„Bajden nije omogućio Ukrajini da pobedi, samo da preživi“: Analiza odlazeće američke administracije

Bajden je samonametnuo crvenu liniju sebi iz straha od ruske upotrebe taktičkog nuklearnog oružja u Ukrajini, navode za Hil pukovnik u penziji Džonatan Svit, koji je služio 30 godina kao vojni obaveštajac i novinar Mark Tot, koji piše o nacionalnoj bezbednosti i spoljnoj politici.

„Tadašnji predsednik Združenog generalštaba general Mark Mili neobjašnjivo je rekao Kremlju sve što je trebalo da zna kada je pitao svog kolegu u Rusiji, generala Valerija Gerasimova, „pod kojim uslovima biste koristili nuklearno oružje?“

Mili je u suštini pitao Ruse: „Koliko daleko smemo da idemo? Koje su naše granice?“ Time je dozvolio ruskom predsedniku Vladimiru Putinu da uspostavi njegova pravila.

Gerasimov je odgovorio ovako:“Ako dođe do napada na Rusiju koji ugrožava stabilnost režima to je prvi uslov. Drugo, ako strana sila napadne Rusiju oružjem za masovno uništenje – dakle, hemijskim, biološkim ili nuklearnim. Treće, Rusija zadržava pravo da koristi taktičko nuklearno oružje u slučaju katastrofalnog gubitka na bojnom polju“.

Taj jedan telefonski poziv dao je Kremlju mapu puta za ograničavanje američke podrške Ukrajini i Kremlj to od tada iskorišćava. Bajdenova paraliza eskalacije verovatno je počela ovim pozivom.

Treći uslov Gerasimova upućen Miliju objašnjava strategiju Bajdenove administracije „taman dovoljno“ za pomoć Ukrajini i njegov pristup ratu „samo oslabi Rusiju“.

Strah, dakle, administracije od pobede nadjačao je strah od gubitka. Omogućavanje Ukrajini da brani sebe postala je strategija – rat na iscrpljivanje koji bi na kraju doveo oboje za pregovarački sto smatran je najboljim pravcem delovanja. Ne za Ukrajinu već za SAD“.

Putin je od tada koristio tu slabost. I Sjedinjene Države su se obavezale. Svaki uspeh Ukrajine na bojnom polju, svaki novi sistem naoružanja koji je dat ukrajinskoj vojsci, suprotstavljen je novom ruskom nuklearnom pretnjom.

Vežbe taktičkih i strateških nuklearnih snaga, probna lansiranja, pomoćnici koji prikazuju ruski „nuklearni fudbal“ i sastanci sa Severnom Korejom sve je osmišljeno da učvrsti uverenje da će Rusija odgovoriti nuklearnom opcijom.

Omogućavanje Ukrajini da pobedi nikada nije bila opcija.

„Ako ne uspemo u potpunosti da izbacimo Rusiju iz Ukrajine, pustićemo Putina da se nekako izvuče sa nečim“, rekao je Bajden.

„Ako u potpunosti uspemo da izbacimo Rusiju iz Ukrajine, suočavamo se sa veoma velikom verovatnoćom upotrebe nuklearnog oružja, jer Putin neće dozvoliti da bude proteran iz Ukrajine, a da ne prekrši pečat taktičkog nuklearnog oružja.

Dakle, zaglavili smo. Previše uspeha je nuklearna bomba, premalo uspeha je neka vrsta neizvesnog neodređenog ishoda“.

Bajden je kasnije rekao da „ako Putin upotrebi taktičko nuklearno oružje na bojnom polju u Ukrajini, SAD ne bi odgovorile nuklearnim oružjem“.

Kao što je Bob Vudvord zaključio, „nuklearno oružje je bilo tiha senka prisutna u svim njihovim razmatranjima“.

Bajdenova administracija je izabrala laku grešku (naoružati Ukrajinu da se brani) u odnosu na tešku, ali ispravnu odluku o naoružavanju Ukrajine da bi porazila Ruse i istisnula ih iz zemlje.

Prema rečima penzionisanog generala vojske Džeka Kina, Putin je „potpuno odlučan da preuzme kontrolu nad Ukrajinom. On je, takođe, odlučan da se proširi na istočnu Evropu i uveća Rusko carstvo“.

Kremlj čak integriše preko 11.000 severnokorejskih vojnika u ruske formacije u njihovoj kontraofanzivi u Kursku.

Međutim, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je odlučan da obezbedi nezavisnost Ukrajine, govoreći voditeljki NBC Kristen Velker: „Nismo spremni da damo slobodu ovom jebenom teroristi Putinu“.

Ruske žrtve nisu paravan za Putina – on će nastaviti da pritiska, da pravi pokolj.

Putinova „specijalna vojna operacija“ sada se bliži 33 meseca. Ima 712.610 ruskih žrtava. Moskva je tokom oktobra gubila u proseku 1.500 vojnika dnevno. Prema ukrajinskom generalštabu, Rusija je 11. novembra izgubila 1.950 vojnika.

Dok Bajdenova administracija tokom poslednjih meseci na funkciji pokušava da „ispravi brod“ u Ukrajini, dolazeći Trampov tim razmatra smanjenje pomoći Ukrajini i čvrst stav iza Izraela u njegovom ratu u Gazi.

Komentar republikanskog senatora Bila Hagertija na „Face the Nation“ o smanjenju pomoći Ukrajini da bi se „zaustavio pokolj“ nije rešenje. To neće zaustaviti pokolj – već će ga jednostavno ubrzati.

Rusija će ispaliti više artiljerije, lansirati više krstarećih raketa i dronova i baciti više tela u ukrajinsku mašinu za mlevenje mesa dok Kijev ne kapitulira. Ukrajinski gradovi i civili koji tamo borave snosiće najveći teret pokolja. Tako će i vojnici u rovovima, kada iscrpe municiju.

Bajdenovi napori u poslednjem trenutku da isplati preostalih šest milijardi dolara iz paketa pomoći koji je Kongres odobrio u aprilu, zajedno sa 20 milijardi dolara zajmova Ukrajini, neće imati uticaja na ishod rata ako ne obezbede i precizno oružje i ovlašćenje za njegovu upotrebu duboko unutar teritorije Rusije.

Zašto je tu lekciju tako teško razumeti? Evropa to, međutim, počinje da shvata.

Ako bude izabran za nemačkog kancelara, Fridrih Merc kaže da bi se „zalagao za rok od 24 sata da Rusija okonča rat. Ako ovaj zahtev ne bude ispunjen, on bi se zalagao za isporuku projektila dugog dometa Taurus Ukrajini“.

Prema pisanju britanskog Telegrafa (The Telegraph), „Kir Starmer i Emanuel Makron će u ponedeljak razgovarati o tome da li se Džo Bajden može ubediti da Ukrajini da dozvolu da ispali rakete Storm Shadow duboko u Rusiju“.

Najbolji način delovanja Vašingtona je politika na prvom mestu Ukrajine i poraz Rusije. Ukrajina je na ivici negativnog ishoda ako joj ne budu obezbeđeni kritični sistemi naoružanja za poraz ruskih i severnokorejskih trupa i njihovih oružanih sistema u Rusiji.

Bajden nije omogućio Ukrajini da pobedi – samo da preživi. Uz to, Trampova administracija bi takođe dobro prošla ako bi se setila poziva kapetana Džejmsa Lorensa u vezi sa sudbinom USS Chesapeake u junu 1813: „Ne odustajte od broda!“

Ukrajina je taj brod – brod demokratije u crnomorskom regionu, koji se bori za svoj opstanak. Pobeda Rusije bi ohrabrila druge unutar „Osovine zla“ da slede teritorijalne aspiracije. Sprečavanje toga je veoma u interesu nacionalne bezbednosti SAD“, pišu Svit i Tot.