Tiha, proevropska većina je progovorila

To pogoduje proevropskim partijama, naročito Zelenima. Antievropske partije, od kojih se ne može očekivati da učine išta konstruktivno nisu uspele ostvariti očekivano. Niti oni mogu da formiraju jedinstveni front koji im je potreban da bi postali uticajniji. Jedna od institucija koja treba da se promeni jeste sistem Spitzenkandidat („vodeći kandidat“). On bi trebalo da osigura formu indirektnog izbora rukovodstva Evropske unije. U stvari, kao što je Frenklin Dehuz objasnio u brilijantnom, ali pesimističnom članku na portalu EUObserver, to je gore od demokratske selekcije. Svaka država članica ima prave političke partije ali njihova transevropska kombinacija proizvodi veštačke konstrukte koji ne služe ničemu drugom, nego da promovišu lične ambicije njihovih lidera.

Ovo se najbolje ogleda u Evropskoj narodnoj partiji (EPP) koja je uspela da preuzme predsedavanje Evropskom komisijom od 2004. godine. Sadašnji lider EPP-a Manfred Veber, koji nema iskustva u nacionalnoj politici, čini se da je voljan da pristane na svaku vrstu kompromisa ne bi li ostao u parlamentarnoj većini. To podrazumeva i prihvatanje mađarskog autokratskog predsednika vlade Viktora Orbana.

Mađarski premijer je predstavljao ozbiljan problem za Manfreda Vebera, jer je Viktor Orban otvoreno kršio evropske norme i uspostavio nešto što podseća na mafijašku državu. Gotovo polovina nacionalnih partija koje čine EPP htele su da izbace Orbanovu stranku Fides iz te grupacije. Umesto toga, Veber je uspeo da ubedi EPP da upute Fidesu relativno jednostavan zahtev: da dozvoli Centralno-evropskom univerzitetu (CEU), čiji sam ja osnivač, da nastavi da u Mađarskoj funkcioniše slobodno, kao američki univerzitet.

Fides to obećanje nije ispunio. Uprkos tome, EPP nije isključila Fides iz svog članstva, već je samo suspendovala ovu partiju kako bi se mogla računati kao deo EPP kada se bude birao šef Evropske komisije. Orban sada pokušava da ponovo uspostavi Fides kao „bona fides“ člana EPP-a. Bice zanimljivo videti da li će Veber naći načina da ga tamo smesti.

Sistem Spitzenkandidat nije zasnovan na međuvladinom sporazumu, tako da lako može biti promenjen. Bilo bi mnogo bolje da se predsednik Evropske komisije direktno bira sa pažljivo odabrane liste kvalifikovanih kandidata, ali to bi zahtevalo izmene Ugovora. Mogla bi biti nastavljena praksa da predsednik Evropskog saveta bude biran kvalifikovanom većinom država članica, kao što je to predviđeno Lisabonskim ugovorom.

Reformu koja bi zahtevala izmene Ugovora opravdava sve veća demokratska legitimnost koju su iznedrili izbori za Evropski parlament. Izlaznost na nedavnim izborima premašila je 50 odsto, što je znatno više od 42,6 odsto u 2014. godini. Ovo je prvi put da je izlaznost povećana još od prvih izbora 1979. kada je učestvovalo 62 odsto glasača koji su imali pravo glasa.

Začudo, u ovom slučaju, sistem Spitzenkandidat obećava da će proizvesti tim iz snova. Francuski predsednik Emanuel Makron, koji se u principu protivi sistemu Spitzenkandidat, u velikoj je meri odgovoran za ovakav razvoj događaja. Na večeri sa španskim premijerom Pedrom Sančesom, pobednikom parlamentarnih nacionalnih izbora u Španiji, koji su prethodili glasanju za Evropski parlament, dvojica lidera složili su se da podrže dva Spitzenkandidata koji bi bili idealni za Evropsku komisiju i Evropski savet.

Nemačka je glavni pristalica sistema Spitzenkandidat. Ako Veber izgubi, Nemačka će se zalagati za Jensa Vajdmana, predsednika Bundesbanke, da postane predsednik Evropske centralne banke. Teško da bi Vajdman bio idealan. U stvari, on je diskvalifikovan činjenicom da je svedočio pred nemačkim Saveznim ustavnim sudom protiv ECB-a u predmetu koji je pokušavao da poništi takozvane monetarne transakcije Banke, što je politika koja je bila ključna za prevazilaženje krize evrozone ranije tokom ove decenije. Nadam se da će ova činjenica postati još poznatija.

Svaki drugi kandidat bio bi kvalifikovaniji od Vajdmana za predsednika ECB. Kako stvari stoje, Francuska neće imati nijednu od vodećih pozicija. Bila bi dobra stvar ukoliko ni Nemačka ne bi imala nijednu, zato što bi to dalo više prostora za druge zemlje.

Postoji mnogo institucija EU, osim sistema vodećih kandidata koji zahtevaju radikalnu reformu. Ali to može da sačeka dok ne saznamo da li se i u kojoj meri ostvaruju predizborna obećanja. Još nije vreme da proglasimo pobedu, da se opustimo i slavimo. Treba obaviti još mnogo posla kako bi se Evropska unija pretvorila u organizaciju koja dobro funkcioniše i koja ispunjava svoje velike potencijale.

Autor je predsedavajući Soros fonda za menadžment i fondacije Otvoreno društvo

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org