Timoti Eš: Ko može da plati za Putinov rat?

Pa ko će platiti ogromne troškove rekonstrukcije?

Zapad bi se mogao nadati da će Rusija na kraju platiti račun s obzirom na njenu golu ratobornost i odbijanjem da se povuče. Međutim, za to će verovatno biti potreban poraz Rusije i prihvatanje da njena agresija nije uspela i saglasnost oko rasporteda reparacija.

Teško je zamisliti da bi Rusija prihvatila bilo kakav takav ishod sve dok je Putin ili neko poput njega na vlasti.

Zapadni poreski obveznici bi takođe mogli biti upitani ali oni su već zaradili oko 150 milijardi dolara od 2022. do januara 2023. a očekuje ih još.

Gde je političar sa hrabrošću da predloži da uzmu dodatnu sumu od možda 50 do 100 milijardi dolara godišnje tokom jedne decenije za rekonstrukciju Ukrajine?

Svaki takav potez bi rizikovao populističku reakciju kod kuće, što bi podgrijalo Putinovu agendu podele Zapada.

Zvaničnici zapadne vlade su govorili o intenziviranju privatnog sektora, ali zbog zabrinutosti oko održivosti ukrajinskog duga i bezbednosnog okruženja, zajedno sa prošlim iskustvom priča o obnovi/oporavaku, poput Iraka ili Haitija, jednostavno nije verodostojno misliti da privatni sektor može obezbediti sredstva dovoljno brzo ili u potrebnom obimu.

Na sreću i neizbežno ovo nas dovodi do poslednje preostale opcije. Pogubna odluka Putinovog režima da skladišti velike količine svog bogatstva na Zapadu je odluka zbog koje ruski zvaničnici i njihov gospodar bez sumnje žale. Procenjuje se da je zamrznuta ruska sredstva od 400 milijardi dolara koja se ne koriste na računima u zapadnim bankama (u februaru je EU počela da mapira koliko se drži u bloku).

U početku je postojala nada da će imovina brzo biti preusmerena na korišćenje Ukrajini, kako za pobedu u ratu, tako i za finansiranje rekonstrukcije.

Međutim, sada se čini da su advokati i zapadni trezori podigli mnoštvo pravnih prepreka. Uopšteno govoreći, optužba protiv njihove upotrebe počiva na argumentu da bi to predstavljalo užasan primer, predstavljajući napad na prava privatne svojine i suvereni imunitet.

Argument oko odbrane prava privatne svojine i vladavine prava deluje smešno. Uopšte ne može biti sumnje da Rusija krade i uništava privatnu imovinu u Ukrajini. Stoga je dužna da plati naknadu. Zašto bi zapadni poreski obveznici trebalo da plaćaju za ruske akcije?

Advokatski argument protiv korišćenja ruskih sredstava je kratkovid i delimičan. Veliki deo novca koji se čuva na Zapadu je prljav kao što su detaljno objasnili Oliver Bulou i drugi. Ideja da novac odjednom postaje čist kada stigne do trezora banke u Londonu je smešna.

I upravo to je logika zapadnih sankcija protiv ruskih super-bogataša (da pomažu režimu) koja čini srž našeg napada na prijatelje i saveznike Vladimira Putina.

„Primat procedure nad moralom“, nije nov; to je ono što je navelo Banku Engleske da preda 23.1 tonu čehoslovačkog zlata nacistima nakon njihove invazije u martu 1939. što je dovelo do toga da saveznici efikasno sarađuju sa Nemačkom koristeći Banku međunarodnih poravnanja (BIS) tokom Drugog svetskog rata.

Uvek će biti onih koji žele da zadrže finansijske linije komunikacije otvorenim za naše neprijatelje čak i tokom najgorih sukoba. Ne bi trebalo da budu.

Nije veliki korak proglasiti Rusiju kleptokratskom, terorističkom državom i automatski smatrati njena sredstva i imovinu podložnim zapleni.

Ako zakone treba menjati promenite ih. Putin je izjavio da je ovo sada rat protiv Zapada i umnogome je u pravu. Više je nego razumno skinuti rukavice u odbrani zapadne liberalne demokratije.

I da zapamtimo da ako izgubimo ovaj rat, neće biti vladavine prava za odbranu. Putin vodi egzistencijalnu bitku protiv našeg sistema vlasti.

Zapadne riznice koriste još jedan argument — da bi konfiskacija ruske imovine i njeno dodeljivanje Ukrajini rizikovalo poremećaj globalnog tržišta jer drugi autokratski režimi kao što su Kina i u Zalivu žure da napuste zapadne jurisdikcije iz straha od sličnog tretmana.

Možda, ali je sumnjivo. Sigurno bi otišli ​​nakon što je ruska imovina bila zamrznuta? I, naravno, najbolji način da se izbegne zamrzavanje imovine i konfiskacija nije invazija na druge zemlje, i izbegavanje genocida i ratnih zločina. Poruka o nedelovanju je daleko gora; da je Zapad bez obzira na to spreman da se nosi sa takvom okaljanom imovinom.

Za promenu zakona mnogih zapadnih zemalja biće potrebno vreme. Međutim, postoje hitni finansijski koraci koji se mogu preduzeti u međuvremenu.

Prvo, dozvolite da se zamrznuta ruska imovina koristi kao kolateral kako bi Ukrajina mogla da pozajmi za finansiranje svoje odbrane i za posleratnu obnovu.

Vlade G-7 mogu založiti ovu imovinu i ponuditi garancije da će zakoni biti promenjeni kako bi se osiguralo oslobađanje osnovne imovine/kapitala. Osiguranje se može kupiti kao zaštita u slučaju da zakonske izmene ne uspeju/kasne.

Drugo, zemlje G-7 mogu izdati obveznice za rekviziciju u zamenu za ruska sredstva zamrznuta u zapadnim bankama. Ruska država bi u zamenu dobila pare, dok se osnovna sredstva distribuiraju Ukrajini.

Zapad bi obećao da će otplatiti obveznice Rusiji pod uslovom da prihvati sve buduće mirovne uslove i da u potpunosti plati reparacije. Prema tome, ruska imovinska prava nisu denudirana.

Na nedavnoj finansijskoj konferenciji, jedan učesnik je primetio da Putin, za razliku od Zapada, nikada ne igra po pravilima. Moramo da počnemo da budemo kreativni kako bismo osigurali pobedu Ukrajine i sopstvenu vladavinu prava. Ovo je savršeno moguće.