao: „Nisi trebao. Na nivou ličnog kvaliteta života, ne mogu reći da žalim zbog odluke, ali je možda bila sebična.

Kolonova poenta je bila da sam odlaskom napustio širu društvenu odgovornost da ne dozvolim da dezinformacije pobede.

U stvari, neki ljudi, kao što je Elica Le Bon, iranska advokatica rođena u Britaniji, obučena u SAD, doneli su suprotnu odluku. Možete ih smatrati „kontrafluenserima“, jer su povećali prisustvo na društvenim mrežama posvećenim suprotstavljanju kampanjama dezinformacija koje podržava država.

U slučaju Le Bon, ona se bori protiv onoga što opisuje kao nemilosrdnu bujicu dezinformacija i propagande o Bliskom istoku koja na različite načine potiče iz Irana.

Kada sam je pitao o tome da izvuče iz sopstvenog iskustva u borbi protiv specifičnih dezinformacija kako bi pronašla široke načine da ih vakciniše protiv njih, naletela je na razlog zašto institucionalni mediji zaostaju.

Za mnoge, njihova „bezličnost“ ih zapravo čini manje pouzdanim. „Vidite“, rekla je, „činjenica da trenutno mogu da vam vidim lice i znam ko ste dodaje kredibilitet onome što govorite“.

Kolon se takođe fokusirao na jačanje poverenja u novinske medije kao rešenje, posebno iznevši Inicijativu poverenja novinara, koja bi, poput organskog etiketiranja, identifikovala novinske organizacije koje se pridržavaju niza novinarskih praksi.

To bi moglo biti korisno za one koji žele da veruju, a jednostavno nisu sigurni kome da veruju – ali šta je sa onima čiji je generalizovani skepticizam već suviše dubok?

Moram priznati, transparentnost i etiketiranje izgledaju nedovoljno s obzirom na ono sa čime se već suočavamo i šta dolazi. Da parafraziramo italijanskog mislioca Antonija Gramšija, postoji mnogo razloga da se prepustimo pesimizmu intelekta.

Ali da ne bismo, biće nam potreban ogroman napor da negujemo optimizam volje.