Tenzer: Ukrajinu u pogledu EU ne možemo da stavljamo u istu ravan sa Gruzijom ili Srbijom

Već nekoliko nedelja se iz nekih zapadnih prestonica čuo zlokobni zvuk: da će najverovatniji ishod rata koji predvodi Rusija protiv Ukrajine biti zamrznuti konflikt, koji zahteva prekid vatre, ali ne i povlačenje ruskih invazionih armija.

Neki idu dalje, ukazuje Tenzer i izgleda da priželjkuju ovakav ishod. Čini se da jedna ili dve zapadne zemlje čak strahuju od poraza Rusije.

Ova retorika ide ruku pod ruku sa dvosmislenim razgovorima o uslovima, vremenskom okviru ili čak mogućnosti pridruživanja Ukrajine Evropskoj uniji (EU) – a kamoli NATO-u.

Rasprava o prekidu vatre (koju su poslednjih dana u različitim kontekstima pominjali lideri Francuske, Nemačke i Italije) još je čudnija s obzirom na situaciju na bojnom polju.

Iako se čini da je južni lučki grad Mariupolj konačno pao nakon herojskog otpora koji je trajao 82 dana, ukrajinske oružane snage su potisnule ruske snage iz okruženja iz njenog drugog grada, Harkova, okončavši artiljerijsku opsadu, pa čak i stigle do međunarodne granice. Vojna diskusija je fokusirana na neuspeh obnovljene istočne ofanzive Rusije.

Pa zašto neko pominje prekid vatre? Ova najnovija evropska diskusija je deo kontinuiranog i apsurdnog nastojanja da se ruski režim poštedi posledica njegove sopstvene gluposti, uprkos neuspehu ove nepolitike već 22 godine i uprkos njenim zločinima protiv čovečnosti.

U međuvremenu, što je najvažnije, malo država izražava svoje ratne ciljeve na jasan i direktan način. Sve to vrlo jasno ukazuje da previše Evropljana ne shvata da je ovo i naš rat, rat slobodnog sveta, a ne samo ukrajinski.

Nema dokaza o koordinaciji između tri najveće sile Evropske unije (EU) prošle nedelje, ali je upadljivo da su dale tako slične komentare.

Oni su počeli kada je predsednik Emanuel Makron 9. maja izjavio da se Ukrajina neće pridružiti EU decenijama i da rat ne sme da se završi “ponižavanjem“.

Četiri dana kasnije, kancelar Olaf Šolc je razgovarao sa Putinom i pozvao na prekid vatre, dok je italijanski premijer Mario Dragi ponovio taj poziv nakon sastanka sa predsednikom SAD Džozefom Bajdenom.

Primetno je da američki predsednik nije podržao te komentare, a ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je oštro odgovorio, rekavši da Makron želi da spase obraz Rusije. To je demantovano iz Jelisejske palate.

zašto neko pominje prekid vatre? Ova najnovija evropska diskusija je deo kontinuiranog i apsurdnog nastojanja da se ruski režim poštedi posledica njegove sopstvene gluposti, uprkos neuspehu ove nepolitike već 22 godine i uprkos njenim zločinima protiv čovečnosti

U svemu ovome postoji stalni nedostatak jasnoće misli. Zapad proglašava svoju želju da garantuje teritorijalni integritet i puni suverenitet Ukrajine, ali se bori da eksplicitno podrži potpuno oslobođenje Donbasa i Krima; daje toplu verbalnu podršku Ukrajini i svečano potvrđuje njenu evropsku dimenziju, ali nastavlja da pokazuje malo entuzijazma za njeno puno članstvo u Evropi; ili još gore, neke zemlje se ponašaju kao da im je Rusija važnija, a Ukrajina je i dalje druga u hijerarhiji nacija.

I, dok potvrđuju svoju želju za punom pravdom protiv neopisivih zločina Rusije, neki nastavljaju, kao što su učinili nakon Čečenije i Sirije, nastojeći da osiguraju da zločini protiv čovečnosti ne postanu prepreka budućem ponovnom angažovanju sa Rusijom.

Svaki dodatni dan rata ima zastrašujuću cenu u smislu ukrajinskih žrtava. Ali prekid vatre ovo ne bi okončao. Zemlja će verovatno nastaviti da trpi višestruke vojne i civilne žrtve zbog ruskog kršenja primirja, baš kao i posle 2014

Iza finih proklamacija, stiče se utisak da glavna briga nije da se obezbedi potpuna pobeda Ukrajine, već u ime takozvane doktrine ravnoteže.

Bojim se da u nekim zapadnoevropskim rukovodećim krugovima nismo završili sa ovom vrstom ravnodušnosti prema sudbini Ukrajinaca koja je vladala od početka rata 2014.

Može se reći da čuvena “partija mira“ – oni koji pre svega žele okončanje borbi – još uvek nije u potpunosti prevaziđena u Evropi i da neki i dalje imaju kao primarni cilj ono što nazivaju deeskalacijom, a ne odlučujućim pobeda.

Slobodni svet treba nedvosmisleno da iznese tri jasna principa čije posledice prevazilaze granice Ukrajine.

Prvi princip: moramo učiniti sve da obezbedimo potpunu i brzu pobedu Ukrajine. Zamrznuti konflikt ima teške posledice, ne samo rekreaciju neprihvatljive situacije pre 24. februara, samo još gore. Ove posledice bi bile trostruke.

Svaki dodatni dan rata ima zastrašujuću cenu u smislu ukrajinskih žrtava. Ali prekid vatre ovo ne bi okončao. Zemlja će verovatno nastaviti da trpi višestruke vojne i civilne žrtve zbog ruskog kršenja primirja, baš kao i posle 2014.

Setite se i realnosti onoga što se dešava u oblastima koje kontrolišu ruske snage: atentati, prisilni nestanci, mučenja, silovanja, proizvoljne represije i više.

Prihvatanje takozvanih zamrznutih zona, zapravo pod ruskom kontrolom, značilo bi zatvaranje očiju pred ovim. Redovno sam podsećao ljude pre novog ruskog napada da je postojeći status kvo neprihvatljiv. Kasnije bi to bilo još manje prihvatljivo, s obzirom na obim zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina – i jednostavne razmere ukrajinskih gubitaka – verovatno na desetine hiljada mrtvih.

• Dalje, prihvatanje zamrznutog konflikta bi Vladimiru Putinu ponudilo oblik satisfakcije. Istina je da nije uspeo da osvoji celu Ukrajinu, pa čak ni ceo Donbas i Odesku oblast, kako se nadao. Ali održavanje sadašnjeg otimanja zemlje moglo bi mu sasvim dobro odgovarati. To bi značilo veliku nestabilnost u srcu Evrope; Ukrajina bi de facto ostala država lišena svog punog suvereniteta; verovatno ne bi mogla lako da se pridruži EU – članice EU bi mogle biti sve nespremnije da prihvate ovu perspektivu – i a fortiori NATO; konačno, njen ekonomski razvoj bi bio osujećen, sa ozbiljnim društvenim problemima koje bi to izazvalo i koji bi se mogli okrenuti protiv vlasti.

• Štaviše, zamrznuti konflikt bi se smatrao porazom ne samo Ukrajine, već i slobodnog sveta. To bi pokazalo da zemlja koju je napala zločinačka sila nema punu podršku Zapada i da Putin još uvek ima kapacitet da nanese ogromnu štetu. Na neki način, vratili bismo se scenariju u sirijskom stilu: Putin ne bi kontrolisao celu Ukrajinu, kao što Bašar el Asad kontroliše veći deo Sirije, ali bi mogao da se pohvali veoma slabom reakcijom Zapada na njegovu krivičnih radnji.

Drugi princip: izgledi za pridruživanje Ukrajine EU moraju biti brzi i jasno odvojeni od onih drugih zemalja kandidata. Ukrajinu danas ne možemo da stavljamo u istu ravan sa Gruzijom, čija je vlada izgleda izabrala suprotan put, ili sa Srbijom koja bi danas trebalo jasnije da pokaže šta je njen geostrateški izbor, ili sa ostalim zemljama Zapadnog Balkana, koje su u stvari manje pripremljene od Ukrajine.

Od zemalja kandidata, samo Moldavija, sa svojom proevropskom vladom, možda ima istu sposobnost, čak i ako je mnogo manja. Ukrajina je najnaprednija zemlja u pogledu integracionih kapaciteta, a njena rekonstrukcija bi trebalo da joj pruži još više prednosti i ojača njen pozitivan doprinos evropskom ekonomskom razvoju.

Treći princip: pobeda Ukrajine mora biti početak koji moramo da iskoristimo. To bi označilo radikalnu prekretnicu. Prvi put u 22 godine, ruski režim bi izgubio jedan od svojih izbora, a to bi mu moglo dozvoliti da izgubi i druge.

Njen prestiž, a samim tim i uticaj u zemljama u kojima je uspostavila uporište, u Belorusiji, na Zapadnom Balkanu, Africi, Mađarskoj, Bliskom istoku i Latinskoj Americi, bio bi ozbiljno narušen. Neke vlade koje su mislile da je dobra ideja da se klade na Putina, mogle bi da smanje svoju ciničnu i kratkovidu procenu svog interesa. Neki bi shvatili da je bolje podržati današnjeg pobednika, a ne jučerašnjeg.

U samoj Rusiji, odlučujuća pobeda Ukrajine imala bi trenutne, a posebno srednjoročne posledice kod kuće. To bi pomoglo delegitimizaciji režima, prvo u ekonomskim krugovima i u diplomatskom i bezbednosnom aparatu, a potom i u celoj zemlji, jer se informacije šire izvan propagandnog zida.

Sve više Rusa bi razumelo da je kontraproduktivno podržavati Putinov revizionizam. Možda bi takođe mogli da shvate da ulaganja u projektile i propagandističke mreže koje se koriste za otuđenje velikih delova sveta nisu nadoknađena zamišljenim dobitkom u prestižu i statusu.

Vreme je važno: rat moramo dobiti ne za tri godine, pa čak ni za jednu, već za mesece. Svaki dan koji prođe znači sve više zločina i žrtava – i pojačanje legija pomiritelja. Ali i mi na Zapadu moramo da odigramo ulogu definisanjem naših ciljeva i strategije koja logično proizilazi iz njih.